Култура, не–култура и културна политика

Неконтролисано деловање економских
закона тржишта има одређене
негативне последице на културу.

У књизи „Развој културе у Србији 1971–1980.“, која је унапред подељена учесницима Конгреса културне акције, налазе се и следеће значајне констатације и ставови:

а) Интензитет културног живота у Србији је углавном „мало нижи од југословенског просека“;

б) културни живот у Југославији и Србији је два до три пута слабије развијен него у другим европским земљама;

в) инвестициона политика у области културе у супротности је са политичким одлукама о општем развоју земље.

У овом оквиру искрсавају бар два комплекса питања: 1) Како је могуће у једној земљи, и то социјалистичкој, да инвестициона политика у области културе буде већ дуже времена у супротности са општом политиком развоја друштва? 2) Да ли наше социјалистичко друштво има довољно снаге да воли не само друкчију инвестициону политику у области културе него и да усмерава развој културних садржаја и вредности у једном вишем, хуманијем правцу, водећи истовремено одлучнију борбу против инфилтрације шунда, кича и свега оног што обухватамо термином „не–култура“?

Расправљајући о првом комплексу питања, аутори у поменутој студији дају одговор који је, по мом мишљењу, најблаже речено, недовољно прецизан и споран: „Тенденција комерцијализације и снижавање културног нивоа нису последица постојања и деловања културног тржишта, него његовог непостојања и уместо тога постојања примитивних конзервативних облика дистрибуције.“

У овом објашњењу је недовољно јасно шта се подразумева под изразом „културно тржиште“, да ли се овај термин узима само у фигуративном, сасвим специфичном смислу или он означава деловање економских закона у области културе?

У ствари, оно што се заиста збива у културном животу код нас то је све веће и неконтролисано деловање економских закона тржишта који, као што је познато, имају одређене негативне последице по културну политику и културни живот уопште: присиљавају издавачка предузећа и друге културне установе да занемарују низ вредних културних остварења а да објављују дела која су испод просека, јер се масовно траже и могу се продати; у низу случајева форсира се објављивање шунд–литературе, порнографије и разних кич–производа, јер они, по економским законима понуде и потражње, имају најбољу прођу на оваквом „културном тржишту“.

Свакако не треба имати никакве илузије око тога да се једном добром културном политиком може брзо и тако једноставно подићи на виши ниво укус и културни живот широког круга људи. То је стари проблем сваког друштва које је покушало да води неку културну политику. Али једно је констатовати тешкоће и противречности на које нужно наилази политика подизања културног нивоа становништва, а друго је не водити такву политику уопште или је водити на недоследан начин и клањати се пред спонтаношћу тзв. културног тржишта, у ствари препустити културне установе деловању економских закона слободних тржишних односа.

Кад ово кажем, никако не мислим да је могуће укинути тржишне односе у социјализму и да су они једини главни узрок свих зала у овој епоси. Свако друштво, па и наше, нужно је хетерогено у структуралном и функционалном погледу. У нашем смислу можемо констатовати присуство бар три друштвена комплекса: још увек постојеће снажне институције и облике етатистичког социјализма, значајне почетне елементе социјалистичког самоуправљања и све активнији развој тржишних односа са елементима буржоаске стихије.

Однос ова три главна социјална комплекса у садашњој фази развитка нашег друштва је такав да ниједан од њих нема трајнију доминантну позицију. Час у неким областима и моментима преовлађује један комплекс, час други, мада правно–нормативно и, судећи по историјским тенденцијама, релативно највише шансе да постане доминантан има самоуправно–социјалистички комплекс. У садашњој фази, када самоуправни социјализам још није постао доминантни облик организације глобалног друштва, нужно је очекивати да етатизам или тржишна стихија покажу одлучујућу снагу и битно утичу на сваку, па и на културну политику. Због такве констелације снага и односа наше друштво се налази већ дуже времена у одређеној фази дисфункционалности система, што изазива, у крајњој линији, релативну друштвену стагнацију и кризу, као и све познате поремећаје у привреди, култури и другим областима друштвеног живота.

Све то намеће неопходну потребу да се у друштву које се развија у правцу самоуправног социјализма конституишу већ сада неки битни критерији и параметри самоуправне културне политике, који ће, с једне стране, бити супротни „етатистичком уплитању“ а, с друге, — снажнијем продору тржишне стихије. У осцилирању између ове две крајности ми нисмо још направили одлучнији продор према доминантној позицији самоуправне социјалистичке културе и удруженог рада уопште. Ми чинимо тек прве историјске кораке у овом правцу и, надам се, да ће и Конгрес културне акције допринети да се одлучније крене у овом смислу.

На крају, одговорићу сасвим кратко на друго постављено питање у почетку излагања: наше социјалистичко друштво има довољно снаге да већ сада води одлучнију политику која би усмеравала развој културних садржаја и вредности у једном вишем, хуманијем правцу. Оно не мора, због недостатка одређених материјалних средстава или због препрека системске, институционалне природе, да препусти тек будућим генерацијама да поведу одлучнију борбу против шунда, кича и свих других облика не–културе, у ствари анти–културе. Ако се то већ сада не чини, онда су за такво стање одговорни пре свега они којима је ово друштво поверило вођење културне политике. Никаква извињења и позивања на материјалне тешкоће и нерешена системска питања овде не могу да буду оправдан разлог за непредузимање одговарајућих акција за искорењивање шунда и драстичних облика анти–културе, који сада у нашем друштву цветају.