Преводилац живи и ради у сенци

Ја желим да говорим у име књижевних преводилаца Србије. Кад сам спремао ово излагање, био сам у недоумици којој комисији да се обратим, међутим, ипак сам се определио за ову, с обзиром на суштину преводилаштва и на чињеницу да оно зближава народе и културе и имајући у виду да даљи развој преводилаштва улази у ред циљева културног развитка наше средине, и то не најмање важних. Одмах морам нагласити да ситуација књижевног преводилаштва код нас није у складу са стварним значајем ове области културног прегалаштва. Сувише често се заборавља на чињеницу да велики, можда чак и највећи део своје личне културе, поседујемо захваљујући преводној литератури. И сувише ретко се питамо како преводилаштво излази на крај са огромним задацима који се пред њега постављају, како преноси туђе вредности, на који начин их чини нашим и да ли му то уопште успева; да ли нас изневерава и наводи на криви пут, уместо да нам широко рашири врата других култура, других језичких израза, других поетских вредности. Пре две–три деценије наша земља се по броју преведених књига налазила међу првима у свету. То је било у складу са неминовним историјским развојем ка отварању националних култура, све бржој и плоднијој размени културних вредности, ка истицању универзалности људског бића путем зближавања и узајамног обогаћивања. То је, осим тога, дало снажан подстрек развоју нашег преводилаштва. Био је то период кад се у нашој средини појавио низ даровитих људи који су пружали изузетна преводилачка, а самим тим и књижевна остварења, јер су успели да многа велика дела других књижевности учине значајним књижевним постигнућима на нашем језику. Овакви резултати су нарочито вредни пажње кад су остварени у области поезије. Стога је било сасвим природно да се књижевним преводиоцима призна статус уметника и да се онима који се овом делатношћу баве као професијом признају права из социјалног осигурања. Тиме су били постављени солиднији темељи за даљи развој ове уметности, али, на жалост, даље од тога се није ишло. Данас морамо установити да се од тада положај књижевног преводилаштва стално погоршава, да преводилачка активност опада, да појава нових талената у овој области постаје реткост, што се лако може објаснити веома тешким материјалним условима у којима се налазе књижевни преводиоци, али не само тиме, — будући да такви услови прате и друге уметничке дисциплине — него и одсуство моралног признања, а најчешће потпуним неразумевањем стваралачког карактера преводилачке уметности. Жао ми је што морам истицати баналну чињеницу да уметнички домет у преводилаштву може бити веома различит, као и у свим уметностима. Музичар може компоновати или интерпретирати симфонију, а може и забавну мелодију. Глумац може играти Хамлета, али може и „тезгарити“ на разним популарним приредбама итд. Изгледа, међутим, да је јавност спремна да уочи ту разлику свуда осим у преводилаштву. Преводилац се скоро увек третира као технички посредник. Његов посао се наручује, временски, условљава и материјално награђује скоро на исти начин кад је у питању Фокнеров роман, Пушкинова или Балеријева поема, као и кад је у питању неки криминални роман. Преводиоца, уосталом, никад не видимо на делу. Он живи и ради у сенци, ван сцене, ван данас толико потребног фокуса јавности, и пружа своје дело као готово остварење на којем стоји истакнуто име аутора. Подсвесно, читалац жели што непосреднији контакт са аутором. Њему смета присуство посредника који је за њега најчешће анониман, али оно што се може опростити обичном читаоцу, тешко је опростити књижевним критичарима који, при појави врхунских превода, редовно пропуштају да истакну и анализирају сложеност трансформације кроз коју је страни књижевни израз прошао да би постао наш, да би постао књижевна вредност на нашем језику. Узмимо било које дело неког великог страног песника. Ако се замислимо, а ми смо ретко кад спремни да то учинимо кад је у питању преводилаштво, биће нам јасно да преводилац, уколико хоће да изврши своју мисију, не сме да буде само информатор, иако се као такав углавном и третира. При покушају информисања, односно дословног доношења такозваног садржаја изворника, све поетске вредности за нас се губе. Од жалосног костура који остаје, од те мртве сировине, преводилац мора поново да направи жив организам, дело које треба да буде велика поезија, и то под веома тешким условима које му диктира изворник. Он мора, према речима великог песника и великог преводиоца Бориса Пастернака, пренети сам дух изворника, његову животну и поетску снагу, занемарујући појединости и дословну тачност превода, стварајући — дакле — из других речи и другога материјала, дело исте вредности и снаге као што је изворник, засновано на истом стваралачком принципу. Успех у оваквом подухвату увек представља изузетно уметничко постигнуће и тековину наше културе, јер једна велика вредност других књижевности постаје својина наше књижевности и нашег језика. Оваквих успеха било је код нас доста, али то се не би могло закључити по одјеку који су они имали у јавности. То можда не би сметало преводиоцима, који су осуђени на скромност па су на њу најчешће и навикли, да таква ситуација нема утицаја на саме материјалне темеље преводилаштва. Видимо, заиста, да свака криза која захвати ширу културну област погађа најпре преводилаштво. Опадање издавачке делатности, на пример, довело је до драстичног смањења преводилачке активности; обустављају се целе едиције, велике библиотеке које су већ стекле углед и традицију, и тако је преведених књига све мање, као да почињемо да се затварамо управо у време кад је потребно све шире културно отварање према свету. При том се и у области стране књиге тежиште све више помера ка јефтиним и лаким делима којима је, по мишљењу издавача, обезбеђен комерцијални успех, Преводилаштво све више губи и ону могућност коју је имало пре неколико година — да се и делом докаже као уметност. Младих преводилаца је све мање. У току последње године број умрлих преводилаца, заслужних и угледних људи, доказаних уметника, скоро је трипут већи од броја новопримљених чланова Удружења књижевних преводилаца, с тим што се међу овим последњим тешко може уочити неки изузетни таленат. Млади се више не интересују за овај трновити пут на коме их чекају само жртве, крајњи напор духа, апсолутно ангажовање свих способности, а за узврат сасвим неизвесна — да не кажем јадна — материјална перспектива и никаква морална подршка. При том се и број такозваних слободних уметника–преводилаца за последње четири године скоро преполовио; од 82 сведен је на 46, а тешко је претпоставити да и међу овима преосталим има већи број таквих који живе од преводилаштва. Шта учинити у оваквој ситуацији? Ми још једном, преко овог Конгреса, постављамо друштву и културној јавности питање исправне оцене значаја и уметничког домета преводилаштва. Сматрамо да се декаденција ове уметничке дисциплине већ почиње испољавати као један од наших културних проблема, никако не као најмањи, без обзира што је мало ко тога свестан. Преводилаштву, по нашем дубоком уверењу, припада будућност. Развој савременог књижевног израза, његова све већа уметничка комплексност, указују да ће преводилац све више морати да буде стваралац, а историјски процес зближавања народа и неизбежна победа универзалног принципа културе, указују да ће преводилац све више бити потребан. Стога ће нам се наша данашња немарност сутра сигурно осветити. Ни у преводилаштву се не може почињати ни од чега; треба неговати традиције које смо већ почели стварати, а које ће нам сутра бити и те како корисне. Недавно је јавности саопштена веома занимљива идеја да се у области домаће литературе олакша публиковање дела младих уметника путем обавезног откупа једног дела тиража од стране одређених републичких фондова. Као што смо обавештени, ова идеја ће бити и реализована. То је свакако значајна новост у нашој издавачкој ситуацији, али питамо се зашто се на исти начин не би могло учинити нешто и за преводилаштво. Зашто се не би стимулисало и преводилаштво, односно публиковање досад непреведених капиталних дела светске литературе? Кад је превођење у питању, могућна је чак и систематска, организована акција. Може се установити која су то велика дела страних књижевности која још увек недостају нашој култури, и за њих се, путем конкурса, могу наћи преводиоци који би по својим креативним могућностима били дорасли великим страним ауторима. Био би то један охрабрујући корак који би, после више година стагнације и назадовања, обећавао повољну промену климе око књижевног преводилаштва.