Култура и образовање Рома

Хтео бих да Вас укратко упознам са садашњим стањем развоја културе, односно некултуре и образовања код наших Цигана–Рома. Ова два појма — култура и образовање — поистовећујем, јер по моме мишљењу она се допуњују, јер само образован човек може да се користи културним богатствима, уколико их има. Необразован се свакако неће њима користити и неће им дати одговарајућу вредност.

Економско–социјални положај много утиче не само на развој културе и образовања него и схватања која могу бити и често негативна и супротна данашњим социјалистичким друштвеним односима. У вези с тим, дозволите ми да Вам илуструјем извесне чињенице.

Квалификациона и друштвена структура наших Цигана — Рома — не обезбеђује формалну равноправност и не обећава, према садашњем стању, неки напредак. Наталитет је велики, што је доказ недостатка здравствене културе у погледу правилног планирања броја породице, и то изразито код породица слабијег материјалног стања. То још више погоршава стање ове структуре, јер такве породице нису у могућности да правилно васпитавају своју децу нити да их школују, јер и сами немају позитивне радне и друге навике, и то због посебних друштвено–историјских услова развоја ове етничке групације, које су нама довољно познате.

И поред обавезног осмогодишњег школовања, велики број деце не завршава ни VI разред, а велики број уопште и не пође у школу.

Познато је да наша деца комуницирају циганским језиком у породици и средини где живе. Школски узраст од 7 година је недовољан да би се овладало, поред циганског, и српскохрватским језиком. Због тога су наша деца у неравноправном положају у односу на осталу децу, јер нису у могућности да прате наставу и схвате све појмове о којима је реч. Због тога заостају и у већини случајева показују недовољан успех у школи, а касније, у старијим разредима, тенденцију великог осипања.

Осећање за коришћењем културног богатства морамо развијати код наших људи у раним годинама живота, када је медијум спреман да прихвати одређена сазнања и да их правилно користи. Због тога је неопходно неговати и развијати облик допунског образовања у форми припремних одељења за предшколску децу.

Међунационални односи у Југославији, односно у Србији, правилно се развијају, без обзира на неке ексцесе, јер они не представљају генералну линију друштва у целини. Међутим, досадашњи однос према етничкој групацији Цигана–Рома — не обећава бржу еманципацију ове популације и њено укључивање у наше савремене друштвене токове живота. Болесне амбиције о признавању неког посебног третмана ове етничке групације у нашем самоуправном социјалистичком друштву само чине медвеђу услугу нашим Циганима. Формално правни аспект постоји у позитивним законским прописима, али недостаје добра воља код бројнијег народа средине у којој живе наши Цигани–Роми, и не само средине, често малограђанске, која се тешко одваја од застарелих схватања и погледа на свет, него, на жалост, и код неких општинских, па чак и републичких органа и институција.

Када ово говорим мислим и на нерегулисан статут Културно–просветне заједнице Цигана Србије у вези са финансирањем њене редовне делатности и њеног постојања. КПЗ Цигана постоји већ 6 година, а ни један републички орган није нашао за сходно да је прихвати и финансира њену активност. Ми у Србији често се бусамо у прса да нисмо националисти и да желимо равноправан развој како културе тако и других вредности свих народа и народности. Вратимо ли се стварности видећемо да наша дела и остварења нису таква, какве су наше речи.

Цигани–Роми — су били некада први носиоци развоја појединих културних вредности, не само у Србији него и у свету. Сетимо се само неких заната, музике, песме, али и поред тога и у ранијим друштвеним уређењима били су запостављени. Међутим, и данас, на жалост, није се у многоме променила њихова ситуација. Не може се наћи ни минимум средстава за елиминисање њихове беде и заосталости у свим видовима њиховог живота, како од стране општина тако и Републике.

Велики број градова је својим урбанистичким плановима развоја предвидео рушење постојећих циганских махала. Како су средства општина недовољна за задовољавање све већих потреба, често су и урбанистички планови „разлог“ неулагања било каквих средстава за побољшање услова за живот у циганским махалама, иако се ти урбанистички планови не спроводе 10, 15, па и више година.

Велики број породица нема ни најнужнија средства за одржавање личне и породичне хигијене. Махале су лоциране на скученом простору, тако да нема ни просторних, ни економских могућности за подизање ни најнужнијих објеката, па чак ни за задовољавање физиолошких потреба. Многи градови граде станове за социјално угрожена лица. Ако се будемо питали колико су од тих станова добили Цигани? Добићемо одговор — ни један.

Култура за мене није само позориште, књига, филм ... него моћ да се ови користе, односно, култура је за мене скуп свих вредности којима располаже група људи и она је у таквом развоју уколико су ове вредности веће.

На крају, хтео бих да вас замолим да не заборавите оне просјаке на улици, јер то је ругло нашег социјалистичког друштва и одраз наше друштвене културе. Не заборавимо их у том смислу, што ћемо стварати културне вредности и боље услове за живот, ако не њима, онда њиховој будућој генерацији.