Нисмо изградили систем заштите историјског и културног наслеђа

Проблеми чувања и укључивања споменичких урбаних целина и амбијената у савремени живот града веома су актуелни данас у целом свету, посебно деликатни и зависни од многих фактора.

Послератна динамика нашег друштвеног живота, посебно јако изражен темпо привредног развитка земље, интензивна стамбена изградња, нови путеви и комуникације, проширене потребе становања и рада условљене техничким напретком, сасвим разумљиво доводили су и доводе и данас у питање судбину било групе споменика или појединих споменичких урбаних целина и амбијената на ширем и ужем подручју града.

С друге стране, овај убрзани процес измене лица градова праћен је истовремено и свешћу о вредностима и хуманистичком значају овог споменичког наслеђа. Сасвим разумљиво, јер морамо се коначно навићи да о прошлости ове наше земље не учимо и читамо једино из књига и архивских извора, већ много више са њених трајно сачуваних културно–историјских споменика, најубедљивијих сведочанстава њеног континуираног настајања кроз историју, стару већ неколико хиљада година.

Противуречност између тежње да се присутношћу споменика обогати савремени живот града и материјалних могућности заинтересованих организација и институција решава се данас различито у разним земљама. Примери европског искуства показују различите начине решавања проблема укључивања споменика културе, старих здања, историјских урбаних целина и амбијената у економски и друштвени живот града, али је свима заједничко да у суштини не постоје битне разлике у теоретском, практичном или материјалном виду. У основи, најчешће се решења оживљавања и продужења века трајања старих градских језгра и значајних архитектонских објеката прошлости налазе у интервенцији друштва у целини, и у претежном претварању ових здања у јавне објекте услед немогућности да се солуције нађу у преуским оквирима и материјалним могућностима њихових приватних власника. Могли бисмо у том смислу навести многе иностране и домаће примере практичних решења.

У Београду је такође порасла свест о чувању историјског и културног наслеђа, али се истовремено показало да жеље, законске и друге правне основе нису никада биле довољне за решење проблема њиховог чувања и укључивања у савремени живот града. И не само то. Показало се да правна заштита, уколико њој не следе даљи поступци, дискредитује напоре друштва и посебно службе заштите споменика културе, чиме се тешко стечена свест о вредности овог наслеђа враћа у првобитно стање његовог негирања. С друге стране, неки наслеђени ставови и схватања о овом граду и његовој историји умногоме су отежавали спровођење једне правилније и хуманије политике заштите културног наслеђа на његовом подручју. Наиме, када је реч о заштити архитектонског наслеђа, често се могло чути, истина у последње време све ређе, чак и од стране стручних кругова, архитеката и урбаниста, да у Београду, граду близу 50 пута паљеном, рушеном и опет обнављаном, нема више шта да се чува, да је све вредније и значајније у њему уништено у ратовима који су се водили на његовој територији и за његову територију. Само, јесу ли ова ратна пустошења и разарања једини узрочници нестајања нашег споменичког наслеђа? И не само наслеђа, већ и свег оног што се у току народноослободилачке борбе и у послератном периоду забележило као достојан споменик наше револуције и социјалистичке изградње? Оваквом ставу и схватању, добрим делом је донедавна доприносила и сама служба заштите споменика културе, посебно у нашој Републици, како својом једностраном оријентацијом само на одређену врсту и старост једног броја споменика културе (углавном римских и средњовековних), тако и својим ограничавањем на само један ужи круг стручњака (углавном археолога и историчара уметности) и установа (углавном завода и музеја) који су се овим проблемима искључиво бавили. Поред већ крајње евидентног апсурда да у овој нашој малој земљи Србији, у пречнику од око 200 километара, ми нисмо још увек изградили један озбиљан, савремен, модеран систем заштите нашег историјског и културног наслеђа, још је неодрживије да се ова иста служба, у овој нашој земљи, смешно али истинито, искључиво још увек ресорски везује само за област културе, и то у тренутку када се у тој истој земљи на решавању сложених проблема ревитализације њеног културно–историјског наслеђа у многим њеним градовима, поред службе заштите, обавезно укључују и друге градске службе, урбане, комуналне, санитарно–хигијенске, грађевинске, саобраћајне, инспекцијске, дирекције и привредне организације. Није без значаја податак да се у Београду средства за заштиту и уређење споменичних објеката данас, поред сопствених прихода Завода, образују још преко десетак сталних извора финансирања, да су преко Београдске заједнице културе у овој години била обезбеђена средства у износу од само 100 милиона старих динара, док су преко привредних организација, Градског стамбеног предузећа, Дирекције за изградњу и реконструкцију града, Београдске заједнице образовања, и других корисника и ималаца споменика културе, ангажована средства у износу од једне милијарде старих динара (преко Завода) и исто толико, можда нешто и више, директно преко привредних организација у адаптацијама и реконструкцијама споменичних објеката на ужем и ширем подручју града.

Да би у области заштите архитектонског наслеђа могла да постигне задовољавајуће резултате, служба заштите споменика културе у Београду пошла је од тога да, на ширем плану, са јединственом политиком свих заинтересованих, проналази методе и начине којима далеко више обезбеђује одржавање и укључивање старих здања у савремени живот града. Ово тим пре, јер се показало да конзерваторско–рестаураторски радови предузети на споменицима, и споменичко–урбаним комплексима, сами по себи нису никада били довољни да обезбеде ове споменике и споменичке комплексе у њиховом трајању. Бројни примери и у Београду и у свим другим деловима земље, као последица овакве заштите, то најбоље потврђују. Редовно, после објављених конзерваторско–рестаураторских радова, они су без икакве намене и одређеног садржаја, били остављани самима себи, у ствари напуштани, и, разуме се, врло брзо враћани у своје раније стање, стање запуштености, пропадања и уништења. Полазећи од тога да од добре намене и адекватног садржаја зависи не само чување и презентација споменика, већ и њихово присуство у савременом животу града, полазећи заправо од принципа активне заштите, укључујући у свој рад и низ других фактора ван заштите, многи наши центри у земљи, поред Београда, нарочито Сплит и Љубљана, у последње време постигли су изванредне резултате.

Ако се коришћење споменика културе јавља као битан елеменат експлоатације културних добара и њиховог педагошког, моралног и образовног утицаја, онда се питање одговарајућих корисника јавља као једно од основних питања на које треба да одговори служба заштите споменика културе, у свом оперативном деловању. Разуме се да практично спровођење замене корисника, заправо практична промена постојеће намене споменика културе, прелази искључиву могућност службе заштите, јер је везана за читав низ имовинско–правних односа, друштвених конвенција, интереса различитих сепаратних фактора, служби и институција. Примера ради, познато је да је у току озбиљна акција на уређењу једне од најстаријих улица у старом језгру Београда, Кнез Михајловој улици. До краја 1975. године, требало би да се у потпуности заврши реконструкција и уређење преосталих фасада, уређење ентеријера и дворишта, уклапање тротоара, поплочавање улице, укидање сваког саобраћаја, увођење посебног начина функционалног и декоративног осветљења. Једном речју, претварање овог споменичког амбијента у велики пешачки трг, „Београдски страдун“, који ће самим тим чинити природну вратницу за још старији и значајнији споменички комплекс, за Београдску тврђаву. Са становишта службе заштите споменика културе, урбанистичке службе, организације савремене трговине и туристичких организација, јасно је да је садашње коришћење пословних просторија у овој улици (велики број продавница, заправо, магацина намештаја, обуће, текстила, продавница гума, кожа и низа другог неадекватног садржаја) лоше за архитектонско наслеђе, лоше за урбанистичку дислокацију трговинске мреже, лоше за врсту трговине у једној од главних трговачких улица, лоше за доживљавање лица града, и ружно у непосредној близини и на улазу у главни споменички и рекреативни комплекс Београда — Београдску тврђаву. Међутим, овештале навике, заузети положај и остваривање права из дугогодишњег коришћења локације, пословни резултат трговачког предузећа и доприноси који резултирају из таквог пословања, елементи су супротних интереса који налазе друштвено потврђивање код привредних организација, тако и код органа друштвено–политичких заједница. Ова илустрација, само једна од многих, показује да је питање корисника, заправо намене споменика културе, опште–друштвено и посебно: питање вођења одређене културне политике за град у целини, за коју треба да је, пре свега, заинтересована друштвена заједница као репрезентант друштвеног коришћења културних добара.

Успешно решене намене једног броја споменичких објеката у старим урбаним језгрима Београда и Земуна указују на правилну оријентацију службе заштите споменика културе и других градских служби, јер су њима, поред осталог, трајније и позитивно решена и питања презентације ових старих здања. Мислим да треба посебно подвући ангажовање Завода и Града на ослобађању и адаптирању појединих споменичких зграда за потребе смештаја музејских збирки и других културних и образовних институција. У том смислу, већ данас је око 20 објеката оспособљено у овакве сврхе и потребе.

На крају, да закључим. Закон о заштити споменика културе у нашој земљи третира службу заштите споменика културе као јавну и опште друштвену службу, а споменике културе као општенародна добра која првенствено постају брига и право комуне на чијем се терену налазе. Само, све дотле док та брига и право не постану наша брига, брига свих грађана сваког нашег града, наш свакодневни општедруштвени задатак, дотле ће и поред свих законских прописа, писмених аката, наређења, дозвола и решења, судбину многих порушених споменичких здања, доживети још по која стара, историјски значајна грађевина, немоћна да се вине у солитерске висине и убеди живе не само у могућност свог даљег трајања, већ и у потребу заједничког живљења старог и новог. Јер, коначно, стари градски амбијенти уређују се за оне који у њима живе, а не за оне који хоће да беже из њих. Нема разлога да, подижући споменике који ће обележити историју нашег века, рушимо историјске и уметничке споменике старога града. Права архитектура једне епохе, њен сопствени стил, никада није био синоним рушења, разарања претходног стила. Савршено је могућно афирмисати архитектуру нашег времена и у старим, историјским, деловима града. Само, са пуно стручности, знања и смисла за архитектуру прошлости и поезију новог. Кристјан Рошфор и Рене Сарже Саргер, у једној анкети на ову исту тему, обраћајући се политичарима, урбанистима и архитектама Париза рекли су, између осталог, и ово: „Кад ваше тужне куће буду створиле тужне људе, чему онда живот и чему куће“? И још нешто: „Бразилија се може прећи за 10 минута, без црвеног знака на семафору, без раскрсница, и да се ништа не види! Само, чему онда проћи кроз Бразилију?“