Социјално–класни аспекти односа према културној традицији

Значајне друштвено–економске промене и социјално политичке трансформације, које се догађају у условима социјализма као светског процеса и научно–технолошке револуције, која је у пуном замаху, условљавају крупне промене, како у сфери материјално–економских односа, потенцијала и вредности, тако и у сфери идеологије, културе, уметности и традиције. Видно је, уосталом, да сваки темељитији заокрет у друштвеној структури, са становишта квалитативно нових друштвених односа врши ревалоризацију постојећег фонда културних вредности.

Свако друштво које је творац сопствене будућности настоји да у постојеће токове друштвених збивања укључи аутентичне културне вредности минулих епоха које су потенцијално стваралачке за савремени и будући интегрални друштвени развој. С обзиром на динамичност друштвених промена скоро свака генерација изражава потребу да се на свој начин одреди према културној баштини.

Као што је познато, у нашем друштву у току су корените промене у бићу друштвено–економских, политичких и класно–социјалних структура које, разумљиво, положај, место и улогу културе и традиције, па и њихова основна значења, детерминишу на један у много чему нов начин. Ако даљи развој нашег друштва, стваралаштво и културу условљава и даје им печат и битна обележја најдинамичнија друштвена снага — развијена радничка класа — онда ће се она превасходно стваралачки односити према раније створеним културно–уметничким вредностима, јер је и сама креатор нових вредности.

Аутентичне и трајне културне вредности створене у прошлости наших народа и народности не припадају само историји културе, већ на одређени начин чине живи, интегрални део савремених културних токова. Зато наш револуционарни покрет придаје велики значај односу према културном наслеђу, који сматра неодвојивом компонентом друштвеног и културног развоја. Нагласимо да потреба да се културно наслеђе валоризује произилази из чињенице да су за наше савремено друштво у основи прихватљиве оне културне вредности које су створене у прошлости, а које својим прогресивно–усмереним и аутентичним естетским, моралним и идејним квалитетима одговарају марксистичко–хуманистичким концепцијама развоја социјалистичког друштва.

С обзиром на сву сложеност, разноврсност и богатство културно–уметничке баштине, нужан је супротно диференциран начин валоризовања сваке поједине сфере и области културно–уметничког стваралаштва аутентичним методама, критеријумима, средствима и приступима који у пуној мери уважавају биће и природу појединих облика стваралаштва. Али се притом у конкретним разматрањима сваке поједине појаве не сме изгубити из вида нужност комплексног и свеобухватног третмана, који укључује, наравно с мером, и елементе и аспекте идејно–политичке и друштвено–социјалне природе који су иманентни сваком културно–стваралачком чину. Тако, кад је реч и о уметничким делима наше прошлости, није могућно да се она вреднују првенствено идејно–политичким мерилима, већ је у првом реду нужан естетски приступ који подразумева и етичко–идејну хуманистичко–антрополошку компоненту.

У нас има примера традиционалистичког одношења, које некритички и скоро слепо подржава и истиче оно што је раније створено. Отуда је неопходно сагледати све импликације традиционализма, а нарочито оне које су идејне природе.

Уз оправдане покушаје успостављања одговарајућег континуитета са вредностима прошле културе, понекад се томе приступа некритички — ненаучно се анализирају те вредности, па се тако узима као вредно оно што је било оптимално готово само и једино за време њихова настојања и раста, али не и за време садашње и за време будуће.

Друга врста одсуства савремености у гледању на вредности историје и културе произилази из односа према савремености и садашњој културној ситуацији код нас. Овде се јавља и теза да је тотална оријентација ка прошлости, наводно, условљена „бесперспективношћу“ наше културе у садашњости.

За Савез комуниста као и за друштво у целини веома је битно са каквих се идејно–теоријских позиција врши проучавање наше културне баштине. Да ли се културном наслеђу приступа са научне позиције уз примену уметничко–естетских критеријума или критеријума којима се валоризује једна одређена духовност, која је супротна савременој друштвеној и научној мисли?

Притом треба имати у виду да смо у нашој прошлости, а нарочито новијој, као што је познато, имали у основи две традиције, и то једну државе и великодржавља, и другу радничког покрета. Ми, с обзиром на карактер друштвено–економских и политичких односа у нашем друштву, не можемо подједнако инсистирати на континуитету и валоризацији свих традиција, јер се на традицију радничког покрета на одговарајући начин и у његовим најпозитивнијим тенденцијама наставља борба за самоуправно друштво, а у односу на традицију државе и великодржавља дошло је и долази до све дубљег дисконтинуитета.

Има актуелних и отворених проблема у односу према културним вредностима других народа и народности. Шта, на пример, у Србији значи дугогодишње и упорно својатање дубровачке књижевности од стране једног броја књижевних историчара и професора универзитета? Из свега може се закључити да однос према културној традицији није једносмислено одређен. На противуречан карактер и суштину односа према традицији виспрено је указао Колаковски, који пишући о смислу традиције каже: „Друштву је потребна традиција (као способност за континуитет) и побуна против традиције као способност за протест (за ново и оригинално стваралаштво)“.

Неопходно је марксистичким проучавањем наше културе и политичке прошлости учинити јасно разграничавање прогресивног од конзервативног у нашем наслеђу и тако онемогућити, с једне стране, злоупотребе догађаја из прошлости у ширењу национализма у садашњим условима и, с друге стране, омогућити брже уношење прогресивних, правих вредности у ризницу наше културе.

Оваквим приступима супротставља се све чешће схватање о „крају идеологије“ и тенденција „дезидеологизације“ културно–уметничког и научног стваралаштва при чему се појму идеологије без обзира на врсту и карактер — социјално–класну основу и степен научне фундираности — придаје искључиво пежоративно значење. Карактеристично је да се то чини и код нас, и то управо у тренутку појачаног идејног ангажовања саме уметности (филм и литература на пример). Јављају се читаве теорије, које чак претендују и на научност, о томе да је домен науке и уметности у свему ванидејно подручје уз упоредно настојање да се дисквалификује свако идејно ангажовање са позиција Програма СКЈ у коме се наш револуционарни покрет креативно одредио према слободи стваралаштва. Одбачена чак и од стране прогресивније грађанске естетике, теза о нужности дезидеологизације културе и уметности често се заснива на симплификацији уметничког на формалистичко. Тиме се настоји да се спута онај део уметничке и научно–теоријске критике који тежи да резултатима стваралаштва приђе као интегралним остварењима.

Социјализам се у изворној Марксовој мисли одређивао и схватао као друштвено кретање које је суштински окренуто ка будућности (социјализам није идејно прошлост и класично и традиционално). Он је будућност заснована на тековинама социјалне и научно–технолошке револуције и самоуправно организоване радничке класе и осталих радних слојева. Комунизам по Марксу је реални покрет, који укида и преовладава, дакле, надмашује садашње и прошло стање.

Тек са савременим револуцијама, у којима је уистини човек по први пут био историјски актер, ствара се код ширих друштвених слојева сазнање Да је историја човеково властито дело. Ово сазнање и становиште отвара нов поглед на оно што се зове прошлост и традиција и омогућава да се реално сагледа човекова прошлост која се јавља као историјски производ на одређеном ступњу друштвеног развитка свести и живота. Из садашњег лика Србије развијене као модерне, отворене и самоуправно осмишљене заједнице народа и народности, која је заживела на основама убрзане индустријализације и у чије се темеље све више уграђују тековине научно–технолошке револуције, произилази потреба да се према традицији одређујемо на нов начин — не традиционалистички.

Наше наслеђе има и елемената који су бременити остаци примитивне свести као израза заосталог менталитета који се често супротставља новим друштвеним односима. Елементи етатизиране свести и свемоћи државе присутни су још увек, а понекад се нуде и као концепти друштвеног развоја, сукобљавајући се са идејом и друштвеном акцијом СК, радничке класе и осталих радних слојева. Бројни елементи руралног наслеђа не могу да преживе под налетима које доносе научно–технолошка револуција и процеси савремене интеграције и урбанизације нашег друштва.

С обзиром на сву жилавост овог и другог „негативног наслеђа“ нужна је друштвена и културна акција са позиција програма СКЈ за његово радикалније превазилажење.

Самоуправно друштво и цивилизација коју заснивамо имају потребу да се са свог становишта креативно одреде према културном наслеђу и да га ревалоризују прихватајући клицу будућности која се у њему разазнаје. Наше, данас развијеније културно–уметничко стваралаштво је у ситуацији да створи поузданија и научнија мерила за одређивање према културној баштини. Последњих година стекли су се и нешто бољи услови кад је реч о кадровима и њиховом марксистичком образовању. Уз све тешкоће успешније се и код нас развија социологија културе и уметности чија је улога у проучавању националних култура и традиције веома значајна. Додајмо овде да се развијеније културно стваралаштво у констелацији самоуправних и демократских односа одређује без комплекса према културној баштини и потенцијално, наравно, носи у себи више услова и могућности да објективније одреди одговарајуће вредности из укупног стваралаштва прошлости и афирмише оно што учествује у стварању будућности, јер све је присутније сазнање да идејно–политичка снага самоуправног социјализма не зависи само од његове способности да се бори против негативних појава, него зависи, у првом реду, од тога шта самоуправни социјализам може ново донети и како око тога окупља и ангажује радне људе.

Антонио Грамши, који је поседовао изразиту способност да марксистички суптилно историзује феномене које анализира, виспрено је истакао да „осуђује потпуно прошлост“ само онај ко „не успева да се из ње издвоји“.