Друштвена функција позоришта

Желео бих да говорим о позоришту које сам одувек сматрао, а и данас га сматрам, не само силом дужности коју обављам него и силом свести и сазнања о његовој друштвеној мисији, својеврсним синкретизмом врло различитих уметничких дисциплина. Зато, јављајући се за дискусију на овом Конгресу, желим да, уколико је то могуће сабити у ограничено време овог монолога, валоризујем неке његове друштвене функције у срединама које немају ту срећу да им је констелација политичких односа и материјалне снаге ишла наруку. И већ ту, код мојих првих дигресија о проблему, наилазим на једно питање које је у овом тренутку, бар по моме убеђењу, врло тешко разрешити. Тешко, зато што је позориште најпотребније тамо где има најмање могућности за његово деловање. Средње развијеним и неразвијеним срединама, које ја овде хоћу да апострофирам као проблем и као чињенице апсолутне културне анемије, не само да је потребна култура већ она представља њихов витални интерес.

Хоћу, заправо, да кажем да култура Србије, српског народа није култура Београда и Новог Сада, већ Нове Вароши, Пријепоља, Врања, Прокупља, Урошевца (и зар је потребно даље набрајати) којима активност великих није била ни приступачна ни нарочито благонаклона. То су градови, који једва имају библиотеке са врло оскудним фондом књига, нису у стању да поднесу ни постојање сопствених културно–уметничких друштава, ни оркестара, ни музеја, ни позоришта.

А позориште јесте заправо онај друштвени медиј који, бар унеколико и у исто време, може заменити и литературу зато што њу презентује, и музику, којом се обилато користи, и сликарство, у чијем се руху појављује. Оно јесте истовремено и лепота говора и лепота манира, оно је она урбана чињеница која насељима удахњује душу, даје им топлину, одређује профил и оплемењује их.

Ако је позоришне представе у једном граду видело током године 50.000 људи, онда је то било и исто толико визуелних и аудитивних доживљаја, толико искустава, толико усхићења и осуда, онда је то толико оплемењења и, ако се све то занемари, онда је то „само“ 50.000 прочитаних књига.

Ми наглу урбанизацију нисмо пратили адекватним квантумом (о квалитету тешко и да можемо говорити) активности које је оплемењују. У то доба урбанизације укинули смо цео низ позоришта у Србији, и то не зато што сматрамо да нам позориште није потребно већ што смо материјално били стављени пред свршен чин. Пред свршен чин у једном самоуправном друштву!? ...

Тај феномен свршеног чина обесхрабрио је ентузијасте, па је у такозваној провинцији све више долазило до узмицања, све више се устоличавало осећање беспомоћности оних који су понешто и могли урадити, као и пракса да о стручним проблемима позоришта, и културе може свако говорити.

Упркос томе и тврђењу да ћемо јачати позоришта у такозваним центрима, ми на њиховом јачању готово ништа нисмо учинили. Пре свега кадровски, јер Академија у Београду производи (опростите ми због овог „производи“) глумце само за Београд. Позоришта у унутрашњости добију, и то врло ретко, само оно што је престоница одбила. На тај се начин ставља под знак питања будућност највећег броја ових установа у нашој Републици и ако, надам се да делите моје мишљење, са сигурношћу можемо тврдити да је број професионалних позоришта већ сада мали јер покрива свега 40% површине Србије.

То значи да ће и даље јачати рустикални елементи у градској средини и примитивизам у сеоској, да ће се настављати процес херметизације појединца у нашем друштву које се увек декларисало за човека и хуманизам, за социјализацију сваке идеје и сваке снаге која би могла користити, за подржавање сваке егзалтације која је произишла из социјалистичког хуманизма као прокламованог и прихваћеног принципа.

Сматрам да је наше друштво дозволило себи луксуз (додуше заокупљено другим такође веома важним питањима) да дође до сукоба политике и културе, пре свега зато што је у једном периоду било потпуно запоставило решавање кадровског питања у овој области. Тако је инфериорност људи из културе дозволила тиранију политике у својој провинцијалној средини (о којој говорим), али не тиранију над собом, него над целокупном делатношћу. На то нису имали права ни једни, ни други.

Пратећи Конгрес и оно што се ових дана дешавало око њега и писало о њему не могу да се отмем утиску да сви ми у ствари водимо некакав идеолошки рат. Ми у својим често врло надахнутим говорима убеђујемо неког другог у нешто за шта се и својим декларацијама и својим аплаузима овај Конгрес изјашњава. Тај други се, међутим, још није јавио, па се бојим да он или не постоји или не ради на истим таласним дужинама, то јест не чује нас. Ако не постоји, нама не преостаје ништа друго него да преузмемо акцију, а ако га има па не чује, опет ћемо морати да кренемо у акцију да би нас чуо. Тако ћемо обезбедити доказ да је овај Конгрес заиста Конгрес акције, као и то да једини његов резултат на пољу културе не буде неколико књига есеја у којима ће бити садржане наше философске и литерарно–стилистичке тираде.