Десет теза о физичкој култури

У доба ренесансе хуманисти су почели да оживљавају старо–грчко схватање о физичком васпитању и то је разлог што се појављујем у овој Комисији, надајући се да ћу ту наћи чвршће упориште за увршћење физичког васпитања у хуманистичка схватања. Надам се да данас нико не оспорава значај култивисања људског тела, произвођача свих вредности којима се служимо, под свим називима, па и под називом култура. Да бих боље и сажетије објаснио разлоге због којих сам изишао на говорницу послужићу се текстом који сам сачинио за ову прилику.

1. Ако је функција културе и сазнавање вредности и начина оплемењивања самих људи и природе у којој живе, функција физичке културе би, по аналогији, била сазнавање вредности и начина оплемењивања моторике човекове личности (антропомоторике) — средстава и начина понашања којима се остварују многа основна добра, укључујући и биосоцијално благостање.

Будући да моторне особине човека — способност да покреће самог себе и друге предмете нису ствар само специјализованог апарата људског тела, то јест, његовог скелетно–мишићно–нервног система, већ организма у целини, природно је да се усавршавањем моторике и моторним делатностима оплемењују и усавршавају сви органи и системи који су основни чиниоци психо–физиолошких активности човека,

2. Физичка култура се заснива:

— на императиву да људска јединка не може опстати нити ишта постићи без сврсисходне физичке активности — моторике сопственим телом,

— на сазнању да је „суштина — бит људског постојања, функција телесног супстрата и физиолошких (психо–физиолошких) активности организма“,

— на биолошком закону да „функција развија органе“ и одржава их у добром стању, активностима и архаичним моторним обрасцима којима се човек изграђивао у току филогенезе — уграђеним у структуру људског организма, а сада вршених у виду спортова, без помагала или са помагалима, снагом мишића.

3. Физичка култура се може образложити и њене вредности јасније уочити ако се пође од изворног значења речи култура и уобличавања појма култура кроз историју.

Може изгледати сувишно понављати познате ствари: латинска реч култура смишљена је неколико стотина хиљада година касније но што је уопште настала људска култура; или, ова реч, данас веома спорног значења настаје као резултат културе језика и њоме су Римљани означавали обраду (култивисање) земље — пољопривреду (cultura agri), а Цицерон философију назива културом духа.

Ослањајући се на ово изворно значење и касније придеве уз реч култура, може се рећи: под појмом култура подразумевају се све људске делатности којим се мења постојеће природно или људском памећу и рукама створено стање: ствари–материје и природних појава (названо „владање природом“ ), као и људска свест, то јест, мишљење у свим његовим видовима и садржајима, у намери да се живот учини бољим, угоднијим, лепшим и хуманијим. Отуда би се за културу могло рећи и да она није неко статичко стање већ произвођење економских и неекономских вредности којима се задовољавају растуће људске потребе.

Враћајући се појму физичке културе, иако ће изгледати нескромно, није нетачно ако се каже да је њена основна функција: произвођење и усавршавање или репродуковање примарних елементарних моторних људских особина оплемењивањем и усавршавањем природних — наслеђених и стечених конституционалних психофизичких моћи.

4. Каква је улога психофизичких моћи човека у савременом свету?

Све што обухвата појам култура, почев од употребе комада камена у виду клина, затим комада дрвета у виду батине или полуге, точка и даље до најсавршенијих техничких творевина и уметности, произведено је и производи се кретањем људског тела, односно усавршавањем његових примарних моторних способности.

Може ли се замислити нормално постојање човека без кретања? Кретање и покрети целим телом или појединим деловима тела, било да човек премешта сам себе у простору (локомоција) или да дејствује на друга тела или то чини уз помоћ алата (манипулација) није само обична физичка делатност, физички рад, већ је то услов узрок и суштина живота. Јер кад у људском организму престане кретање и кад престане кретање организма у спољњем свету, престаје и живот.

Огромном разноврсношћу облика и садржаја кретања људског тела, омогућених јединственим саставом апарата за кретање и његовом улогом у процесима сазнавања физичким деловањем, човек је постигао посебно место у свету природе. Израдом помагала и служећи се њима, „продужујући и ојачавајући“ њима руке или ноге, односно, „продужујући дејство свог мозга“, човек је успевао и успева да природу прерадом прилагођава сопственим потребама, а често и својим неразумним жељама да то узгред напоменемо.

Краће речено, примарно средство којим се човек служи да би изразио однос свог бића — себе према свету у коме обитава, мртвом или живом, јесте кретање сопственим телом.

5. Савремене функције физичког васпитања и спорта — физичке културе не треба посматрати са гледишта која су важила доскора, то јест, до машинске цивилизације садашњег света. Сва поређења, која могу бити врло занимљива са историјског гледишта, махом су вербалне природе, као што вербално значење има и изрека: „У здравом телу здрав дух“. Примера ради, рећи ћемо да ни творац ове изреке Јувенал није њом подразумевао оно што се обично мисли, већ је његова мисао била да мудар човек не би требало да од неба тражи више, но да у здравом телу има здрав дух.

Савремена настојања која придају важност физичком васпитању и спорту — функционалним садржајима и облицима физичке културе, усмерена су данас ка бројнијим функцијама него што је то било донедавно. Набројаћемо неке од њих:

— допринос свестраном васпитању младог поколења,

— очување и оплемењивање биолошких својстава људског бића,

— учење начинима локомоције, без помагала и са помагалима, при чему је моторна сила сама човекова личност, као и учење манипулисању приборима који симболично представљају примитивна оруђа и хладна оруђа,

— постизање посебних радних способности у неким професијама,

— лечење неких болести и рехабилитација,

— најзад, или можда на првом месту, највеће и најпопуларније је спортско гледалиште.

Разуме се да остварење ових функција захтева посебна материјална средства изражених у виду посебних прибора, грађевина и уређаја у градовима и у природи, као и интервенцију других наука и струка, што физичкој култури придаје универзално обележје.

6. Ма како се схватале ове функције, оне се морају сврстати у културу. Невоља је, изгледа, у томе што је термин физичка култура постао у неку руку посебан и тешко се уклапа у уобичајено поимање културе. У ствари, физичка култура, свеобухватан термин за друштвене феномене — физичко васпитање и спорт — недавно и несмело прихваћен, смишљен је и употребљава се у текућем говору и у званичним списима да би се ове делатности сврстале у културне. Тако је у класификацији културе, уз материјалну и духовну, односно уз термине од којих први означава производе људских руку а други мисли и идеје, прикључена и трећа врста — физичка култура чији је предмет људско тело. Реч је о посебном наглашавању културног значаја физичког васпитања и спорта, о одређивању и порасту друштвеног ранга ових категорија. Како међутим, ни класична подела културе на материјалну и духовну више не одговара савременим схватањима, тако ни овај термин којим се сада служимо више није прикладан. Но, о томе другом приликом.

Стварање треће области културе настало је, дакле, из потребе и с намером да се физичка култура помери са периферије и постави ближе средишту друштвених културних збивања. Али, судећи по многим појавама, ако је пре тридесетак година и било потребно тако радити, ситуација је сада сасвим друкчија. Физичко васпитање и спорт, идејни и садржајни чиниоци физичке културе, ушли су у живот „на велика врата“ и све више постају значајни чиниоци живота савременог друштва.

Разлог томе лежи у настајању могућности да човек своје слободно време може употребити за испољавање у некој од активности физичке културе. Ова потреба, без обзира на то да ли ћемо је објаснити са биолошког, психолошког или социолошког гледишта или као наслеђену тежњу за тоталним испољавањем филогенетским моторним обрасцима из далеке и ближе прошлости или новим друштвеним потребама и схватањима, свакако представља начин постојања. Тако и емоције, и цео психички живот човека, представљају наследство, али и уобличавање својеврсног животног става и изражавање његових нових културних погледа.

Као што је човек у прошлости мислио, осећао и деловао целим својим бићем, тако он жели да чини и данас. Будући да може ово на симболичан начин да оствари у некаквој спортској активности, томе и прибегава. Разлог је несумњиво у све већој подели рада, и поред настојања да се она сведе на најмању меру. Изгледа да је наследство прошлости, испољавано у примитивној борби за опстанак, толико јако да се на неки начин мора испољити и у савремено доба. Очити пример за то је спортска „борба“.

Спорт је, у ствари, симболична „борба“ појединаца или група, „голим“ телом и једноставним оруђима и оружјима. Иако је у цивилизованом свету борба ове врсте, изгледа, сасвим нестала, она налази свој израз у спортским такмичењима.

7. Независно од тога колико догађаји у спорту и око спорта одговарају жељеном друштвеном понашању у нас — духу социјалистичког схватања света, морала и етичких норми — физичко васпитање и спорт су у сваком случају социјалне чињенице али се не могу поистоветити са агонистиком античких Грка од пре 2 000 година, па ни са спортом од пре десетак година. Поређење између стадиона у Олимпији и стадиона у сваком већем граду данас немају оне вредности какве им се обично придају. Једно су били олимпијски победници античке Грчке, у доба када су Олимпијске игре биле саставни део религије и резервисане за незнатан проценат од 5% патрицијског друштва, а друго су данас.

Данашњи спорт постаје делатност којом се свако бави и којом се свако може бавити. Није реч о релативно малом броју изабраника и професионалних спортиста који се такмиче пред великим масама гледалаца, што, очигледно, одговара укусу и потребама људи у погледу коришћења слободног времена.

Савремени човек живи збијен, у техничкој средини, и он тражи слободан простор са чистим ваздухом, а спортови су један од путева ка отвореним — природним просторима. Бављење спортом је дакле жеља за налажењем простора, а њено остваривање води употпуњењу животног стандарда. Истовремено, човек се приближава природи која је, ма како гледали на савремене урбанистичке потезе и подвиге, „извор живота“ и његов природни оквир. Човек је пре свега производ природе а не њен господар, како се то понекад лакомислено претпоставља.

Пошто се прешло из стања „Најпре живети...“ на виши стандард, све се више осећа потреба за активностима тела у недирнутој природи.

8. У савременој организацији рада и живота, у току дана, недеље и године, када је све време срачунато на рационалан учинак, разумљиво је да су могућности за бављење спортом строго одређене. Природни оквири живота у којима су обављане активности које су некада имале улогу физичког васпитања и спорта, односно које би се могле сврстати у њих, сада подлежу веома сложеној урбаној организацији. Зато су ове активности пре свега ствар такозваног „слободног времена“, одређеног за културне делатности у ужем смислу значења речи култура.

Из дилема младих и њихових васпитача: наркоманија и еротика или спорт са својим атрибутима, пред нама ниче култура личности друкчија од оне из прошлих векова. Стога физичка активност у виду спорта, данас, јесте валоризација тела: она више није само ствар хигијене већ је у тесној вези са интересовањима и вредностима, а њено унапређивање није ствар групе изабраних, већ целог друштва.

Говорећи о валоризацији тела, као супстрата човекове личности, имамо на уму чињеницу да се људска снага, као средство и инструмент физичког рада, све више замењује машинама и другим техничким изумима. Стога некадашња начела, као што је оно да „Физичко васпитање и спорт припремају за рад и одбрану“, у извесној мери губе своју актуелност; не зато што то није тако, већ стога што се младе генерације све више навикавају и учвршћују у схватању да ће машине обављати све послове, да ће замењивати људску моторну силу чак и у свакодневној локомоцији. Физичко васпитање и спорт на тај начин добијају известан аутономни карактер постајући, такорећи, сами себи циљ. Али и такви, добровољно упражњавани, више ће доприносити „спремности за рад и одбрану“ него ако се у ери покушаја пацификације света стално наглашава да је таква намена примарна функција физичке културе.

• Било би од великог значаја ако би на овом скупу физичка култура била прихваћена као социолошка категорија и ако би се усвојило гледиште да делатности у овој области не буду само на маргинама комплекса културе. Ако не из других разлога, оно стога, што ма како ми ствар оцењивали, спорт и физичко васпитање добијају све више припадника а спорт посебно, преко медија масовне комуникације, рационално и емотивно плени психу савременог човека.
• Иако је релативно врло млада, наука о физичком васпитању и спорту је на степену који одговара томе да они који се њоме баве као учитељи, професори и тренери, као и пропагатори, већ стичу академска звања. С друге стране, социолошка истраживања, која би ваљало обављати у том правцу, тек дотичу ову област веома живог људског интересовања.