Отворена питања

У уводном делу реферата друга Первића наведено је да демократски квалитет културе претпоставља слободу стваралаштва. Дужан сам овде да кажем да ја не само што не разумем шта се под тим подразумева него мислим да је појам слободе стваралаштва прилично застарео, историјски превазиђен, и да, у неком смислу, изражава известан религиозан однос према уметности, јер у слободном друштву, у коме су обезбеђене личне и општедруштвене слободе, борити се посебно за слободу уметничког стваралаштва, значи у исто време побијати постојање тих слобода. Зашто би се изузетно и управо само за културу тражило право слободе стваралаштва ако друштво самом својом структуром такве слободе, као ни слободе људског делања, нити слободе људске егзистенције и опстанка није загарантовало? Не видим да култура сама по себи треба да има ту изузетну привилегију, да у наслову носи термин слободе стваралаштва. То је у исто време, по мом мишљењу, вапај, некакав вапај за признавањем права на слободу стваралаштва. Такво признање нико никоме не може дати, нити се таква слобода може поклонити, она је саставни део људског бића и његовог делања, и она може бити само у складу са сопственим убеђењем, о чему је говорио и Лењин. Наравно, претпостављајући под сопственим убеђењем да сваки стваралац има извесно убеђење.

Да кажем неколико речи зашто мислим да је слобода стваралаштва неодржив термин у нашој култури. У средњем веку, као што знате, католичка црква је прокламовала такозвану свету уметност, односно уметност неповредиву од било кога, нарочито у периоду када су сликари, вајари и ликовни уметници по црквама сликали и таква ликовна дела на којима су били разголићени Адам и Ева итд. У каснијем периоду политике СКПБ–а и нарочито на последњем Конгресу пред рат, прокламована је такође слобода стваралаштва. Та слобода стваралаштва, гарантована од Стаљина, знамо какву је судбину доживела. Према томе, слобода стваралаштва је термин који и даље употребљавамо, а он се одржава из претходног периода административног социјализма, бирократских структура и бирократских односа. Мислим да је ово довољно као аргумент да такав даљи приступ слободи стваралаштва код нас престане. Ми смо довољно слободно друштво, а у исто време у овом друштву постоје довољне снаге да се оно и за даље слободе избори.

Неколико речи о „догматско–антидогматским идеологијама“. По мом мишљењу, ни једна антидогма не може опстати и не постоји без идеологије. Велика је заблуда сматрати да је могућна антидогматска битка ако се она не заснива на извесним идеолошким или идејним концептима. У овом тренутку питање је само који и какви идеолошки концепти су битни у антидогматској борби. Зато бих рекао да се овде a priori употребљава, заправо предодређује један одређен начин мишљења, систем мишљења доста традиционалан, у извесном смислу чак и конвенционалан, а у извесном и алтернативан, јер, изједначујући идеологију са идејношћу, ствара два привидна фронта, за и против. „За“ је идеологија групног монопола, која је привилегија владајуће партије и владајућег система, а „против“ идеологија оностране изопачене свести која, према Марксу, представља изопачену слику света. Међутим, превиђа се у полемикама око политизације и идеологизације у уметности, да је за сваког човека који располаже извесном логичком моћи расуђивања и знања, ван спора и ван дискусије да и у уметничком делу као и у сваком стваралаштву постоји извесан идејни свет. Идеалистичка, да не кажем метафизичка је заблуда веровати да постоји било које дело у било којој сфери људског стваралаштва а да оно није инспирисано извесним идејним светом. Наравно, мислим да ова замена која је, на неки начин, и вештачки и смишљено створена, да та замена идеологије идејношћу претпоставља и могућност таквих теоријских разматрања која несумњиво воде ка идеализованом идеолошком свету, а пре свега идеализованом идеолошком свету дневне политике. У вези с тим, хтео бих да кажем да тај вид дезидеологизације, као вид својеврсне идеолошке идеологизације, неоспорно води у метафизику. Метафизички свет који нам нуди безнађе, такође је заснован на једном концепту размишљања које унапред елиминише било какву полемику и дискусију, који унапред елиминише било какву друштвену потребу за критиком, јер поставља врло догматске алтернативе које деле свет на позитивно и на негативно, на „за“ и „против“, односно диже баријере, бране и барикаде између стварних прогресивних и стваралачких кретања и нечега што је дегресија, што је распад, што представља друштвену деструкцију или, да кажем, нихилизам.

Ако узмемо да критика није негација, да је критика по суштини и термински, у ствари, анализа вредности, односно не–вредности, таква критика је неопходно потребна нашем друштву и она се не може делити на такозвану конструктивну и такозвану деструктивну критику. Таква заправо критика у овом тренутку мислим да је неопходно потребна и нашем друштву. Хтео сам да кажем да ова област коју овде сада, на неки начин, захватамо а која се тиче политике и културе, односно културне политике, ипак може и у извесном идејном смислу имати некакве излазе и путеве којима можемо даље да крећемо, без обзира на сва размимоилажења. Додао бих да је то оно што су неки говорници већ истакли: огроман фонд теоретског и научног блага којим је Маркс указао смер нашем друштву и на који су марксисти указивали.

То теоретско благо, по мом мишљењу, тражи марксистички односно критички приступ стваралаштву, критички приступ целокупном стваралаштву у нашем друштву, критички приступ и оном стваралаштву које данас називамо новим и авангардним. То је, заправо, једини реалан приступ који може да унапреди и афирмише прогресивне снаге у нашем друштву.