Одговорност је битна претпоставка стваралаштва

Пре него што почнем да говорим о оном о чему сам хтео, морам да учиним неколико напомена.

Конгрес културне акције почео је 28. октобра. Три дана пре тога, 25. октобра, присуствовао сам суђењу једном филозофско–уметничком тексту и његовом аутору. Оглашен је кривим. Значи, долазим на овај Конгрес непосредно после суђења једном тексту који има превасходно уметничке и филозофске вредности. Долазим на овај Конгрес и говорим на њему у време кад се напади на једног књижевника и филмског редитеља, због добијања награде, праћене злурадошћу наше штампе, врше са ждановистичких и сличних позиција. Долазим на Конгрес културне акције у време када је у унутрашњости Србије заказано суђење једном књижевнику због књиге која је објављена пре неколико година. Долазим у време када се расписује конкурс једног комитета за израду пројекта о књизи „Историје филозофије“ и сличним књигама, а вероватно због тога, како би неки наши врли моћници рекли, да се одбрани култура политиком, филозофија политиком. Долазим из ситуације и живим у ситуацији у којој се, између осталог, врше свакодневни напади официјелне и званичне штампе на наше књижевнике и филозофе, које овде не видим, мислим да овде нису присутни, а ми говоримо о култури, говоримо о будућности, говоримо о неким перспективама. Наравно да нас никакав кампањски ентузијазам и изненадно заједништво не могу спречити да о томе говоримо и о томе мислимо, јер о томе и треба и морамо да мислимо. То, управо, између осталог, и обележава наше време, то управо сведочи о нама.

Често се говори о људском стваралаштву и његовим коренима. Корен људског стваралаштва није у постојећим институцијама и организацијама, нити у идеологији, него у човековом критичком ставу према тим институцијама, према идеологији и његовој способности да чује зов који долази из будућег и да се томе зову одазове. У том смислу одговорност је битна претпоставка стваралаштва. Јављају се понекад мишљења да стваралаштво и слобода треба да буду извана ограничене одговорношћу. Будући да човек појединац није сам, он не сме слободно развијати своје стваралачке могућности, он мора водити рачуна о другим људима, ако не жели да туђе стваралаштво онемогући, он треба своје властито стваралаштво да ограничи. Његова слобода и стваралаштво морају бити допуњени и кориговани одговорношћу.[1] Ова одговорност се често манифестује у примени разних репресивних мера, у примени разних административних мера, у разним видовима цензуре који су видљиви или мање видљиви, али су присутни разним видовима манипулације, разним „договорима“, који стваралаштво ограничавају, а који опет стоје као спољна граница том стваралаштву. Они не само да не припадају унутрашњој сфери тог стваралаштва, него говоре о ономе што је изван њега, негирају постојећи унутрашњи живот самог стваралаштва. Таква одговорност углавном се редукује само на политичку одговорност. Редукује се дотле и тако што се и политика своди на релацију пријатељ — непријатељ. Врши се једна редукција која је нама толико историјски позната, која је оставила толико последица о којима није потребно овог пута говорити.

У оваквом одређењу односа и слободе стваралаштва према одговорности тај однос је преокренут. Није потребно да човек своје стваралаштво ограничава помоћу одговорности, било политичке било неке друге, која је споља наметнута (поготово, није могуће, помоћу одговорности у смислу осећања да бисмо могли бити „позвани на одговорност, ако би се огрешили о неку спољну силу, ако би нас неко који има моћ и ко је у ситуацији да одлучује о нашој судбини позвао да одговарамо), него исправно схваћена одговорност претходи слободи. Бити одговоран не значи ограничити себе у стваралачком деловању, него бити способан за оно што би Хајдегер назвао „наговор бића“. То значи бити отворен за збиљу, за властите креативне могућности, за људе, али не као оне који ограничавају нашу слободу и креативност, већ као оне који могу бити подстицај наше креативности и подршка нашем делу. Одговорност у овом смислу, одговорност као способност и спремност да заузмемо критички став према постојећим формама нехуманости, и да се заложимо за стварање једног бољег света, јесте оно што чини потпуно сувишним и непотребним да се стваралаштву и слободи накнадно додаје одговорност као вањски коректив и регулатив који би нас чувао да прекорачимо унапред одређене границе.[2]

Говори се често и о критици, говори се често о критичности и критизерству и заузимају се ставови који говоре о томе да критика треба да буде радикална, али истовремено и конструктивна. Гајо Петровић је једном рекао да је ова теза о радикалној, али конструктивној критици више хумористичка него марксистичка. С тим бих се сложио, пошто се и у овом свом излагању користим многим ставовима, од којих сам неке изнео, а које сматрам данас код нас најрелевантнијим. Наравно, када се залажемо за критику, једино битно питање које треба да се покрије је питање колико је критика истинита и неистинита и колико она доиста погађа појаву која се критикује. А критеријуми истине нису у положају и моћи коју неко има у постојећим друштвено–политичким организацијама и институцијама. Они су изнад и преко тога. Битно је схватити да се критици не може прописати ни форма ни резултат. Критика је добра ако доиста погађа суштину ствари и даје платформу за њено мењање. Но, хоће ли критика тај циљ постићи или ће бити „критика“ која је тотално промашила оно што је желела — то не може нико унапред рећи.

И они који стоје иза њих узели су себи право, кршећи законе, Устав и основна правила понашања у овом друштву да одлучују о томе да ли критика свој циљ постиже или не постиже итд. Рекао бих нешто и о односу интелигенције и стваралаца и политичких структура. Да будемо искрени, и најблаже речено, највећи део културних стваралаца, највећи део стваралаца у свим сферама културног живота налази се бар у неспоразуму ако не у сукобу са многим институцијама и политичким структурама. У овој Републици већ годинама врхови генерације или један њихов велики део долазе у сукоб са политичким структурама и проказују се и онемогућавају на разне начине. Олако проказивани, истеривани из јавног и политичког живота, онемогућавани на хиљаду разних начина они само својим прегалачким, искреним, упорним, пожртвованим радом, талентом, даровитошћу, одрицањем које је заиста велико, захваљујући својој привржености која је традиционална овој земљи у којој живе, само захваљујући таквој привржености они су успели да опстану и наставе да пишу и да се баве научним радом. Овакав вакуум који се ствара, једно овакво пресецање у кадровској политици, које је достигло размере генерацијског, које се одиграва у свим сферама друштвеног живота са ствараоцима и са људима од којих, коначно, не само површно гледано, зависи будућност овакве Републике већ и читаве ове земље. Овакво олако раскидање са великим делом младе генерације говори о једном скретању, недовољној окренутости будућности. Ово друштво заиста у много чему — ја то мислим и говорим у своје име — губи многе везе и губи многе односе са будућношћу. Оно се све више, на жалост, окреће прошлости на разне начине. Било преко тога да имамо неке „нове“ национализме, „нове“ државотворне покрете, „ново стање“, „нове лидере ” итд. Ако би тако размишљали морали бисмо доћи до тога да је и фашизам био нешто „ново“ на историјској позорници, мада је баш преко угушивања свега новог тежио да очува све постојеће структуре.

Будућност која долази неће људе који се нечим баве, а што је у сфери културе, неће те људе питати да ли је постојао овај или онај, да ли је постојала та и та институција, него ће их питати шта су урадили. Много тога, додуше, неће бити урађено. Али, и управо због тога, мислим да се без обзира на отпоре — мора наставити. Завршимо тако како је Маркс завршио предговор „Капиталу“ — Дантеовим речима: „Иди својим путем, а свет нека прича шта хоће“. То је оно што нам остаје, треба да идемо својим путем и поред свих отпора, и треба да будемо спремни на храброст и жртву, на одважност, на борбу за слободу, да се залажемо увек за више слободе преко граница оног што постоји, преко граница оног што нам је дато, јер се боримо против тога да нам неко било шта повремено поклања.

[1] Види; Г. Петровић, „Могућност човјека“, Разлог, Загреб 1969, стр. 34.

[2] Исто, стр. 34—35.