Подстицаји развоју националних књижевности

Позната је, мада не увек и призната, чињеница да је преводна књижевност део националне културе, управо природан и нераздвојан ток у националној књижевности. Другом приликом и на другом месту говорио сам и писао о томе[1]). Стога ћу овде изложити сасвим укратко основне ставове. Преводна књижевност подстиче развој националне стварањем повољног јавног мнења за примање нових вредности, васпитавањем укуса читалаца; она доноси нове теме и идеје, често и нове особености композиције, карактеризације, стила; најзад, обогаћује савремени језик, па и непосредно језик националне књижевности. На жалост, тако очевидне истине се неретко пренебрегавају, о чему најупадљивије сведоче књижевноисторијски састави о нашој књижевности, у којима каткад нема ни речи о њеним везама са страним књижевностима, нити о утицају опште књижевне атмосфере и преводне књижевности на опредељење појединих писаца и целих стваралачких групација.

Још је осетније запостављање улоге преводилаштва у друштвеном третману преводилаца, који се обично сматрају другоразредним културним посленицима, неком врстом нужног зла у области књижевности, посредницима чији је задатак само да обавештавају. Један од најчешћих видова тог занемаривања, вероватно не и најзначајнији, јесте околност да преводе готово нико не приказује, поготово се тиме ниједан часопис ни лист у нас не бави систематски. Недостатак критике, повољне и неповољне, отежава развој преводне књижевности, која тавори и без друштвеног подстицаја и без критичких коректива. Међутим, најжалоснији је податак да се у малобројним приказима превода често преводилац ни не помене. Догађа се, чак, да критичар говори о одликама језика дела које оцењује, не указујући на име онога ко му је омогућио задовољство да се са тим језиком упозна, који је сустваралац тих одлика.

Преводна књижевност је крупан чинилац у нашој целокупној издавачкој делатности. У Југославији се објави 1.000 до 1.500 преведених дела годишње, што чини готово трећину комерцијалних издања у нас. По броју превода наша земља редовно заузима високо место у свету: око десетог. У области књижевности у раздобљу 1968–1970. године преводи обухватају 36% свих наслова и 43% целокупног тиража[2]). Рекло би се, отуда, да бар издавачи цене труд преводилаца који им омогућују знатан део дохотка. Већ поглед на насловну страну прве преведене књиге која нам дође до руку нагнаће нас да се растанемо и од ове илузије. Име преводиоца се нипошто неће наћи на насловној страни, где он, као својеврстан суаутор, природно спада. Сматрајући га, вероватно, неравноправним, споредним аутором, издавач ће му одредити скромно месташце на којој другој страни, где се налази и уредник издавачког предузећа, понекад иза њега, или у друштву многих чији је допринос стварању књиге знатно мањи. Сличан је и поступак позоришта, радија и телевизије као корисника „преводилачких услуга“. Ни избор преводилаца не врши се увек према њиховом знању и способностима. Да и не помињемо протекционизам, који не погађа само преводиоце, лако ћемо запазити да је лојалност издавачу или другом „наручиоцу“ покашто пресудна за пласирање превода. О томе речито говоре и недавни поступци неких позоришта што је штампа прихватила као занимљив скандал, а не као догађај за моралну осуду.

Но свему томе се не треба ни чудити кад Српска академија наука и уметности одбија да прими у своје редове једног од најугледнијих српских преводилаца и лексикографа са образложењем да је — репродуктивни уметник. Зато нас не изненађује ни околност што су у правилницима за додељивање многих награда књижевни преводиоци, додуше, изједначени са књижевницима, али су приликом доношења одлука у неравноправном положају. Мада звучи парадоксално, можда би за преводиоце било корисније да имају неки регулисан неравноправан статус (на пример, да долазе на ред сваке треће или четврте године) него равноправан а недефинисан.

Годинама запостављани, књижевни преводиоци, окупљени у Удружењу књижевних преводилаца Србије, одскора уживају знатно бољи третман што се тиче неких основних активности и социјалног положаја. Захваљујући разумевању Републичког секретаријата за образовање и културу и Републичке заједнице културе, покренут је тромесечни часопис „Мостови“, који доноси преводе, критику, историју и теорију превођења; преводилачка награда „Милош Н. Ђурић“ добила је републички статус и финансијску потпору. Решено је и питање социјалног осигурања, а делом су отклоњени и неки стамбени проблеми. Тиме је, унеколико, почело ублажавање лошег материјалног положаја преводилаца. Дакако, потребе су неупоредиво веће и заједница ће убудуће морати више да се ангажује ради њиховог задовољавања.

Посебно ће бити нужно да се премости јаз који данас умногоме дели писце и књижевне преводиоце. Многи писци истовремено и преводе, преводиоци често и сами пишу, а поготово и једни и други делују на широком заједничком подручју националне књижевности, уливајући се у њена два нераздвојна тока: изворну и преводну књижевност. Нема, стога, разлога ни да прегаоци на томе подручју буду професионално разлучени и неједнако прихваћени у друштву. Утолико пре што су им многи проблеми заједнички, почев од социјалног и материјалног положаја уопште, па све до самоуправног статуса у издавачким предузећима и другде.

[1] „Улога преводне књижевности у развитку националне књижевности“, „Савременик“, 1969, XV, 12, стр. 407—412. и „Вјесник“ 2. XII 1969, XXX, 8186, стр. 7, 9. Овај реферат поднет је Скупштини Савеза књижевних преводилаца Југославије у Загребу. 25. X 1969.

[2] Подаци су узети из „Статистичког годишњака СФРЈ“ за 1969, 1970. и 1971. годину.