Култура и нови универзитет

Човеков вештачки свет, који се посредством науке и технике безгранично шири и компликује, изазива код човека осећање беспомоћности, јер далеко превазилази његово индивидуално искуство. Овако динамичне промене у људској средини и начину живота доводе до невероватне збрке у којој је тешко препознати сву сложеност људске збиље. Сталне промене вештачког света терају човека да се непрекидно прилагођава, да се и сам мења. У настојању да прати тај убрзани ритам интензивне промене и развој научних и техничких знања, у упорној чежњи за утапањем у тај паклени темпо, човек се не може отети осећању страха због сталног закашњавања. Овде није реч само о психолошким последицама великих социјалних трансформација и кризи животних узора већ и о целовитом менталном и духовном стању у коме се човек нашао без моћи да на свет реагује активно и стваралачки. Зато трагање за новим начинима човековог самопотврђивања, за могућностима ослобађања његових способности, индивидуалности и креативности — постаје неодложно питање савремене цивилизације. Ово је било потребно нагласити због тога што тријумф техничког прогреса, који је у овом веку дошао до пуног изражаја, не води увек аутентичном пројекту егзистенције који би омогућио развој интелектуалних и физичких способности човека, ка унапређењу целокупног процеса хуманизације. Због тога хуманистичка мисао наше савремености мора показати да се осмишљени свет наших дана и сутрашњице не може ни замислити без активног присуства нове културне свести. Међутим, култура која се није укотвила у суштину егзистенцијалног не може ни да врши хуманистички утицај нити може да шири своје разумевање и виђење света.

Савремена култура означава крај једног света и почетак нове епохе која се због своје сложености и неодређености тешко може чак и предвиђати. Оног тренутка када је било сигурно да је у свету порастао смисао за истовремено и истоветно, постало је очигледно да се више не може рачунати ни на саму човекову инвенцију, па ни на интелигенцију, на начин који је био укорењен у традиционалној култури. Ту је негде и она прекретничка граница у новом одређењу самог стваралаштва, посебно уметности. Предвиђања о томе да ће електронски медији укинути „фрагментарну“, „линеарну“, „специјализовану“ и „апстрактну“ цивилизацију која је почела од штампарске технике и поново створити „триоуналну“ културу у којој ће се мисао и дело сјединити стварајући цивилизацију која је по много чему светска, више се не могу сматрати једном добро смишљеном утопијом, а још мање се могу процењивати старим критеријумима. Без сумње, савремена култура се, као што је запажено, налази у периоду дубоке културно–социјалне „мутације“ којој се човек није прилагодио, јер је још увек везан за традиционалну мисао и њене последице. Појава средстава масовних комуникација и мноштва информација променила су живот друштва у тој мери да је човек практично онемогућен, како физички тако и духовно, да апсорбује и задржи огромну масу порука, а још мање да их контролише.

Образовни системи, којима се упорно намеће економски и политички прагматизам, показују немоћ да стигну до истине о савременом друштву. Пасивно прилагођавање ових система постојећим привредним и друштвеним потребама довело је до кризе мишљења, угрозило и саму основу креативности. Зато концепције о образовању свих, у свему и свестрано делују као утопија. С правом се истиче да никада до сада није дошло до тако упадљиве одвојености природе, вештачког света и човека. И данас, када су друштвена и људска стварност до крајњих граница постале динамичне и неодређене, образовање се суочило са нецеловитом сликом света. Образовне и васпитне институције које преживљавају једну од својих најјачих криза, суочене са потребом да дефинишу своје циљеве у односу на ову потпуно нову ситуацију, тешко могу адекватно да доприносе формирању целовитије концепције о човековом свету и да помажу потискивање псеудовредности. Ту није толико реч о ограниченим и неизвесним могућностима у формирању једне више културне свести, једне интелектуално развијене средине, колико о комплетном изостајању у целовитом културном развитку друштва. Било би свакако и претерано тражити од ових институција да оне искључиво припремају човека за његову целовиту егзистенцију, али оставити их само на томе да га и даље припремају само за професију, односно занимање, чини их доиста недовољним, нарочито због очигледне тенденције да живот изван професионалног и друштвено потребног рада добија не само све већи простор него и већи значај за реализацију човекових креативних снага и његове индивидуалности.

Ако се циљеви и методе образовања посматрају као целовит процес припреме човека за све видове његовог живљења, онда је простор слободног времена са становишта културе постао озбиљан и тешко решив проблем. И ако у овом новом простору — како истичу социолози — буде све више усредсређен и концентрисан развитак човека, развитак његове креативности и стваралачких амбиција, онда се ово питање мора поставити озбиљније и ургентније. Стваралачким коришћењем слободног времена премостио би се понор који је настао између школовања за занимање и овог новоствореног простора. Многи сматрају да припремама за коришћење слободног времена треба поклонити исту пажњу као и припремама за професионалну делатност ако се не жели да оно постане мртво време досаде и интелектуалне дезоријентације. На тај начин би све мање било места схватањима да једино учествовање у производном процесу може потврдити вредност човековог живота, док би све друго било од „маргиналног“ значаја. То би био и пут превазилажења праксе да се човек у слободном времену бави искључиво лаким и рекреативним активностима које би га само припремале за производни процес. Очигледно, овде се не води рачуна о томе да повећано слободно време пружа могућности појединцу да активно учествује у друштвеном животу и да потврди своју индивидуалност.

Настојање образовних институција да створе уске специјалисте који ће све више знати о микрорелацијама, а све мање о целини и великим системима — са становишта културе и потребе да се човек реализује као неподељено биће — у великој мери су у раскораку са захтевима времена. Уска специјализација сама по себи онемогућава човека да постане „инвентивни мислилац“, стваралац који ће тежити универзалном и целовитом погледу на свет. У том смислу, ако бисмо данас прихватили крилатицу да је „образовање оно што остаје када се заборави све оно што се учило“, бојим се да од њега не би остало готово ништа. Зато се с правом све више инсистира на пракси образовања у којој је битан принцип: „учити како се учи“. То је истовремено настојање да се настава индивидуализује, што значи да се свако развија према својим склоностима, да се што је могуће више испољи својство најкреативнијом „карактеристиком“ и, више од тога, да се припреми за образовање које никада не престаје. Као реакција на уску специјализацију јавило се оправдано настојање да у образовном процесу дође до повезивања знања из уже специјализације с општом културом, с најширим образовањем, како би се превазишла једностраност професије и створиле могућности за брзо прилагођавање у динамичном и променљивом карактеру рада, у условима сложене савремене технике која захтева стално усавршавање, а често и преквалификацију. Није случајно предложен такав програм високошколске наставе по коме би структура наставе требало да изгледа овако: по једна четвртина укупног времена наставе да буде посвећена професији и развоју маште, а друга половина времена да се посвети развоју опште културе. Све већа потреба изучавања хуманистичких дисциплина у оквиру егзактних наука резултат је настојања да се оствари свестрани развитак човека, а не само да се стигне до неких истина.

Елитистичка „универзитетска култура“, претежно грчко–латинског порекла, морала би се поново критички истражити, али, више од тога, проширити вредностима игре и масовне културе. Живи и непрозирни простор игре, који и сам може изгубити своју постојаност, у духовној клими савремености нашао се пред новим и незаобилазним преображајем. Неизвесна игра, чији се исход не може ни предвидети ни научно до краја проценити, показује да се овај простор као никад до сада проширио и компликовао. То је и разлог да се поново постави питање: да ли је игра садржана у свему ономе што је стварање, у свему ономе чији се исход никада не може са сигурношћу предвидети? Подударност неопходних елемената стваралачког чина и самог механизма игре нагони нас да на постављено питање дамо потврдан одговор. Сигурно је да ће се „права“ и „чиста“ игра, за коју Хуизинга верује да чини „темељ“ културе, успротивити правилу и ритму крајње рационалне, рутинске радне операције и строгој формализацији живота и тиме се исказати као веома значајна хуманистичка вредност. Осим тога, критичке анализе савремене културе и садашњи положај човека не могу се више процењивати критеријумима старог система вредности који је био историјски условљен, али је већ данас превазиђен.

Теоретичари су скренули пажњу на један „структурални“ проблем савременог друштва — раздвајање знања и праксе. Зато нам се чини да су у праву они који тврде да се због поделе друштва на подручја у којима се ствара знање и подручја којима се производи мора довести у питање целокупна културна организација друштва. Традиционална затвореност универзитета, у коме још увек постоје прерушени трагови елитизма и академизма, оштро је сукобљена са изазовом саме друштвене стварности и стањем научне мисли, са фундаменталним променама у културном животу. Потреба да се успостави динамичан однос између универзитета и друштва захтева да се мења застарела структура универзитета и избегне прагматски и утилитарни однос друштва према њему, како би дошло до критичке свести о ономе што јесте, али и ономе што предстоји. Универзитет који претендује да буде субјект друштвеног живота и да иде укорак са временом мора све више да развија научноистраживачки рад, теорију и фундаменталне науке како би се усавршили критерији објективности и истинитости. То је уједно и начин да се добије целовита научна слика друштвене стварности и културе. У непосредној вези са раздвајањем знања и праксе стоји и сама хијерархијска структура образовања. Мишел д’Серто истиче да се формирао један „културни модел“ у коме се вредности преносе на „центрифугалан начин“, тако да све долази „одозго“, из „средишта“. Вредности се преносе хијерархијски, одозго надоле. Ако је тачно, као што истиче овај аутор, да знање није више својина једних, да професионално искуство губи некадашњи значај, да перманентно образовање постаје потреба свих, онда смо сигурни да су данашња друштва приморана да битно мењају досадашњу хијерархијску структуру образовања. Та хијерархија је, у основи, производ система који треба мењати. То је истовремено и разлог што су силе које се противе промени толико јаке да стварају непробојни бедем у коме је важније место у хијерархији и сјај звања него ли стварно знање и спремност за прихватање нових вредности. Илузорно је веровати да у условима такве хијерархије постоји мотивисаност за стваралачку активност и стваралачку атмосферу која би стимулисала креативни начин мишљења и плодне иницијативе.

Критика наставног програма, застарелих форми и садржаја наставе, треба да се суочи са релевантношћу савременог живота и универзалних људских вредности. Хладна академска неутралност у којој је преовладавао стил „објективне анализе“, где се наставник сводио на пуког тумача туђих теорија и туђих знања, мора сада укључити и лично становиште без којег не може бити ни критичког мишљења ни критичког метода. Тиме се отвара проблем ангажованости, активног усвајања знања и вредносних судова, смисао избора и опредељивања. Оног тренутка кад се артикулишу вредносни судови, тада и осећаји и веровања доприносе потпунијем укључивању у све оно што се истовремено тиче одлука о средствима и циљевима. То је, дакле, и претпоставка да се избори средстава и циљева врше не само на основу стручног знања и научне ефикасности него и на етичким основама. Зато је у праву Џејмс Акерман који сматра да студент жели да стиче стручност не само у томе како да разуме и извршава већ и у томе како да изабере оно што жели да разуме и извршава.

Сигурно је да једностраности наставног програма произлазе из круте баријере која раздваја хуманистичке од природних наука, што је својеврсно наслеђе прошлости и што ће још дуго представљати препреку на путу до синтезе која би водила целовитијем погледу на науку, али и на друштво и културу. Сарадња између стручњака различитих дисциплина наметала би се као потреба стварања сваког наставног програма, а само сједињавање „поља“ сродних наука омогућило би да се избегне његова фрагментарност и мозаичност. Зато су, чини се, у праву они који сматрају да се више не може дозволити да се на једном факултету зна искључиво једна ствар, а на другом друга, или да се чак уче исте ствари, а да се то не зна. Остваривање наставног програма мора већ данас да буде обогаћено новим начинима комуницирања уз помоћ свих расположивих средстава обавештавања. Разноврсност нових језика које нуди технологија нашег времена мора наћи места у реализацији наставног програма. Лична култура и квалитети личности наставника свакако су претпоставка за плодну комуникацију, за стимулисање интересовања и радозналости. Она ће му омогућити да се приближи другима на начин стваралачке узајамности. Ту и долази до стварања атмосфере која битно утиче и на културно формирање. Остварујући сусрет човека са човеком, у тој атмосфери учило би се како да се размишља и како да се критички мисли. На тај начин би се најразноврснији облици наставе у највећој могућој мери приближили реалним животним ситуацијама. Многобројне дилеме и опредељења у таквој комуникацији добиће вид својеврсне стваралачке игре у којој би се вршила критичка селекција свих релевантних вредности и метода који би укључивали средства и циљеве прогреса, како би човек и даље остао „главна тачка“.

Више него икада раније постаје јасно да се универзитет мора променити изнутра да би постао значајна одредница научног и друштвеног развитка, субјект културног живота, снажан подстицај хуманистичке мисли и, друштвене свести, У тој радикалној трансформацији традиционалног универзитета веома је важан утицај младих. У последњој деценији овог века границе њиховог утицаја неочекивано су се прошириле и постале важна претпоставка промена. Отуђене речи, човекови „двојници“, тешко могу у нашем времену избећи да се не претворе у брбљање и „глуму“. Млади их одбацују највише због тога што не престају да буду „дидактичне“, чак и онда када су потпуно мртве. Њихова склоност да руше овештале конвенције и предрасуде, устаљене табуе старијег и новијег датума, јевтини сјај комерцијализоване културе потрошачког друштва, грађански концепт егзистенције — потврђује њихову одлучност да остваре једну нову слободу и у стварности и у стваралаштву. У копципирању целокупног интелектуалног живота, свих форми и садржаја, универзитет не би требало, а тешко и да може, да то изгуби из вида.

Савремена теоријска мисао је стављена у положај да покаже да се остварење смисленог живота мора померити од отуђених техничких и производно–економских моћи друштва ка потреби развоја човекове индивидуалности и ка једном вишем нивоу егзистенције, ка самом стваралаштву и стваралачкој активности. Ако наука, филозофија, уметност и техника остваре својеврсну синтезу и дух универзалности, онда ће оне у пуној мери допринети стварању једног аутентичног пројекта цивилизације у коме ће доћи до пуне сагласности средстава и циљева. Савремени универзитет као авангардна научна и наставна институција мора настојати да се култури врати њена стваралачка функција, а човеку конзумним духом оптерећена и ограничена креативност. То би био најбољи пут до новог концепта слободе и стваралаштва. То је пут до свестраног човека који ће успети да се највише потврди у ономе што је његова суштина.