О неким могућностима културног ангажовања омладине

Готово је заповедна потреба да се значај марксистичког бављења културом чак преувелича. Обавезују предстојеће културне иницијативе, као и дефицитарност неопходних уопштавања друштвене и културне праксе. Тачна су мишљења да наши дијалози још иду мимо нагомиланих прећутних, и одложених, питања културне перспективе.

Човек прелазног периода још није успео да, у нужној мери, овлада еволуцијом материјалних снага и односа у друштву. То је, уз неоспорне победе прогресивне мисли и акције, законито оставило неуздрманом аутономију и затвореност културе стечену у условима буржоаске класне, а затим етатистичке владавине човеком. Истовремено је родило бројне тешкоће при заснивању демократске свести и хуманистичке реалности.

Озбиљном резоновању о будућности културе не измичу половични домети у демократској социјалистичкој изградњи, посебно ревитализација етатистичких и буржоаских идеолошких отпора револуционарној карактеризацији социјализма и демократије. У низу ових отпора, национализам и шовинизам по штетности су најдалекосежнији.

На разговоре утиче и чињеница да је на културу наших народа, у другој половини двадесетог века, судбински утицала социјалистичка револуција, као борба за истинско очовечење. Касније, културу је у темеље социјализма утврдила оријентација ка самоуправљању, ка идеологији револуционарне демократије, а против струје државне надмоћи, али и против социјалног поретка либерално–грађанског типа. Наравно, ни двадесетпетогодишње послеништво, неометано ратним деструкцијама, први пут на овим просторима, није успело да обави неке врло значајне послове. Тако се наше друштво, можда баш ових година, налази у етапи пресудног учвршћивања трајне демократске и самоуправне социјалистичке оријентације. Разумљиво је, онда, да су могућности културе нераскидиво урасле у опште циљеве друштвенога хода. Општа развојна линија друштва јавља се као средишна одредница модерне, демократске културне политике. Потврђује се старо искуство да нејасноће у општој оријентацији веома сужавају просторе културне еманципације. Хуманистички социјалистички програм, иманентан културној будућности, садржи трагање за културним бићем друштва које у хуманистичкој демократској социјалистичкој оријентацији црпе снаге свога напредовања ка култури која је унутрашња снага и вредност социјализма.

Преокрети савремене социјалистичке и културне ситуације многе су навели на мисао да је несрећа културе, а не прегршт отворених могућности, што фронтови у култури коинцидирају са социјалним и политичким противречностима и поделама. Искуство је ту недвосмислено: култура се спотицала, упадала у слепе улице, у оним временима, и у оним друштвима, у којима је револуција почела да „стари“, у којима је власт наслеђивала револуцију гутајући њено хуманистичко ткиво. Због тога друштвени односи који омогућују или доводе у питање социјалистичку културу јесу у много чему и провера виталности наше револуције. То је и проба наших моћи да на питања човека одговарамо као самоуправна, демократска заједница.

И у култури овог тренутка опажамо ризике друштва прелазног периода: сијасет сложених питања, дилема, али и блеф–теза. Логично се намеће питање: какав програм има у виду она друштвена снага која је повукла масе у борбу за ново самоуправно друштво, и која је, добивши многе битке, једино у стању да и даље осваја просторе човечнијих односа.

Чак и површна анализа показује да је на нашем тлу социјализам дао култури снажан замах и неопходан ослонац. Наш социјалистички развој никада културу није битно довео у питање. Али, неизбежан је и утисак да смо културу често запуштали. Некад је била остављена да преживи притиске и директиве државног апарата; некад су јој токове кројили пре свега просветитељски настројени тзв. култур–активисти; често је грцала под монополима културне бирократије. Културу су оспоравале и две привидно супротне тезе: једна, према којој је идеологија зло за културу, и друга, која је идеологију прогласила спасиоцем културе. Ни данас нису прошле опасности просвећеног бирократизма, којем култура није стизала да се одупре. Та врста манипулације понекад достиже ниво виталног и агресивног конзервативизма. У тој радионици припремају се: проповеди да су тржиште и тржишна економска оријентација антикултурне силе; смишља стратегија чувања старих односа на универзитетима; конзервира мемљиви сталешко–цеховски амбијент и менталитет у науци; траже могућности за одлагање социјалистичке интеграције и равноправне, слободне, интернационализације општељудских културних и стваралачких вредности у националним културама југословенских народа.

Омладинске генерације од таквог тока ствари имају велике штете. Неки млади људи, културно сензибилни, интегралном социјалном ангажману, идеолошким опредељењима, политичкој борби за демократско друштво, приступају као нечему што је стваралаштву и култури недолично. А неки други делови младе генерације гледају на културу као на нешто недоступно и проблематично, померено из равни уобичајеног мишљења и делања, унапред идеално или унапред сумњиво и тешко схватљиво. Местимично и код младих људи укоренила су се веровања да култура треба да остане аутономна и у својој оплемењујућој мисији неприкосновена.

Стога је од велике важности утврдити какве кораке као најзначајније треба учинити да се постојећи антикултурни изливи исуше, а оснаже токови социјалистичке културе.

Чини се да је веома важно извршити, и стално вршити, критику конзервативног духа у друштву и у култури; и друго, упорно неговати самоуправне идеје, социјалистичка опредељења, визију демократског социјализма, и праксом усађивати ове вредности у свест младих генерација. Конзервативни дух је дубока негација културе. Он и данас одржава политичку бирократију која никада не каже да је култура много добила, већ да је, држави наравно, мало дала. А културна бирократија не инсистира на томе да је мало добила, већ на оном што можда није добила — учешће у власти. Разумљиво је да у спрези ових интереса никада није било, нити има, места за демократску идеологију и аутентично слободно стваралаштво. Али, неопходност демократске идеологије не истичемо као „виши циљ“, већ као шансу да се у друштву стимулишу истраживачки чин, стваралачки резултат, протест против сваковрсне деспотије над људским духом. Сигурно је да се без свести да грађанска, као и етатистичка, политичка и културна филозофија конзервирају савремени дух, не може градити свет демократских и хуманистичких иницијатива.

Разумљиво је онда да је од великог значаја да се младе генерације определе за револуционарну самоуправну идеологију, и да не остајући само на политичком избору и одређењу, стваралачки служе социјалистичком и хуманистичком мењању света и човека.

У том послу нужно је препознавати бирократију у култури: она хвали омладину, иако јој одузима перспективе и преиначује повољне околности ангажовања. Млади теже да буду учесници времена у коме се сједињује културни и демократски чин. Тиме се стварају околности у којима све области друштвеног рада учествују у грађењу социјалистичке културе. А када се целокупна друштвена структура осети одговорном за самоуправне и културне исходе, онда смо сигурно знатно откорачали у борби за слободније и социјалистичко друштво.

Младу генерацију могу трајно да окупљају једино самоуправна идеологија и пракса. Велики добитак оваквог сазнања је и у томе што нас оно подсећа да млада генерација гради онај друштвени однос у коме се ни за једну животну делатност, па ни за културу, не усваја формула сектора, већ критеријум општељудских стваралачких тековина и подухвата. Социјалистичким демократским опредељењем омладина већ у овом часу почиње да решава не само проблем социјалистичке културе већ и сопствене људскости.