Образовање и васпитање генерација наше будућности

Чули сте шта је младост: моји млади другови из Председништва дали су ми минут више за дискусију. Ја им се захваљујем, али ћу се трудити да не искористим њихово поверење.

Нисам спремила ни саопштење ни реферат. Слушајући претходнике, размишљала сам о неким мукама које нас море, и хтела бих нешто да кажем о ономе о чему овде говоримо, а претпостављам да неко то и бележи, и да ће ти наши предлози ући у записник а Комисија их узети у обзир при доношењу одлука. Ако ово остане само разговор, говор са трибине, или разговор глувих, онда ни овај Конгрес, ни овај наш састанак неће ништа учинити, јер смо се ми много пута и до сада договарали и понешто учинили, али је још много остало пред нама.

Говорила бих о проблемима који мене море, не као писца, мада ме сигурно море и стваралачки проблеми. Говорила бих о образовању, васпитању деце и омладине, младих генерација — наше будућности. Ми смо овде чули да су школе још увек само и углавном образовне установе, а ја бих тако желела да се овде договоримо да оне постану много више васпитне установе, јер је данас то онај подређени, запостављени део у школама.

Говорило се овде и о програмима. Кад се сетимо да су књиге за ђаке четвртог, петог или шестог разреда основне школе дебеле два прста, набијене разним подацима, често сувишним, а да су људи и пре нас правили уџбенике, и то добре уџбенике, и да свет не почиње од нас. Французи умеју да направе књигу танку с прста а да све обухвате, умеју то Руси и други, — не видим разлога да се ми правимо најпаметнији, да хоћемо деци сву мудрост света одједном да натрпамо. Врве ти наши уџбеници од чињеница, голих података, а остаје запостављено оно главно, нераздвојно од образовања, остаје запостављен етички моменат, васпитање. Хтела бих да и о томе размислимо; шта да учинимо са школским књигама и како да растеретимо децу.

Упоредо с тим, постоји и онај проблем о коме је Пражић говорио: недостатак разоноде, игре и забаве. Оне су и те како значајна компонента васпитања, нераздвојна од оног о чему сам малочас говорила: деца су преоптерећена и немају слободног времена. Истина, с другим делом његовог излагања, ја се не слажем. За мене, литература за децу није једино игра. Она јесте и игра, и много што шта још, али тренутно не бих говорила о литератури. Рећи ћу само да једна лепа лирска Десанкина песма није игра, а није ни сува дидактика, него је поезија, и у најтананијем смислу — васпитање, да је Бранкова „Јежева кућица“ можда најлепша патриотска поезија која васпитава као уметност, и као порука кроз бајку, али о овој теми нећу данас више говорити. Са оним делом излагања у коме се говори о недостатку забаве и игре сложила бих се у потпуности; ми немамо довољно игралишта, па нема довољно забаве ни игре; немамо довољно сала за масовну фискултуру, ни довољно забавних књига по библиотекама, нити библиотеку у свакој школи.

Немамо ни дечјих, пионирских, ни омладинских домова. За мене ни Дом омладине у Београду нити Дом пионира нису никакав пример да смо нешто учинили. Можда ја то говорим с већим правом него неко пре мене, јер сам после рата била референт за пионирске и дечје домове при ЦК омладине. Ту седе неки моји другови који су радили са мном под истим кровом, и ја памтим, а верујем и они, да смо ми тада имали више домова него што их данас имамо. Сигурно је да су ти домови били друкчији, сиромашнији, без свестрано постављених активности, какве бисмо ми данас могли да отворимо, са данашњим искуством и средствима која имамо, али имали смо их више, и у њима су се окупљали деца и омладина, и такви какви су били одиграли су позитивну улогу. Морали бисмо отворити низ домова, пионирских и омладинских, а не по један репрезентативан дом, елитни, који може да прими мали број младих, и у коме се наплаћују улазнице за скоро све приредбе.

А све што је везано за проблем васпитања, и у домовима и у школама, везано је за просветног радника. Дозволите ми да и себе уврстим у просветне раднике, и да кажем да ми се чини да ми, ни после толико година од ослобођења, после свих наших добрих закона и Устава који гарантује бесплатно школовање, нисмо схватили улогу и значај просветног радника у образовању и васпитању младих. Можда отуд ово наше друштво трпи, можда би оно изгледало друкчије и многих проблема можда не би ни било, ни оних о којима говоримо — од неписмености и нечитања, од изгреда и хулиганства до потребе за отварањем поправних завода — о чему често у последње време пише штампа. Морали бисмо да стварамо потребне услове, а не да, у ствари, стално лечимо последице, и увек касно стижемо. А просветни радник је, нека ми опросте они који се баве чистом политиком (уосталом и ми смо сви политичари, и има ли важније политике од васпитања младих) — просветни радник је тај ко васпитава и даје знање младом човеку, а земља ће бити онаква каква нам буду деца и како будемо васпитали омладину. Према томе, сложила бих се са предлозима да се положај просветног радника мора у овом нашем друштву на боље изменити. Да се не упуштам у конкретне податке, тај положај је понижавајући, а ви то знате боље од мене.

Овде се говорило о библиотекама и неко је поменуо и школске библиотеке. Мени се чини да је то један од ефикасних начина да ова наша културна акција успе, да заиста свака школа, и она у најудаљенијем месту, има своју школску библиотеку. А нема је, то ви знате као и ја; по многим местима нема често ни најосновнијих књига, ни оних из школске лектире коју су деца обавезна да прочитају.

Дошли смо тако и до издавачке делатности, до књиге. Ви сте чули потресне речи Милована Данојлића, финог песника. Ја не бих хтела ништа друго да кажем, могла бих једино да га допуним, а то би било веома тужно: можда не знате да ми у Србији немамо издавачку кућу за децу и омладину, да је, она некадашња, годинама пред банкротством, да нам школску лектиру штампа без хонорара, а да нам нове књиге објављују издавачи у Босни и Херцеговини, или било којој другој републици. Деси се да нам се и у Словенији појави прво издање, а у републици Србији немамо начина да штампамо књиге. Код нас је укинут не само „Полетарац“, часопис за најмлађе, угасиле су се „Пионирске новине“, уништили смо „Пионир“ са дивном ратном традицијом, — а неке републике сада оснивају такве часописе и издају свој часопис „Пионир“, иако га нису имале за време рата. Један за другим, гасе се наши часописи, ништа боље не стоји ни „Змај“ и ја, као један од његових уредника, могу да вам кажем да једва таворимо. Али ово није место за жалопојке: ту се мора нешто радикално учинити и не вреди да седимо овде у Комисији, ако нешто заиста и не предузмемо.

Још неколико речи о бесплатном школовању. О талентима је овде говорено. Читали смо сви како је некакав дечак у малом селу, у Банату, а ја нисам просто веровала да Војводина, да Банат има тако сиромашних и забитих села као што су она на тромеђи Југославије, Мађарске и Румуније, да је некакав дечак у Банату био невиђени математички таленат и решавао из главе једначине са двадесетак непознатих. И штампа је забележила податак: тај дечак се није даље школовао. И то се догодило у овом нашем друштву. А ми смо, као млади револуционари, говорећи о друштву које ће доћи, као једну од његових нада, обећавали да ће се сви школовати, да ће сви таленти наставити бесплатно школовање, да неће пропадати. Ја ту наду нисам изгубила и верујем да се могу спасти многи такви дечаци, и она девојчица, Вуковац која из материјалних разлога није могла да настави школу, па су јој као просјаку скупљани добровољни прилози. Верујем да ова наша Република има и за то средстава, када их већ има за многе фестивале филма, позоришта, литературе, за БИТЕФ, спортска такмичења, олимпијаде и сл. И немојте мислити да сам ја против таквих манифестација, али морамо направити приоритет, размислити шта нам је потребније, а шта нам је затим потребно, и шта може мало да причека. Бесплатне школске књиге су предуслов за даљи развој културе у Србији и за перспективно решавање многих проблема о којима данас говоре друге комисије, оне које расправљају о уметности, о слободи стваралаштва, о улози уметности у социјалистичком друштву, о задацима радија и телевизије, о марксистичкој философији, о успону културе у Србији, и свему другом. Ми морамо обезбедити деци бесплатне књиге, морамо оживотворити слово нашег Устава. Ви знате да је то прва учинила Ријека, сада и општина Стари град у Београду, а наговештавају и друге београдске општине. Ја верујем да се могу наћи средства и да се морају наћи.

Коначно, наша је дужност да обезбедимо оно што је основ за васпитање оно што је основно за напредак овог социјалистичког друштва.

Ја бих тиме завршила нит ових мојих сувопарних мисли, иако бих можда могла рећи много топлих, поетских речи и о много чему другом. Верујем да бисмо се ми исто тако лепо разговарали о поезији, па чак и о шунду; чујем да су јуче у Крагујевцу спаљивани неки листови, да су их спалили млади људи у знак протеста. Мени се чини да је битно да васпитавамо укус код деце и омладине и верујем да би многе штетне појаве онда изостале, као што верујем да би једном озбиљном друштвеном акцијом комунисти и прогресивни људи у тим редакцијама могли и сами да учине много и да зауставе поплаву шунда, као год што би и друштво могло да се брани жестоким опорезивањем.