Подстицаји за младе таленте

Ја се овога пута налазим некако под утиском „тате Лазе“ који је поручио својој деци: „Децо моја, душе моје и срца моја, чувајте се!“ У том „тата–Лази“ видим један од „светлих гробова“, оне „светле гробове“ нашег Змаја, видим децу, ученике који су били и који су присутни и сада у овој сали, када су имали своје клубове културе, и књижевне клубове, и литерарне дружине, који су имали своје библиотеке, своју трезвењачку дружину и која су, ево, и нама данас „ватре догласнице“.

Данас у њима видим те „ватре догласнице“ које нам поручују из „даљних еона у поворци оној дугој довикујућ једна другој“ ... Да, „довикујућ једна другој струјом која напред лети, тежећ увек истој мети — једног духа разних доба, духа коме нема гроба.“ И сада нека тај „светли гроб“, нека ти „светли гробови“ остану порука „нових клица старих нада, код новог лишћа старих стабала, код ових душа чистих, срца младих“. Нека остану са оном поруком: да будемо ентузијасти, да верујемо у успех борбе и да наставимо њиховим путевима. Којим путевима? Путевима њихових литерарних дружина, путевима њихових наставника — ентузијаста, да нам се не може рећи, присутно је код нас данас „мртво море“ присутна је нека инертност. Јер, ентузијасти, као што је то рекао један друг малопре, бивају исмевани, а ентузијасти још увек постоје у свим својим креативностима. Ти ентузијасти морају постојати и у својим активностима, ти ентузијасти морају постојати, али и у комуникацији са старијим генерацијама.

Преносити сво искуство од најмлађих и младих из учионице у учионицу, у ту радионицу у којој треба и учити, и даље преносити, и саслушати дете које уме да се одушевљава Добрицом Ћосићем и да, уместо да каже: „Коњи касају“, каже: „Коњи бацају друм под трбух“ и у стилу такве говорне игре учионице, односно у стилу рада професора — ентузијасте, који зна да одабере стил говора и културе — настави са оним: „Небом се туку звона, док је ноћ протурила хладни патрљак своје ноге кроз чађави једњак куће“. Тек тада ће се и дете у својој креативности и у личном литерарном стварању оснажити и тражити помоћ од свога професора јер се дете васпитава на врсном стилу: „Кад деца оберу јабуку лета, у срцу ласта зашуми море.“

За ту и такву децу професор мора бити ентузијаста, професор који, као такав, дугује крагујевачким и толиким другим ђацима. И обраћати се, а у овом нашем друштву има коме се може обратити, има доста конкурса. Ево Савеза ратних војних инвалида, који је од 1955. до 1960. године на својим конкурсима стимулисао 400.000 ученика.

Ево толиких конкурса УНЕСКА, Националне комисије за образовање и културу, који расписује литерарна такмичења за Југославију. Ево службе безбедности Републичког секретаријата за унутрашње послове, који расписује за Србију литерарне конкурсе поводом „Недеље безбедности“, прима госте из свих република и даје награде.

Скоро је био Дан Уједињених нација, и, ево, опет се појавио Савез правника за УН у Србији, затим XII београдска гимназија са првом наградом, Скупштина града Београда и Скупштине општине Крагујевца и Краљева. Поводом 20. октобра, годишњице ослобођења Београда, установљене су награде за најбоље литерарне радове ученика. Ето стимуланса, и деца пишу.

Према томе, ако имамо инвентивности, ми ћемо звати, а верујте толики ће се одазвати на позив и Крушевца и свакога ко је ентузијаста, ко тражи, ко није мртво море, ко је прави наставник. То се односи и на глумце, новинаре, листове, библиотеке. Све то утиче на инвентивност наставника, стимулише га на рад. А тај стимуланс је резултат онога уверења у моћи, уверења да пламтимо акцијом и на овом Конгресу културне акције у Крагујевцу.