Такмичење за читалачку значку

О књизи — доброј и лошој — све више се говори. Најчешће се ти разговори претварају у згражавања над све снажнијим продором шунда и порнографије, над ценом добре и корисне књиге.

Истини за вољу, има и оних који раде. Просветни радници библиотекари, педагози чине многе напоре да књига постане човеков друг од малих ногу.

Њима је и намењен овај предлог који не представља ништа друго него информацију о једној акцији која се већ десет година спроводи у СР Словенији.

1.

Замисао се није родила ни случајно ни успут, а не ни у културном центру, већ у провинцији, у словеначком градићу Преваљу. Директор основне школе Леополд Суходолчан, познати словеначки дечји писац, нашао се, као и хиљаде других, у процепу између стања и потреба. Заједно са својим друговима из школе дошао је на замисао да природну жељу деце и младих за такмичењем искористи за ширење добре књиге.

Најпре је разрађен „стратегијски“ план: деца ће се такмичити у познавању књижевног дела Прежихова Воранца, свог земљака. Такмичари су дужни да најпре прочитају одређене Воранчеве књиге, а онда ће одговарати на питања о јунацима, догађајима из Воранчевог дела, а такође и о његовом животу и стварању. Они који одговоре на постављена питања добиће „бралну“ (читалачку) значку са Воранчевим ликом.

Интересовање деце било је велико. О „преваљском случају“ брзо се прочуло широм Словеније. Данас у Словенији деца се, свако у свом крају, такмиче за читалачке значке које носе имена 22 писца. И готово цела република „прекривена„је војском младих такмичара.

Свака значка има 4 реда: цицибанова (за ученике I и II разреда), бронзана (за III и IV разред), сребрна (за V и VI разред) и златна (за завршне разреде). Уз познавање живота и дела писца чије име значка носи, деца одговарају и на питања о осталим словеначким, југословенским и светским дечјим писцима и њиховим остварењима.

Ваља напоменути да је цео овај покрет заснован на добровољности (учествују само они који то желе) и на ваннаставном раду (у слободном времену). Исто тако, програм за такмичење не обухвата дела која су већ прописана обавезном школском лектиром, већ шири избор погодан за одређени узраст такмичара.

Поједини центри сами изграђују програме такмичења и они нису јединствени: сваком је остављено да сам одреди обим такмичења и састављања питања. На крају се организују свечаности на којима се додељују значке. Тим свечаностима присуствује група дечјих писаца, а ако је реч о живом писцу чије име значка носи, он је почасни гост скупа.

2.

Поред деце и просветних радника овај покрет је привукао и издаваче. „Младинска књига“ из Љубљане и људи који у њој раде схватили су да ако добију читаоца, приврженика добре књиге, у његовим младим годинама, он ће то остати и када одрасте. И „Младинска књига“ је покренула едицију „Моја библиотека“ у којој су заступљени сви писци и њихова дела што улазе у програме по којима се млади читаоци такмиче. По приступачној цени деца могу да набаве дела словеначких, југословенских и осталих дечјих и омладинских писаца, До сада је изишло 100 књига ове библиотеке на укупно 13.400 страница и у тиражу од 1.200.000 примерака!

***

Овај покрет који је, на жалост, остао само у границама Словеније, заслужује нашу пажњу као својеврсни путоказ ка књизи. Зар се и деца у Србији, попут својих вршњака из Словеније, не би радо такмичила за читалачку значку? Зар не би мали Војвођани, на пример, прихватили такмичење за Змајеву или Бранкову значку, деца из Ниша за Сремчеву, мали Врањанци за Борину, Ваљевци за значку Десанке Максимовић?

Зар не бисмо могли покушати да енергију коју трошимо (најчешће узалудно) у разговорима, дискусијама, „сагледавањима“ претворимо у — акцију.