Младима омогућити да више утичу на актуелну политику

Често се говори о културно–забавном животу у Савезу омладине. Данас Савез омладине нема неко значајно место у креирању и реализацији планова развоја културе, што не значи да млади нису заинтересовани за културу. Моје мишљење је да Савез омладине није имао знатних утицаја на културну политику до сада, а уопште узевши чини ми се да је то и последица једног одређеног, несређеног стања у култури уопште, где се рађе дискутовало о томе да ли је култура субординирана од стране политике него што се дискутовало да ли уопште некакве културне политике има. То је чини ми се други проблем који Савез омладине такође није обрадио и исправно реаговао, већ је пустио да се неке ствари крећу саме од себе, а није се конструктивно укључио да такву политику формира, да је усмерава и да даје неке иницијативе. Истина је да када се год помене школа, мислимо на програм, а што се тиче прерастања школе у културни центар наставни план и програм може да се издеференцира на неколико ствари. Познато је да ученици већи део времена проводе у школи, па нормално је и очекивати да се ту стекну и основне предиспозиције и о култури. У школама преовладава мишљење да ако се годишње посети неколико музеја и позоришта, да је тиме њихова културна мисија испуњена. Ученику не треба натурати карте за позоришне представе по укусу професора, како то обично бива, већ пружити му основна сазнања о култури, уметности и побудити његов интерес. Мислим да је ово много значајније и да је то једини правилни пут образовања и развоја личности, јер познато је, да се мало слободније изразим, да неписмен човек не осећа потребу за читањем новина. Дакле, ако школа није у прилици да ученике упозна са одређеним вредностима културе и да прати актуелна збивања у култури и уметности, онда не можемо говорити о култури и некој политици развоја културе, јер за то нема интереса.

Према садашњем стању средстава за културу издвајају, ја говорим само за Београд, Београдска заједница образовања, као и заједница за културу. Неопходно је да те самоуправне асоцијације омогуће да школе постану и жаришта културе. Иако су први резултати у развоју самоуправног повезивања културе и других области друштвеног реда доста охрабрујући, треба тежити даљем сужавању етатистичког начина финансирања културних делатности, а и широј демократизацији културе. Стога, с обзиром на тежњу да школе прерасту у културне центре треба размотрити могућност да ученици непосредно у Скупштини заједнице културе дају свој допринос даљој демократизацији и унапређењу културе. Значајно питање за културу младих је положај и улога домова омладине и домова културе. Неки домови културе и омладине расформирани су. На жалост, овако стање је симптоматично. Перспективним планом развоја Београда зацртано је да свака општина добије дом омладине. Зато морамо благовремено радити на даљој и бољој координацији рада са домовима омладине и културе и да њихове програме стварамо на основу интереса великог броја младих људи. Очевици смо да домови омладине због преиспољених комерцијалних амбиција или ради људи који у њима раде губе своју функцију. Ако је програм производ замисли и жеље групе људи, тешко да ће задовољити жеље знатно ширег круга младих. Превисоке цене улазница аутоматски утичу на селекцију посетилаца, али на бази имовинског стања, што се показало као непожељан метод с обзиром на очите резултате такве селекције. Говоримо о афирмацији и неговању младих талената, да би и домови омладине могли да одиграју значајну улогу, али не треба се и на томе задржати. Из године у годину је све већи број ученика добитника разних награда на конкурсима многих листова; међутим на томе се и завршава. Није ли можда време да се озбиљније промисли о погоднијој издавачкој политици која би омогућила благовремени стимуланс младих стваралаца или, ако постојеће издавачке куће нису спремне да сносе такав ризик, што је врло чест изговор, да покушамо да оснујемо издавачку кућу која би првенствено имала за циљ откривање и поспешивање развоја и афирмације младих талената. На тај начин сигуран сам наша култура би свакако била обогаћена. Али, зато издавачка делатност нама чини другу услугу, када кажем нама, мислим на Савез омладине. Већ годинама говоримо о феномену жуте штампе, кича и шунда, а изгледа да смо се на томе и задржали. Сваке недеље преко пола милиона примерака у виду „Чика“, „Шока“, „Сање“ и других стижу у руке младих. Истина не само младих, али то нам не може бити утеха.

Када је реч о том фамозном проблему шунда, мислим да смо одавно прошли оно време када смо усплахирени показивали прстом на шунд и то нам је била основна акција у било којој политичкој или друштвеној организацији. Чињеница је да ако ми на оваквим скуповима не говоримо искрено шта мислимо о тим стварима него због тога што смо оптерећени некаквим, да не кажем, етатистичким гледиштима да треба тако и овако стегнути или уредити нешто друго, ми постајемо онда лицемерни, То не значи да ја сада браним шунд, напротив ја износим своје мишљење о тим новинама које ми често називамо шундом и мислим да се такви листови продају у пола милиона примерака, али исто тако је тачно да тих пола милиона примерака проналази своје верне читаоце. Ми морамо да пођемо од тога, а не од тога да је то шунд и да се треба борити против њега оваквим или онаквим средствима. Морамо да пођемо од тога да је то тако и да се ту не може много учинити само празним причама. Да смо протеклих неколико година као друштво у целини потрошили, да употребим такав термин, не за критику и априори одбијање жуте штампе, већ за плодне анкете и договоре о омладинској штампи, извесно је да би данас ствари другачије текле, јер догод не понудимо неки бољи, вреднији, културно богатији начин анимирања омладинске јавности остаје нам само да се згражавамо на бржем развоју шунда. Једноставно треба заинтересовати пре свега ученика и омладинце у ширем смислу, од основне до средњих школа, за проблеме и феномене за дела која нису у школским програмима, а онда више проблем шунда неће постојати, јер је то толико позната ствар да један Брехт не иде са хороскопом заједно и да на крају самим тим када ученика, младог човека, заинтересују одређене ствари и стварни суштински проблеми више неће бити „Чика“, и ако га и даље буде читао, то неће бити толико опасно. У контексту културне политике значајно место заузима и борба за афирмацију истинских културних вредности. Посебну улогу имају и средства масовних комуникација. Потребно је пронаћи начин који би омогућавао избор стварних културних вредности по мишљењу јавности — читалаца или слушалаца. Треба се залагати да овакве трибине буду доступне младим талентима, које треба помоћи путем стипендија, разних конкурса итд. На тај начин допринели би приближавању културе младим људима и обрнуто. Треба и даље неговати културне покрете, као што су књижевна, филмска музичка омладина и др. Ти покрети свакако су добра спона између младих и културе, али мислим да је за њихово плодније деловање неопходна снажнија афирмација и продор у друштво. Музичка омладина има за циљ да популарише озбиљну музику међу младима, кратко речено на тај начин то је средина између знања које се добија у школама негде бољег негде слабијег квалитета и одласка у позоришне и концертне сале. Дакле, могућност да се не прекине контакт са уметношћу треба да оствари музичка омладина. Други аспект њене активности је исто тако да помогне младом талентованом музичару из средње школе, а и да му омогући да тај таленат на првим корацима искористи, да му омогући даљи просперитет, да му се отворе врата уметничке афирмације. Оно што је најбитније за музичку омладину јесте успостављање контакта, односно омогућавање младим људима који воле уметност да са њом буду стално у контакту. То, као и ово што сам раније напоменуо, подразумева одређени и систематски континуирани рад који нам је, морамо признати, на плану културе умногоме недостајао.