Пројекат Растко - Библиотека српске културе на интернету

Значај културно–уметничког аматеризма

Антовић, Славко (1972): „Значај културно–уметничког аматеризма”. У: Група аутора (1972): Конгрес културне акције у СР Србији : Крагујевац, 28, 29. и 30. октобар 1971. Београд: Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Социјалистичке Републике Србије, стр. 517–518.

Славко Антовић
1972
Конгрес културне акције у СР Србији, Крагујевац 1971.

Нисам питао домаћина да ли је на завршетку овог Конгреса планиран ватромет. Мислим да би, после овог ватромета умних речи, био сувишан. У сваком ватромету, макар га припремали и најквалификованији пиротехничари, ипак остане и неиспаљених ракета. У овом нашем ватромету остало је много неиспаљених ракета, а једна од њих је и културно–уметнички аматеризам.

И летимичан поглед на конгресне материјале намеће као констатацију једну жалосну чињеницу: нема, или је веома мало и то веома стидљиво саопштених мисли о значају културно–уметничког аматеризма у нас. Још је жалосније да, ако културно–уметнички аматеризам није нашао места у саопштењима, није бар довољно акцентован значај аматерске активности за културни развој у нас током рада ове комисије. Изузетак је изврсна дискусија друга Ничића.

Не сматрам овај Конгрес трибином сумирања; у називу је свакако веома важна реч акција. Ја вас не бих оптерећивао врло познатим чињеницама о огромним достигнућима, резултатима, признањима, и то не само врхунског културно–уметничког аматеризма; наглашавам врхунског, а желим да скренем пажњу на онај најшири, базични. Да не бих превише изашао из оквира рада ове комисије, мада не сматрам да у разговорима о култури треба да стоје стриктна разграничења (ја их прихватам условно ради пословности), задржаћу се на културно–уметничкој активности у образовним установама. Још једном бих хтео да вас подсетим на излагање у дискусији друга Ничића: „огромна одговорност за формирање личности младог члана наше заједнице лежи на просветним радницима“. У овом нашем времену, када родитељи објективно нису у стању да посвете довољно времена васпитавању и усмеравању детета, ту улогу мора преузети просветни радник. А заједница је та која треба и мора да стимулише тог радника. Али само стимуланс ипак не обећава да ће се разгранати лепеза такозваних ваншколских активности. Ту бих подсетио на речи друга Сабова, нагласио је један квалитет који се, чини ми се, у последње време потцењује — ентузијазам. Такав срећан спој, ентузијазам и стимуланс, гарантовао би нам да Вуков сабор, Велики школски час, Слободиште, Мокрањчеви дани, смотра „Мермер и звуци“ и друге запажене културне манифестације у Србији, не би биле реткост. Ангажованост просветног кадра на директном укључивању школске омладине и деце у културно–уметничке активности које су доступне њиховом узрасту и интересовању обезбедила би да те лепе свечаности не буду парада или одуживање дуга. Шта очекујемо од тако васпитане младе личности? Не превише, али довољно: ако њене склоности не гарантују даљи развој, преко амбициознијих културно–уметничких колектива, онда ћемо бар имати оформљеног или, боље речено, припремљеног конзумента врхунских културно–уметничких достигнућа, личност која ће схватити да уметнички доживљај не почиње и не завршава се Лепом или Силваном, Томом или Канаринцем.

Врло често говоримо о кризи аматеризма, али, чини ми се, више у смислу констатације, без озбиљне намере да се (уколико се уметнички аматеризам прихвата као једна од потреба нашег времена) нешто и учини. Констатујемо да веома често одговорни репрезентанти наших културно–уметничких достигнућа тешком муком одржавају ниво, па чак и веома тешко опстају, а не нудимо никаква решења. На жалост, ни ја немам шта да понудим; из редова сам оних који траже; и не само разумевање. С обзиром на значај који му је дат на овом Конгресу, чини ми се да ће тај најмасовнији културни покрет у нас остати без светлије перспективе.

Чуле су се овде речи, дивне речи Мире Алечковић, о неопходности стварања услова за културни развој омладине, о неопходности домова омладине, уопште организованих места за креативно експонирање младог човека. Ни другарица Мира није мислила да је рекла нешто ново, зато је неопходно да овај скуп захтева да се овом проблему приђе са врло озбиљном амбицијом да буде и решен. Заједница не сме остати глува, јер није у питању само решавање егзистенције неколико посленика у култури, у питању је културни развој нараштаја који ће сутра ауторитативно представљати ту заједницу.

И на крају, уколико се слажете, желео бих да културно–уметнички аматеризам добије одговарајуће место у закључцима ове комисије.