Продор малограђанских схватања у културу

Имам потребу да говорим о једном проблему који је истина стално присутан на овом Конгресу, али по мом осећању, присутан успутно, присутан стешњено и чини ми се да није добио оне обиме које у овом тренутку мора да има. Хтела бих да говорим о продору малограђанских схватања у културу, и посебно о утицају таквог продора на релацији култура и млади. Мени се чини да смо ми проблем, много сузили када говоримо о томе само на релацији шунда и кича. По мом осећању за ствари проблем је много шири. Мислим да се ради о стварању читаве једне климе која задире у комплетан начин нашег живљења, у начин како усвајамо цивилизацију у коју урастамо, у начин како одмеравамо ствари, како се понашамо, какве критеријуме имамо, да је та клима постала толико гласна, толико наметљива, толико самосвесна да се добије утисак да је врло равноправно присутна у нашем савременом животу и да чак преузима на многим местима толико гласно иницијативу да постаје водећа. Ја мислим да се обим целог овог проблема повећао због непостојања неке равнотеже у свим нашим акцијама у области идеологије и културе. Практично речено, ми ћемо идентификовати сваког непријатеља социјализма који се политички покаже, идентификоваћемо сваку туђу идеологију која је формулисана, али ми још нисмо стварно идентификовали малограђанина као непријатеља социјализма. Захваљујући томе што то нисмо урадили, једна равнотежа је померена и он се данас појављује као пуноправни грађанин социјализма, мислим наравно на малограђанску климу. Када је реч о младима и њиховом сусрету са социјализмом, овај проблем добија сасвим нову и врло опасну димензију. Млади се у овом тренутку не сусрећу са социјализмом као теоријом него као практичном битком и они га виде у сфери те борбе. Ако ми тај терен који је малограђанин запосео напуштамо као поприште борбе, они га онда примају као да га и социјализам признаје. За мене је та релација врло опасна не толико у односу млади и култура колико у односу млади и социјализам. Ми не можемо да се дистанцирамо и не можемо само да одбацујемо и не можемо само да имамо правилне критеријуме. Ми стално тражимо да неко ту битку поведе. Ако тражимо да се простор за културу ослободи, онда и одговарамо шта ће на том простору нићи и онда ми ту битку морамо да водимо. Ако не дозвољавамо етатизам и партијску диктатуру и некакве бирократске диктатуре у култури, онда их не можемо очекивати ни на том попришту, јер је и то поприште битке за културу. Мени се не чини толико опасно све што зовемо шунд или кич, што је присутно у нашем животу но мени се чини врло опасним што је реакција недовољна и што недостаје озбиљна, снажна и јединствена контракција. Ми на тај терен морамо да изађемо не у смислу да нешто забрањујемо него да неку битку водимо и да ту битку добијемо и ми то једном морамо да стварно појмимо, а битку можемо да добијемо само ако се акцијом супротставимо, и то је једина и могућа стварна битка против малограђанштине и против њених идејних утицаја у читавој овој сфери културе. Ја врло свесно издвајам овај проблем, врло ми је јасно да је ова земља у суштини својој антималограђанска, али када би то било довољно, онда не би било потребе уопште ни да разговарамо о култури. Ја бих хтела да кажем још нешто. Нама је историја наметнула да решавамо многе ствари и то замућује стварне битке које у области културе треба да се воде. Ја се бојим да је овај Конгрес изашао на један терен који је историја наметнула социјализму да га решава, али који није у бити морао у његовим оквирима да се решава. Невоља је наша што нисмо имали простора у прошлости да га решимо, јер ова битка, о којој је реч, морала би да буде права и суштинска битка социјализма. То је његов простор у култури: да се бори за стварну, истинску културу. Међутим, бојим се да је управо и овога тренутка тај простор по мало остао у сенци неких других оштријих збивања који су тражили да се више речи на њих потроши, а ја не видим ко је позванији од овог Конгреса да малограђанина идентификује као непријатеља социјализма. Предлажем да ова комисија тражи да се у порукама Конгреса врло прецизно не само опомене или осуди малограђанска клима која почиње све више да се шири него да се она врло прецизно формулише као туђа социјализму и антисоцијалистичка, као што бисмо формулисали било какав политички атак на социјализам или било какав идеолошки атак, јер и овај је у суштини, у бити својој, и политички и идеолошки. Друго, мислим да ова комисија треба да захтева да се у порукама Конгреса тражи једна широка друштвена контрола над свим оним институцијама културе које имају широк радијус дејства, да се управо води контрола над културним критеријумима који се неким програмима радио–станица, телевизије и једног дела штампе пласирају и врше одређен утицај на најшире слојеве друштва. Нико нема право, и смешно је то и претпоставити, да нешто што продире до читавог народа, може да буде ствар свести, културе, знања, идеологије једне групице људи. Ја нисам сигурна да ли ми можемо да побегнемо од одговорности, а нећемо побећи ако то прећутимо, због тога што ова млада генерација у свом сусрету са социјализмом, затиче и једну боју која је снобовска, скоројевићка, која је у неким манифестацијама најкрупнијих наших институција у области културе таква да вређа достојанство једног народа. Ја нисам сигурна ко треба да одговара и за чињеницу да је ова земља постала, између осталог, не само отворена према свему што је прогресивно у читавом свету него постала и терен на коме европска цивилизација изручује своје сурогате и ослобађа се често малтене као из корпи за отпатке онога што својим народима неће да презентира. Једном би ипак неке међе и неке границе ономе што зовемо слободно отварање према свему што се зове култура требало наћи и раздвојити шта је то отварање према култури, а шта отварање према некултури. Када је реч о контра акцији, мислим да ми морамо да тражимо терене за то, а не само да се лепо испричамо и кажемо да се ми ограђујемо од тога. Подржавам оно што је Мића Данојлић говорио: ако ми не сачувамо територију са које ћемо се тући, онда све оно што говоримо обезвређује се до краја. Ми треба да стварамо и такве терене. Мислим да школа мора да постане такво поприште, а она се досад само вербално дистанцирала од свега тога. Нема просветног радника који неће устати против шунда и кича, али их је врло мало који ће контраакцијама стварно васпитавати младе, а не само вербално. У нашим програмима може да се нађе начина да се школство обавеже, јер оно окупља омладину и врши на њу утицај, да такву акцију развије.