Конкретни проблеми произилазе из нерешене глобалне политике наше културе

Веома је варљиво уверење да су све глупости ништавне и да је само памет делатна. Напротив! Има веома много делатних глупости, јер се глупост много лакше и брже шири. Глупост не познаје своју природу, своју суштину и отуда је агресивнија, безобзирнија, распрострањенија. Памет је у друштвеном простору као осетљива биљка којој су потребни одређени услови, дакле, памет морамо неговати, да је не отерамо у пасивност, у мртвило, у затварање у себе!

Отварање Конгреса културне акције је управо пропраћено једним чудним догађајем. Школски актив Савеза омладине Крагујевца сматрао је да борбу са шундом може решити једним вандалским чином, спаљивањем на ломачи часописа „Чик“, „Сања“, „Старт“ и других истог жанра, без обзира на њихову вредност. Том својом акцијом омладинци су пали у исту заблуду, постали жртве исте манипулације мишљења, од кога добрим делом пати и овај наш скуп, на коме говорећи о неким несређеним партикуларним проблемима замагљујемо праву суштину ствари.

На овом скупу и у овој просторији је занемарљиво мали проценат младих људи, иако би овде ваљало разговарати управо о културној политици и односима у култури према младима. На овој трибини углавном говоре људи које смо већ толико пута, слушали, људи који су узимали учешћа у нашој културној ситуацији, и ми морамо знати да овакав Конгрес не би био потребан да у култури све иде својим нормалним токовима. И шта се дешава?

Говори се овде о домовима културе које треба изградити или о решењу проблема уметничких академија, дакле, о конкретним стварима, а предвиђа се да сви ти конкретни проблеми произилазе из нерешене глобалне политике наше културе. Култура је централно питање човека и друштва, ми морамо решавати глобалне односе у култури, а нисмо решили однос према младима у култури. Нама су, на жалост, млади и у култури, као и многим другим друштвеним делатностима, још увек по страни, ван токова и структура, а од њиховог укључивања зависи раст нашег друштва. То није никаква демагогија, него је тужна истина. Будућност ове наше, назовимо је тако, социјалистичке културе сигурно почива на генерацијама младих који сада улазе у културни живот и на онима који тек долазе, а управо ти млади људи су запостављени. Овде бих споменуо, по мени, веома битан феномен времена инкубације, у ствари: један читав систем проверавања младих људи на плану друштвеном, естетском, етичком. На жалост, инструменталност тог проверавања је изван сваког рационално прихватљивог нивоа. Јер, док се разноразни форуми у којима већ годинама седе исти људи увере у такозвану подобност младог човека за вршење некакве културне и друштвене функције, он је одавно прешао зенит оне младости коју би требало да репрезентује. Сартр је једном рекао да су прави левичари и револуционари само двадесетогодишњаци и мислим да у томе има доста истине.

У нашој досадашњој пракси ми смо се младима обраћали углавном у кризним моментима друштва и културе, када је било потребно да се искаже некаква њихова идеолошка активност и ангажованост свести. Цео низ веома важних културних институција и организација нема у својим структурама младих људи, а многи млади људи који се налазе у појединим форумима прихваћени су тамо више ради подмирења потреба демократичности и структуралних захтева, а не као насушна потреба ове наше културе и културне политике, дакле, друштва у целини.

У нашем друштву може се запазити, бар у овој деценији у којој бујају дискусије о култури, да постоји веома велика супротност између два вида културне политике: бирократско–етатистичког и тржишног. Тај раскорак је још већи кад друштво дође у кризну економску ситуацију, која је у одређеном смислу и политичка и друштвена. Између таква два става друштва према култури, од којих се један испољава у виду административне културне политике, а други кроз стихију тржишта, и где је у једном случају критеријум вредности политичко–друштвена верност администрацији а у другом новчана валоризација — наша култура је почела опасно да заостаје за временом и многи не налазе своје путеве у њој. Управо то несналажење присутно је и овде на Конгресу. Многи од присутних, иако су желели да буду веома радикални у својим ставовима, пледирали су за то да се и даље држимо административне културне политике, дакле, за помоћ са стране, да стално неко ко је изван културе, неко ко у овом случају може бити држава, партија на власти или било која друштвено политичка организација обезбеди друштвено–финансијска средства која су потребна култури и културним радницима. Тиме се аутоматски губи из вида да је овакав вид културе карактеристичан по томе што целокупну културу подвргава политици, подвргава чак и стваралаштво, са чиме се будућност наше самоуправне културе никако не може и не сме помирити.

С друге стране, тржишни модел културе препушта судбину културе тржишту понуде и потражње, где најчешће право појединца у погледу одлучивања о сопственој потреби за културом бива узурпирано „сензационалним“ баналностима и индоктринацијом из сфера медиокритетства и шунда. Мислим да није потребно илустровати шта представља вид једне такве „културне“ политике. Иначе, бисмо овде могли говорити и о „Чику“, о Лепи Лукић и другима. Али не о њима као о појединачним проблемима, него покушавајући да проблем сагледамо у целини, пошто они нису ништа друго до резултат наше културне не–политике.

Наша оријентација мора ићи на широку културну акцију, на подизање културног нивоа, што је conditio sine qua non развоја социјализма. Не можемо анонимног културног потрошача — појединца, који није непосредни стваралац културних добара нити непосредни управљач у култури, неприпремљеног изручити тржишној култури! Какав је просек његових културних потреба и колико је његово стварно интересовање? Проста репродукција не нарочито високог нивоа културе појединца или заједнице у ствари је тапкање у месту, једнако ходу уназад. Није никаква мудрост нити новост да културне потребе расту, шире се и нису ником богомдане. Шта би могао да чини тај злосрећни потрошач и шта он чини са својом незнатном сумом културних потреба када су књиге код нас скупе, када су улазнице за позориште скупе, када школовање кошта веома много, и када га из дана у дан бомбардују преко свих могућих средстава масовних комуникација једином могућом визијом „бољег живота“: у бирократској фотељи, уљуљкиван идеалима који би се мирне души могли назвати обрасцем заглупљеног малограђанина, уз манипулисање лажним народним мелосом и фолклором и медиокритетским инструментаријем савремене еротизације. Тај процес је у пуном замаху (panem et circenses од телевизије до шарених фотоса у листовима високог тиража) и, ако нам је потребна интегрална и коначна осуда шунда и кича, онда је на том пољу треба свакако подржати. Ово друштво још увек може покренути општу акцију, друштвену и политичку, а санкције усмерити у правцу извора не–културе. Од тога наравно не зависи будућност овог или секретаријата или културне институције већ друштва у целини. Афирмација вредности доћи ће тек када се темељно порекне њихова супротност.

У том смислу мислим да је веома потребно и овде, на овом скупу, да престанемо схватати културу као парцијални феномен и издвајати је од осталих структура нашег друштва. Издвајањем културе из склопа елемената, пресудних у историјском развоју, у посебан сектор који животари на периферији тобоже важнијих интереса (од вулгарно политичких до економских) озакоњење је бирократског принципа ауторитета као супститута незнања, који се из неплодног духа и тврдоглавог догматизма појављује као арбитар са најширим прерогативима. Таква култура, делујући у мистериозности коју сама ствара, унапред је супротстављена сваком отвореном мишљењу и демистификацији. Она је против сваког стваралачког индивидуалитета, дакле и против културе из које индивидуалитет израста. Према томе, у овом тренутку мислим да циљ самоуправне културе није да културу води неко споља нити да она буде изручена на милост и немилост тржишта без икакве припреме, него да се конституише културна политика као вид самоуправних друштвених односа, култура као делатност за све и свих, дакле, да сви који примају културу и њена добра, као и они који ту културу стварају и афирмишу, учествују у креирању културне политике слободног самоуправног друштва. А та култура мора почивати на младима и њене будућности не може бити без младих.