Развитак библиотекарства

У оквиру припрема за доношење Средњорочног плана друштвено–економског развоја СР Србије и Конгреса културне акције, а на основу ставова Скупштине и Извршног већа СР Србије, као и руководства друштвено–политичких организација у Србији, Заједница матичних библиотека у сарадњи са Републичким секретаријатом за образовање, науку и културу, Друштвом библиотекара, Културно–просветном заједницом, Републичком заједницом културе, Секцијом за културу ССРН, Републичким већем синдиката и Републичким одбором синдиката друштвених делатности повели су широку друштвену акцију за појачани развој библиотекарства у Србији у наредних пет, односно десет година, у свим срединама и на свим нивоима, од радних организација у привреди и друштвеним службама, месних заједница сеоских насеља до општинских друштвено–политичких заједница, покрајина и Републике.

У том циљу израђени су Пројекција развоја библиотекарства у СР Србији од 1971. — 1980. године и Програм развоја библиотекарства од 1971. — 1975. године и на Сабору о библиотекарству, одржаном 6. октобра ове године, дефинитивно усвојени.

Израда ових докумената трајала је више од две године. Прикупљена је и обрађена грађа о стању и положају библиотекарства у Републици, анализирано извршење Средњорочног плана развоја за период 1966. — 1970. године и истовремено анкетиране библиотеке и општинске скупштине о ставовима у погледу планирања развоја библиотека за наредни период.

У жељи да будући програм развоја библиотечке делатности не буде плод сталешког договарања и кабинетског рада извесног броја библиотечких стручњака, већ резултат најширих консултација друштвено–политичке и културне јавности, крајем прошле године одржана су регионална саветовања у ужој Србији и у покрајинским центрима. На тим саветовањима, захваљујући солидним припремама, утврђени су главни правци развоја библиотекарства и у многим срединама друштвена акција је практично почела.

 

Стање библиотекарства

У припремама за израду програма развоја библиотекарства егзактно је установљена организација библиотечке службе, стање књижних фондова, њихова величина и структура, са посебним освртом на однос издавачке продукције и повећање библиотечких фондова, коришћење књига, број и састав читалачке публике; кадар у библиотекама — бројност и квалификациона структура; материјални услови рада у библиотекама као и економско–друштвени положај библиотека. Сви цифарски подаци и оцене са упоредним прегледима презентирани су овом Конгресу у материјалима под насловом „Упоредна анализа библиотечке делатности у СР Србији“.

На основу свих тих показатеља са сигурношћу се може тврдити да је стање библиотекарства у нас незадовољавајуће.

Отворено говорећи, и поред извесних позитивних резултата у развоју научних и стручних библиотека, то је ситуација кризе, ситуација врло спорог напредовања, а често и врло озбиљна стагнација, како у издавачкој делатности, тако и у библиотекарству уопште. Дакако, са тим су у непосредној вези и неке друге активности људског духа. Чињенице су добро познате, статистички подаци, прегледи, пресеци и упоређења су евидентни, друштвена осуда таквог стања годинама је присутна, ствари се, међутим годинама не мењају или се тако споро мењају, да са постигнутим резултатима не можемо бити задовољни. Број народних, јавних библиотека се смањује, мада значајно расте књижни фонд у свим библиотекама — научним, народним и специјалним, број запослених на једну библиотечку установу је врло мали — на три библиотеке долазе два библиотекара а и они су најчешће неквалификовани и са ниским личним дохоцима.

У Србији је 80% насеља без библиотека, 68% школа првог и другог ступња нема школску библиотеку а у 17 општина не постоји организована мрежа библиотека, док у 3 општине — Ковачица, Мали Иђош и Тутин — не постоји организован рад матичних библиотека.

Што се тиче правила књижних фондова, ако би се задржао темпо раста из 1970. године, биће потребно још 6 година да би се дошло до једне књиге по становнику, односно 27 година да би се имало 2 књиге по становнику, што је предвиђено по садашњим УНЕСКО–вим стандардима за европске земље.

Не задржавајући се детаљно на резултатима анализе стања библиотекарства, треба рећи да је егзактно сагледавање ове проблематике, као и компаративни подаци са другим републикама, односно земљама у свету, као и са другим културним делатностима и активностима у земљи, омогућило да се у садашњем библиотекарском тренутку у Србији постави право питање.

Наиме, питање на које треба дати одговор, и то Пројекција покушава да учини, гласи: какво је место и улога културе, односно књиге у развоју производних снага социјалистичког друштва да би се надокнадило изгубљено и хватао корак са временом, или, одређеније речено, који су то облици — како се то данас каже у нашем савременом жаргону — интеграција културног стваралаштва и других духовних активности човекових у производњи материјалних добара и вредности?

И код политичких фактора и у широј јавности преовладало је схватање да је знање одлучујући фактор у развоју производних снага друштва. Ако је то тако, а тако је — уверавају нас са свих страна —, и ако је писана реч незаменљиви извор информација и сазнања, а она то јесте, онда је друштвена вредност књиге као такве у суштини утврђена.

Упрошћено говорећи, сам живот, излазак наше привреде на међународну арену размене добара, радикално ће променити и већ мења нека схватања у радним организацијама. Све више преовладава схватање да се постојећа квалификациона структура запослених мора подизати.

 

Програм развоја библиотекарства

Идеја о томе да књига постане саставни део живота и рада сваког човека, да буде значајан фактор друштвеног развитка, има своју материјалну основу у захтевима привредног развоја да непосредни произвођач мора перманентно да усваја све нова и нова знања научно–техничког прогреса. Полазећи од таквих потреба, за програмирање развоја библиотекарства у нас основне су биле две групе друштвених процеса који се данас одвијају у нашој земљи:

• 1) перманентност образовања и примена науке у производњи и
• 2) даљи развој самоуправљања као целовитог друштвено–политичког система југословенске друштвене заједнице и глобалне организације људског рада.

Ове две велике групе процеса су међусобно повезане и делују једна на другу. У тој повезаности и интегралности ових процеса и лежи специфичност нашег развитка и искуства, што даје својеврстан печат развоју нашег библиотекарства.

1. Захтеви за перманентним образовањем и применом науке у производњи, који чине јединствену и неразлучиву целину и на тој основи утврђену друштвену оријентацију за убрзанији привредни развој Србије, представљали су основу која је одредила карактер и структуру развоја библиотекарства за наредних 10 година.

Захтев за перманентним образовањем значи квалитативно нову друштвену категорију, која је условљена и обухвата такве значајне друштвене процесе као што су: реформа система образовања у целини, посебно високог школства; развијен систем научног рада и истраживања, интегрисаног на самоуправним основама са високим школством; тако изграђене и развијене радне односе у радним организацијама, који омогућују стално стручно усавршавање радника на њиховим радним местима и ван њих; конкуренцију стручних способности као и награђивање према резултатима рада.

Предложени план развоја библиотекарства био је условљен и доста бурним развитком научних лабораторија, завода и других облика организовања научно–истраживачког рада у појединим областима и гранама индустрије и пољопривреде, релативно снажном и изграђеном мрежом самосталних научних института, као и стварањем великих система производње.

Сви ови процеси одвијају се неравномерно, с обзиром на различит образовни и културни ниво становништва. Но, и поред тога, описани општи процеси и тенденције су неоспорни и они пресудно утичу и на планирање развоја библиотекарства и то у више праваца: на његову модернизацију, увођењем аутоматизације у библиотечку делатност; на убрзану изградњу библиотечког простора; на развијање библиотекарства у јединствени интеграциони систем својеврсне културно–просветне, образовне, научне и информационе делатности.

2. На пројекцију и план развоја библиотекарства утицао је и сам развој самоуправног система, односно захтеви за демократизацијом културе.

Пошто самоуправљање искључује сваку субординацију како између друштвено–политичких заједница тако и у односу између радне организације и друштвено–политичке заједнице, то је створена најшира могућност да планови буду резултат самоуправног договарања самих радних људи, политичких органа и органа власти, у складу са материјалним, кадровским и другим могућностима друштвене заједнице. Разуме се да се после низа анализа, процена и договора доносе мере за реализацију ових планова. Отуда се пораст књига не планира само по становнику, већ на бази друштвених потреба у различитим областима друштвеног рада. Тако се у једном региону који представља шире јединствено привредно и културно подручје у којем доминира, на пример, хемијска индустрија, предност даје стручној и научној литератури из области хемије, која може да буде и за неколико пута већа од постојећег просека броја књига по једном становнику.

Основни циљ предвиђених захвата је да библиотека буде природно инкорпорирана у актуелне токове друштвеног и економског развоја, да постане чврсто упориште јединственог образовно–научног и информативно–документарног система који уједињава и повезује привреду са науком и образовањем.

За утврђивање програма будућег развоја на сектору књиге и библиотекарства, као и култури уопште, од посебног је значаја овај став из Резолуције Деветог конгреса СКЈ: „Култура постаје све важнији носилац друштвено–производног процеса, хуманизације друштвених односа и свестране афирмације човекове личности“.

У светлу овог начелног става, који културу посматра као део свеукупних друштвено–производних кретања, није било тешко утврдити у ком правцу треба усмерити напоре да се дође до решења која би одговарала потребама и захтевима нашег времена.

За развој културе у самоуправном социјалистичком друштву основни чинилац је радни човек, непосредни произвођач. Он је извор и утока свих настојања, хтења и тражења. Од њега потичу средства за културне делатности, њему се враћају као културне вредности и резултати. Држава треба све мање да посредује у прикупљању и расподели финансијских средстава. Наместо државне принуде долазе радне организације и њихове корпорације као самостални правни субјекти који се организују у посебне заједнице културе, као вишем облику самоуправног уједињавања ради остваривања заједничких циљева.

У таквом контексту друштвених процеса пароле „култура културним радницима“, „Културна елита“, „Врхунска култура“ и слично, с једне стране, односно „култура као друштвена служба“, „надградња“, боље рећи „слушкиња“ одређених друштвених односа са друге стране, изражавају конзервативна, у суштини реакционарна, схватања, јер не воде рачуна о квалитетно новим друштвено–економским односима карактеристичним за развој самоуправног друштва. И за једне и за друге је заједничко, мада су им полазне позиције а вероватно и циљеви различити, да заговарају конзервирање постојећег стања, траже статус кво, из страха од промена и неверице да ће они који стварају вишак рада умети да утичу на његову целисходну расподелу.

Међутим, и код једног дела јавног мнења које у суштини прихвата полазне идејне позиције Савеза комуниста не постоји довољно јасна представа о томе како наћи природну, спонтану и логичну везу да знање, односно културне вредности постану неопходна компонента развоја производних снага друштва, те се као решење предлаже да у постојеће заједнице културе уђу представници непосредних произвођача — инжењери, економисти, правници итд., као да се организационом формом може променити суштина односа. Предложена пројекција развоја библиотекарства истиче ово питање као битно, претходно, основно, од чијег решавања зависи судбина целог подухвата. Предложене пројекције развоја библиотекарства полазе од тога да је неопходно мењати друштвено–економски положај књиге у целини и да и за ову област друштвенога рада треба уважити општеприхваћене принципе дохотка и расподеле према раду. За садашњи зачарани круг аутор—издавач—библиотека, у којем једни указују прстом на друге, а немоћни су и први и други и трећи, друштво мора у општем интересу да нађе решење.

Решавање општег положаја књиге, односно библиотекарства на реформским принципима — стварањем широке читалачке публике и неговањем њеног укуса — довело би до истицања и афирмације правих вредности књижне продукције. Волтер је у своје време говорио да са књигама бива као и са људима: врло мали број њих игра велику улогу — остатак је изгубљен у мноштву. У нашем времену срећемо се неретко са „алитературом“ и „подлитературом“. Тако се у нашем времену срећемо са појавом такозване „грознице књига“ и како каже један наш савремени социолог културе: „Књиге се ужурбано планирају, ужурбано пишу, издају, читају и напуштају“ и доиста је тако. Пише се и издаје свашта, а библиотеке купују понешто или ништа. Ако би се променио ред ствари, па библиотеке као организовани културни пунктови могли да набављају сваку вредну књигу и да је популаришу у својој средини, онда би свакако био знатно сужен простор за лошу књижну продукцију „кича“ и „шунда“.

Полазећи од овде речених основа, план развоја библиотекарства карактерише:

а) одлучна оријентација на најразвијеније економске и културне центре развоја са задатком да повуче за собом „остало“ библиотекарство;

б) убрзани развој информационе службе у оним гранама привреде које имају приоритетну улогу у економском развоју општина, покрајина и Републике.

Основни културни проблем Србије је низак образовни ниво и крајње неповољна квалификациона структура запослених. Податак да у нашој Републици живи и ради око 280.000 неписмених људи до 35 година старости и да ни Десетогодишњи програм описмењавања, до 1980. године, не предвиђа ликвидирање неписмених је управо алармантан. Да парадокс буде још већи, управо у овом часу је незапослено близу хиљаду учитеља. А од описмењеног до квалификованог радника и читаоца пут је такође, као што знамо, врло напоран и дуг.

Предлажући интензивнији развој библиотекарства у најразвијенијим центрима Републике, процењујемо да то захтевају пре свега потреба друштвено–економског и културно–просветног живота тих центара као и њихове реалне материјалне могућности.

Уверени смо да ће убрзанији развој развијених повући за собом и бржи развој неразвијених крајева. Очигледно је да већи културни и привредни центри не могу и не треба да чекају некакав равномерни развој који не постоји ни у привреди ни у животу уопште. То, разуме се, не значи да не треба учинити све за бржи развој културно просветно заосталих подручја Републике. Напротив, јачање регионалних центара је само један од предуслова да се на одређеном ужем подручју води одговарајућа акција, која је условљена потребама, могућностима и специфичностима дотичног региона.

У Србији, ван аутономних покрајина, предвиђено је 18 таквих регионалних центара. Преко њих и центара у покрајинама ствара се јединствен систем информација за целу Републику.

Међутим, полазне позиције ових центара су прилично неједнаке. Није реч само о објективно датим могућностима привреде, већ о усмерености и ангажованости снага напретка и социјализма. У 18 регионалних центара уже Србије стање библиотечког простора, кадрова и средстава је свуда непотпуно решено. Па ипак, у Београду, Нишу, Крагујевцу, Лесковцу, Шапцу, Зајечару, Пироту и још неким местима, постоји повољна клима да се ове установе даље развијају. У неколико од ових центара последњих годину дана су предузете озбиљније мере за побољшање услова рада библиотека, као што је то у Нишу, Краљеву, Пожаревцу и другим. Но, има и оних који још не схватају значај ових установа за даљи културно–просветни преображај. Типичан је у том погледу случај у Борином Врању. Народна библиотека у Врању има 82 квадратна метра простора, у ствари величине једног комфорног стана, на 12.000 становника.

Србија је велика република са две аутономне покрајине, са 4 универзитета, с различитим нивоима економског и културног стандарда и многонационална је по саставу свога становништва. На њеном тлу у прошлости су се укрштале многе културе, а захваљујући нашој данашњој отворености према свету, постоје многи друштвени, културни и политички проблеми који се јављају и у манипулисању књигом, било у односима са иностранством, било унутар Републике.

У нашој земљи одређене институције чине напор да се изради најрационалнији приступ изградњи система научних информација. Националним библиотекама као носиоцима библиотечке мреже у том систему припада сасвим одређено место у односу на примарне изворе информација из области хуманитарних и друштвених наука.

Треба нагласити да ефикасност и економичност система у целини зависи од рационалне поделе рада и функционалног повезивања појединих делатности. Координација набавке, јединствена каталошка обрада и израда каталога, систем централних каталога, обезбеђење ефикасне међубиблиотечке позајмице, изградња система библиографских информација и примена савремених техничких средстава, представљају по нашем мишљењу веома озбиљне и ургентне задатке пред којима се налазимо.

Народна библиотека у Београду, са функцијама националне библиотеке, у сарадњи са покрајинским библиотекама у Приштини и Новом Саду, које врше функцију националних библиотека у покрајинама, повезане са 18 регионалних центара у Србији (Београд, Ниш, Крагујевац, Краљево, Титово Ужице, Чачак, Нова Варош, Неготин, Зајечар, Пирот, Лесковац, Врање, Смедерево, Пожаревац, Крушевац, Светозарево, Шабац, Ваљево), треба да представља основицу будућег система научних информација.

Како су фондови наших библиотека још увек недовољно попуњени и прилично једнострани, стварање јединственог информационог система обезбедиће функционалну интеграцију књижних фондова на ширем плану и допринеће информативној универзалности и енциклопедичности и националне библиотеке и свих осталих библиотека у Републици.

Пошто данас само две највеће библиотеке на свету (САД и СССР) могу рачунати на потпуну универзалност својих фондова, наша је једина шанса да у јединствено организованој информативној делатности Републике, преко Народне библиотеке у Београду, захваљујући савременим техничким средствима за репрографију, научној и културној јавности Србије учинимо доступном свеукупну научну и културну баштину света.

У светлу ове чињенице крије се одговор, бар када је реч о месту и улози књиге у нашој култури, на два често постављана питања наше културне политике и праксе:

прво, то је питање тзв. институционализма у култури и друго, то је питање такозване деметрополизације културе.

И на једно и на друго питање друштвена акција у библиотекарству даје недвосмислен одговор.

Јер, ако се под критиком институционализма подразумева критика задржавања превазиђених облика рада, незаинтересованости за потребе средине у којој се делује и немања слуха за актуелне теме културног стваралаштва, онда је та критика и тачна и неопходна.

Међутим, исто тако је тачно да само организоване, стручно вођене и модерно и функционално опремљене институције могу да воде трајне друштвене акције у култури. Све друго је импровизација и кампања.

Начин како је замишљена организација библиотекарства, као великог система уједињеног на самоуправним основама, даје одговор и на питање деметрополизације културе. Прво се мора депровинцијализирати метропола уз истовремено деташирање појединих културних упоришта у веће градске центре у Републици. За библиотекарство то је двадесет таквих центара региона из којих треба водити организовану друштвену акцију у ширењу књиге до последњег насеља у Србији.

За мењање односа према књизи стекли су се, по нашем мишљењу, сви неопходни предуслови. Ми не живимо у материјалном преобиљу, постоје још увек многе тешкоће друштва у развоју, противречни интереси и конфликтне ситуације, жестоки судари снага прогреса и конзервативизма, често се више котрљају нузпродукти културе него праве културне вредности — што све скупа може бити нестимулативно за пуну акцију, али императивно захтева свесну, организовану друштвену акцију свих интелектуалних снага друштва, управо за превазилажење постојећих тешкоћа.

Полазећи од становишта да у овом тренутку развоја нашег друштва нико нема морално право да се остајући ван радног, стваралачког строја, само вербално залаже за то како треба радити, већ да је дужан да дејствује према својим могућностима и способностима, па макар, по који пут, то зазвучало и дисонантно од општег курса. Библиотекари Србије у заједничком стваралачком и друштвеном напору са многим културним посленицима у Србији израдили су своју визију развоја библиотекарства, у дубоком уверењу да су предложена решења и реална у односу на наше могућности и неопходна за даљи развој друштва у целини, а посебно науке, образовања и културе у нашој Републици.

Пошто је акција за стварање савременог, јединственог, културно–образовног и научно–информативног библиотекарског система већ започела, и пошто је у припремама за овај конгрес више пута истицано у свим срединама и на свим нивоима да је књига један од основних фактора културног преображаја, то главни актери књигом — аутори, издавачи и библиотекари — очекују да ће Конгрес културне акције, инсистирајући резолутно на изузетном значају књиге, као фактору културног преображаја, у потпуности подржати Програм развоја библиотекарства у наредних пет, односно десет година, чијим остваривањем национална култура српског народа и народности које живе у Србији, постаје равноправан члан велике породице европских националних култура.