Критика као фактор социјализације културе

Ни природу ни сврху критике не бисмо могли свести на једну од њених функција — на фактор социјализације културе, на медиј који расправом о вредностима и доприноси њиховом ширењу, чинећи их присутним у свести јавности. Чин критике је чин медитације, са елементима просуђивања вредности, инспирисан емпиријом културних добара и потребом аналитичког духа да се искаже и потврди, стварајући присност или дистанцу према објекту својих истраживања. Остајући у бити манифестација аналитичке интелигенције, критика је из епохе у епоху мењала своја обележја. Са појавом штампе, а затим и других средстава масовне комуникације, поменута функција добија све изразитији карактер, па се у извесним случајевима и идентификује са самом природом и циљевима критике.

Размотрићемо ту функцију са становишта нашег новијег културног развоја и културних потреба, ограничавајући се најчешће на област духовне културе, где се критичка делатност, као трансмисиона активност, јавља у најпречишћенијем облику, и где се, сем тога, ослања на континуитет домаћег и светског развоја.

Полазећи од позитивне одредбе да је критика значајан фактор социјализације уметности, па и културе у целини, одмах се, поучени историјским искуством, суочавамо и са наличјем те њене моћи. Критика је бивала и фактор ширења и продубљивања лажне свести о култури и уметности. Није реч о феноменима укуса, познатим и појединачним критичарским промашајима естетске нарави, већ о систематском изневеравању природе уметничког чина и бити уметничког дела, подређених канонима идеологија, дневно–политичких захтева, еманацијама ауторитарних друштвених устројстава, или пак, што се често догађа у малим културама, и што посебно погађа нашу средину, помагању разних националних аспирација. Расправа о „уништењу естетике“ и демократизацији уметности која се са Светозарем Марковићем, Пером Тодоровићем, Јованом Скерлићем, Миланом Богдановићем пренела из прошлог века у овај наш, открива модалитете једног стално присутног и стално обнављаног квази–проблема, који је, у име потреба нације, или заосталости, или обесправљеног дела човечанства, потресао нашу културу у основама њеним.

Уметност има вековни ореол ауторитета чија се вредност не негира и нема сумње да је она у темељима наше цивилизације. Отуд и стална настојања да се она употреби за циљеве престижа. Тим пре што се на нивоу значења уметничко дело јавља као „отворено дело“, подложно различитим могућностима интерпретација. Уместо да се испитују ваљаност, кохерентност, снага визије уметничког дела, испитује се на упрошћен начин његова корисност, штетност, историјска перспектива коју отвара, затвара или негира, његово васпитно или неваспитно деловање, и то све са становишта једног уског, нормативно–конформистичког схватања уметности као алатке у рукама тренутне, владајуће или наметнуте идеје о прогресу. Стварни хуманизам уметности — ја овде реч стварни употребљавам у значењу које јој даје Луј Алтисе, подвлачећи разлику између идеалистичког апстрактног и стварног хуманизма — притом остаје нерасветљен, у другом плану, или сасвим запостављен.

Критика се дакле јавља и као фактор социјализације културе под знацима навода, једне мистификоване културе лишене својих суштинских обележја, препариране у радионици којом руководи виша сила ауторитарних захтева. Стога тема овог саопштења истискује једну прелиминарну тему — о критици као фактору ширења лажне свести о култури. Или — о критици као експоненту мистификовања културе. Свет у коме живимо вероватно пружа упечатљивије примере за ову другу тему.

Од одговора на питање чије и какве захтеве испуњава критика у вршењу своје функције, зависи и одговор о каквој је критици реч. Оставимо ли је да буде верна себи, независности своје духовне активности, не „усмеравамо“ ли је путоказом дневних потреба, схватимо ли њену интрасигентну тежњу да рефлексивним обиљем „засити“ свој објект — испуњавамо први предуслов који нам омогућава да критику назовемо критиком. Јер критика је још увек синоним чак и за пропаганду парохијалних идеја о историјској мисији или историјској прошлости једног поднебља примењених на производе културе. Нема сумње, критика је не само знање, умеће доживљаја и анализе производа културе, већ и морал у акцији, један веома изразит и веома специфичан морални чин. Речено је једном: критичар је заклети судија. Коме? Чему? Истини уметности, идеалу културе који није никаква апстракција и који је подразумеван у Марксовој мисли да ће човек живети на уметнички начин. Може ли се пребацити да тражим од критике да превиди раскорак између царства нужности и царства слободе; но постоји процес сталног освајања слободе не само путем акције већ и путем контемплације, а у тај процес укључени су и култура и рефлексија о њој.

Критика као ширење лажне свести о вредностима има своју дугу историју на нашем тлу, као што има и уочљиво место у периоду од послератних четврт века који је за нама; тај се период може, шематски гледано, поделити у три фазе — ја сада остајем у домену књижевне критике која у извесној мери бива парадигматична за развој наше критике уопште. У првој фази — сем у случајевима изузетака о којима није реч — нема несклада између критике и њеног објекта. Књижевна продукција је манихејска до нивоа митске упрошћености, с њом и књижевна критика. У извесном смислу критика тог периода верно интерпретира дела, с тим што пропаганду нуди као уметност, и то као једину праву и једино могућну. У другој фази настаје раскорак између критике и њеног објекта. Дела једног броја писаца постају сложенија, уносе и „узнемирујуће“ акценте, а један део критике, могли бисмо је назвати либералном, прихвата ризик „покровитељске“ улоге — она ствара једну специфичну, правно–одбрамбену аргументацију, како би нашла друштвено оправдање за егзистенцију таквих дела. Она прекраја тон и значења структуре тих дела стварајући о њима мит о Корисном, чак и са становишта дневних потреба. Другим средствима и са другачијим амбицијама, та критика такође шири лажну свест о културним вредностима. Трећа фаза носи обележја сталног процеса осамостаљивања критике, али се у извесној мери ослања на аргументе претходне фазе, нарочито када су у питању дела која подразумевају иманентну критику актуелних друштвених збивања.

Вишезначност дела и релативна једнозначност критичког тумачења, често служе као друштвено оправдање за дело и као рампа за извесне видове критике. Тегобно и уз многе перипетије критика осваја простор своје духовне независности и свог дигнитета, а не би се могло рећи да је у томе извршила дефинитиван заокрет. Ја притом не мислим само на деловање политичког фактора, који је, истини за вољу, све мање присутан. Мислим и на цензора у нашем менталитету, на епску нетолерантност наше духовне формације.

Критичка активност у нашим условима захтева темељну расправу, пре но што се пређе на разговор о њој као о фактору социјализације културе. Сматрао сам неопходним да бар иницирам тај разговор.

II

Шта је критика данас? У једном се слажу сви: у нашим деценијама она доживљује динамичан преображај, намећући себи амбициозне и далекосежне циљеве. Рене Велек истиче да су и осамнаести и деветнаести век називани временом критике, а да двадесети век исувише заслужује тај назив. С правом је указано да критика, рефлексија о уметности, настоји да се конституише као једна посебна грана науке о човеку, да временом постане утока свих других дисциплина о речи и знаку уопште. Ослањајући се на многе блиске духовне дисциплине — лингвистику, дубинску психологију филозофију, социологију, антропологију, данашња критика је спремна на интерпретативне захвате који, у погледу питања што се постављају делу, као и у погледу одговора који се добијају од дела, остављају далеко за собом могућности и достигнућа ранијих периода. Модалитети експанзије критичке литературе чине умесним и питање да ли древни термин — критика, који долази од грчке речи крино — што значи судим, просуђујем, одговара амбициозним и сложеним захватима који, суочавајући нас са бити уметности, конституишу једну својеврсну истраживачку област, несводиву на симплификован чин суђења вредностима и просуђивања вредности. У сваком случају критика се све више намеће својом специјализованошћу, високим степеном асимилације инструментарија из многих научних дисциплина, самим тим и једном врстом ерудитног академизма који бар привремено не може рачунати са непосреднијим деловањем на ширу јавност. Изнесене су и опаске да један део модерне критике тендира ка извесној „афигуралности“, апстрактности, да у трагању за менталним седиштем и структуром дела игнорише расправу о оним реалитетима етичке, „људске“, „животне“ природе; који су иманентни уметничком делу. Стога један критичар и каже: „Кад критичар преведе Корнејеве животно оријентисане етичке категорије части, славе, жртве, љубави на структуралну терминологију вертикала, хоризонтала, спирала и слично, интелигенција је задовољена, али ми не прихватамо више адаптирајући их својој ситуацији Корнејеве животне дилеме и вредновања“. Нема сумње, у тежњи да у знаку уметности открије алфу и омегу свега, критичка литература постаје једна сложена, интердисциплинарна област, која води смелом продубљивању наших интелигибилних релација према уметности, али која, истовремено, лишава шири аудиторијум своје посредничке улоге. Реч је, наравно, о амбицијама критике која се јавља у посебним књигама и у стручним часописима, не и о оној која се јавља у средствима масовне комуникације и која са становишта социјализације културе има посебну, велику одговорност и изузетан значај.

III

Та врста критике, популарно названа текућом, скромнијих амбиција и наменског карактера, задржава традиционалну, „релејну“, улогу посредника између производа културе и шире јавности, усмеравајући се ка наметљивим и видљивим реалитетима дела, задржавајући истовремено и своја информативна својства. Она је најнепосреднији и стога прворазредан фактор у настојањима да вредности културе постану општедруштвене вредности. Њена дејствена моћ требало би да расте из деценије у деценију: јавно мњење наше епохе све више је дириговано и усмеравано моћном организацијом мас–медија“, која се постепено претвара у својеврстан труст за препарирање бића, за стварање једног новог модела егзистенције. Пророци нове ере, са лаким акцентима мистицизма, наговештавају и могућност новог великог братства, оствареног уз помоћ нових „мас–медија“, „космичког трибализма“. У сваком случају, да парафразирамо мисао једног класика револуције, ,мас–медији“ су опијум за народ у нашем времену. То је средство које се може употребити на различите начине а које би, у самоуправном друштву, требало да буде у рукама свих нас, што значи коришћено са оном мером трезвене рационалност која треба да послужи заједничком добру.

Од тренутка када поставимо питање где је место критичкој популаризацији културних вредности у све распрострањенијој мрежи мас–медија, одмах се суочавамо и са питањем — где је место културних вредности на хијерархијској лествици друштвених вредности, данас и овде. Прво питање унеколико је условљено другим, и одговор на друго питање приводи нас бољем разумевању одговора на прво. Нема сумње да на поменутој лествици друштвених вредности културне вредности не заузимају повољно место и да то место ни из далека не одговара амбицијама самоуправног социјализма. Било би свакако једнострано тражити јарца греха у тржишном механизму и повлађивању укуса потрошача, а сложенија анализа свих узрока наметнула би нову тему. Критичка популаризација културних вредности бива све упорније потискивана великим паноптикумом разбибриге у који се слива сво шаренило кича, од литерарног до фолклорног, од музичког до ликовног, са стубом–носачем у сексуално–порнографској модној митологији. Послужићемо се старом речи — ниске воде расту, а високе опадају.

Овим не заговарамо искључивост такозване елитне културе, нити нетрпељивост према такозваној масовној култури. Напротив: култура се може „делити“, а да нико не буде осиромашен. Многи облици масовне културе означавају прогрес у односу на инвазију некултуре.

Ниједно време, ниједна епоха није пружала већу шансу и веће могућности за истинску социјализацију истинске културе од нашег времена и наше епохе. Од времена Доситејевих пренумераната и торбарења скромним културним благом које се носи у глави или на рукама, слика света се драстично изменила. По некима на боље, по некима на горе. Хуманистичка интелигенција у модерном индустријском друштву и димензијама које има техничка цивилизација, понекад је склона да види баука који нагриза темеље духовне активности. Алијенација је постала магична реч оптужбе која дисквалификује епоху техничког прогреса, корумпирану искључивом тежњом за материјалним добрима. На оптуженичкој клупи су и средства масовног комуницирања због комформистичког духа, повлађивања забављачком безумљу или због послушног залагања за начела ауторитарне државе. У оптужбама има доста претеривања, али и много горке истине.

Живимо у свету у коме нема тајни: добро смо упознати са механизмима који обликују физиономију мас–медија на западу, а такође и са делујућим снагама које формирају ту физиономију на истоку. Духовита је аналитичка примедба Рајта Милса који нам у памфлетском облику открива како се крајности додирују. Наш друштвени концепт крчи свој пут на ничијој земљи експеримента. Знамо који су принципи тог концепта и нема потреба понављати у којој је мери култура не само његов интегрални део, већ и неопходност за коначно издизање човека, самоуправљача и произвођача на ниво самосвесног субјекта. Међутим, то се често губи из вида и ми често прихватамо моделе бирократске диктатуре источног типа као и моделе диктатуре тржишта западног типа. Организован напор тек предстоји, и можда је управо овај конгрес окретање новог листа.

Ако би сада требало именовати фактор који данас има пресудну улогу у социјализацији културе, без двоумљења ћемо рећи да су то „мас–медији“. Место које у њима добија критика — као тумач и пропагатор културних добара, као „релеј“ између културних добара и маса, зависи од њих самих, као и од организованих напора самоуправног друштва да артикулише своје насушне потребе.

Тим местом не можемо бити задовољни. Ако узмемо у обзир само редакције такозваних озбиљних, великих листова, видећемо да оне имају у свом сталном саставу по неколико приказивача спортских догађаја, понекад приказиваче филмова или телевизијског програма. Књижевност, театар, музика, ликовне уметности, архитектура, препуштају се обично гостујућим стручњацима, с тим што им се простор на коме пишу из године у годину сужава.

Са разлога које смо раније поменули, она делујућа критика — делујућа са становишта социјализације културе, мора имати двоструку посредничку улогу — мора да буде спона између остварених културних добара и шире јавности, а истовремено и спона између специјалистичке критике и једног популарнијег вида критичке презентације. Степен њене ефикасности мери се и опсегом њеног деловања. Другим речима, идеалан модел текућег критичара подразумева зналца, стручњака, који уме да општи са масама да их придобија за вредност културе, не само откривајући значење тих вредности већ и квалитетима сопствених особености — аналитичке интелигенције, стила, смислом да на сажетом простору искаже нијансе и глобал културног производа. Ово мајсторство стварало је велика имена критичара књижевности — Бјелинског, Сент–Бева, Скерлића. Та врста мајсторства, привлачећи читаоца самом критичару, истовремено га привлачи и културној вредности коју овај заступа. Критичар је спиритуални менаџер културе, чија је улога незаменљива. Та улога, отежана многим захтевима и комплексима средине захтева и брижљиву негу. Како деловати у условима аналфабетизма чија је распрострањеност у нас позната, и у условима релативног аналфабетизма, о чијој распрострањености можемо само да нагађамо?

Професор Бертранд Шварц, велики специјалист за формирање младих, утврдио је да један број оних који знају да читају, уствари нису способни за озбиљну перцепцију лектире. Он је то назвао системом читања реда по ред. Уместо да прочитају фразу у целини, ови људи ограничавају се на ред, не могу да следе реченичку композицију која садржи три, четири или пет редова — да и не говоримо о литератури чије реченице садрже и по двадесетак редова. Они примају један ред као готову чињеницу, завршен смисао, враћају му се и поново га читају, затим прелазе на други ред. У којој је мери овај полуаналфабетизам распрострањен код нас? И које су обавезе аниматорске критике у таквим условима?

Посебно поглавље у овом разматрању могло би припасти телевизији. Конкурентска битка за тираж која служи као оправдање а која и јесте оправдање за многе концесије неизграђеном укусу, или неукусу, њу засада бар не погађа. Уз дужно поштовање захтева средине, она има шансу и да анимира средину за поштовање свог програмског концепта, у коме би наравно било и забаве, и реклама и спорта, али и систематичнијег напора да вредности културе постану општедруштвене вредности. Телевизија данас има моћ да сваки феномен дигне на ниво општенационалног значаја. Интензивније заузимање за културу била би једна од њених најдалекосежнијих друштвених инвестиција. Ипак је тужно да једна емисија посвећена књижевности, у најширем смислу те речи, бива емисија за оне који пате од несанице.

Скренули бисмо пажњу и на издавачку оријентацију, чак и када су у питању велики и озбиљни издавачи који чине част културном развоју наше епохе. Усталила се пракса по којој чак и осредња или ефемерна проза и поезија имају примат над критичком литературом. Изговор о рентабилности и нерентабилности само је изговор. Сем малог броја изузетака, романи се не продају ништа боље од критичке литературе. Према провереним подацима, у периоду између 1956. и 1966. године, у Француској је из области историје, теорије и критике литературе објављено седам хиљада наслова, што износи скоро половину од броја објављених романа, а више од укупног броја објављених збирки песама. Критичка литература, а нарочито књиге критика, још увек су пасторчад наших издавача.

И без наших захтева, критика по природи својој, социјализацију културе схватала је и схвата као своју мисију, испуњење своје сврхе. Створити јој услове за рад, омогућити јој несметано деловање, то значи само интензивирати њен допринос у процесу социјализације културе.