Неки проблеми музичке културе у Србији

Покушај да се просторно и временски ограниченим саопштењем, као што је ово, да целовит приказ музичког живота у СР Србији, готово да је немогућ. Једна толико комплексна област наше националне културе без сумње изискује далеко више речи и простора да би се могло дубље заћи и дуже задржати на оним питањима која су заиста најважнија. Наш основни циљ и задатак су не да дамо просту слику стања већ, што је свакако важније, да укажемо на постојеће проблеме и да изнађемо путеве и начине за њихово превазилажење.

До данас је сачињен сасвим довољан (ако не и превелик) број реферата, извештаја, табела и анализа помоћу којих смо лако могли доћи до опште оцене стања у области музичке културе у нас. Сваки даљи покушај у том правцу, поред тога што не би одговарао сврси саопштења, био би сувишан.

Жеља нам је да издвојимо и укажемо само на неке од проблема за које сматрамо да су најважнији, а чије би превазилажење свакако било од не малог значаја за правилан будући развој музичког живота и музичке културе Србије.

Расправљање о музичкој култури олакшано нам је чињеницом да су проблеми музичких стваралаца и музичких уметника у нас, ако не идентични а оно бар толико блиски и повезани, да их је готово и немогуће раздвојити.

Надамо се да ће осврт на проблеме који су издвојени моћи да послужи као основа за врсту дискусије која до данас можда и није била толико блиска нашим културним радницима, за дискусију из које ће произићи конкретни и практични задаци на решавању проблема.

Ово истичемо зато јер је наш Конгрес Конгрес културне акције, а не медитације. Окупили смо се не зато да бисмо по ко зна који пут само вербално изразили наше жеље и захтеве. Наш Конгрес је позив за акцију и ми смо дужни да утврдимо основне смернице културног развоја Републике, дужни смо да створимо модел наше будуће културе па и музичке културе у оквиру ње. У том смислу, Конгрес културне акције мораће да пружи сасвим нове квалитете и да представља прекретницу како у схватањима нас самих, тако и у односу целокупне друштвене заједнице према сопственој култури. Ове речи нису упућене музичарима, јер је код музичких уметника и композитора развијена свест о потреби заједничког деловања, о потреби заједничке борбе за изградњу и афирмацију националне музичке културе. Развијено је сазнање да је једино тако и могуће постићи жељене резултате, под условом, наравно, да не изостане неопходна помоћ и подршка заједнице.

И музички уметник и композитор су саставни делови музичке културе која је врло сложен организам па би било илузорно веровати да она може само за себе да се развија, јер је и њој, као и свим другим елементима надградње, потребна чврста друштвена база, а најпре трајна клима сарадње и разумевања друштвене заједнице за њене потребе. Уосталом, права зрелост културе једног друштва огледа се у пуном учешћу свих друштвених чинилаца у процесу њеног развоја.

Ако прихватимо мишљења по којима је степен културног развоја једног друштва одређен степеном утицаја уметника на креирање културне политике тог друштва, односно степеном учешћа уметника у друштвеном одлучивању о правцима развоја културе, долазимо до првог и основног проблема музичке културе у Србији: друштвени положај, место и улога музичког уметника.

Оценимо ли друштвени утицај музичких уметника у нас као апсолутно недовољан, онда нам је лако да донесемо и суд о његовом друштвеном положају.

Можда ће оваква оцена код неких наићи на неразумевање, али то је став музичког уметника који свакодневно на сопственим плећима осећа терет постојећих проблема у музичкој култури нашег друштва. Ово се битно разликује од оцене оних који у нашој савременој пракси делују под именом „друштвено–политички радници у области културе“. Ова оцена, сасвим кратка и јасна, не доноси безброј толико нејасних и конфузних статистичких или сличних показатеља у циљу сопствене потврде, али је зато бременита свешћу и сазнањем једној музичког ствараоца.

Можемо да прихватимо као исправну и тачну тврдњу да све чешће наилазимо на музичке и друге уметнике као чланове овог или оног форума — савета, комисије, одбора итд. Међутим, бедеми неразумевања на које се у тим срединама наилази толики су да се улога уметника у самоуправним органима практично своди на улогу „присутних грађана“. Формално, утицај је обезбеђен, иако стварно не постоји.

Неправедно би било рећи да наша друштвена заједница, у оквиру својих могућности, не издваја и не улаже у развој музичке културе. Чињеница је да друштво даје, али оно не даје довољно. Оно даје у оквирима својих могућности и, пре свега, у складу са својим схватањима, која су често у супротности са интересима правог развоја музичке културе. Примера за то има довољно и свима су нам добро познати: почев од недовољног инсистирања на музичкој култури у општеобразовним школама па до неадекватног финансирања музичких институција. Све то указује на потпун недостатак шире и смишљеније друштвене акције.

Према томе, затајила је друштвена база, изостала је подршка друштвене заједнице, па се с правом можемо забринути и за зрелост наше националне музичке културе.

Недостатак утицаја музичких стваралаца и музичких уметника на креирање политике у области музичке културе могло би се другачије изразити тако, што би се рекло да они, а посебно музички ствараоци, за разлику од осталих радних људи и произвођача, немају могућности за пуно остваривање самоуправних права. Музички стваралац као непосредни произвођач културних добара, поред тога што нема начина да утиче на расподелу и прерасподелу вишка сопственог рада, нема ни могућности за остваривање сопственог утицаја на сферу културног одлучивања, а нарочито у установама као што су опере, симфонијски оркестри, радио, телевизија и други, за које знамо да своју егзистенцију базирају, пре свега, на музици.

Последица оваквог стања у музичкој култури је и појава потпуне комерцијализације музичког живота. Нагомилане комерцијалне „вредности“ довеле су до стварања једне нове категорије, до појаве „масовне музичке културе“, до стварања „нове музике“ — до појаве шунда.

На жалост, ова „нова музика“ најчешће се ствара у центрима економске моћи који су по правилу и најјачи културни центри у нашој средини. Тиме јој се обезбеђује материјална основа, а истовремено се јавља и парадоксална ситуација да „нову музику“ безрезервно подржавају они друштвени механизми који су носиоци обавезе преношења и ширења културе уопште па и музичке културе. Најјача средства јавног информисања, радио и ТВ станице, у чијим оквирима настају и врхунска уметничка остварења, истовремено су и један од главних ослонаца тзв. „нове музике“.

Не без друштвене свести, из ових установа осећају за потребно да правдају такву своју улогу. Правдање тиме да публици „треба дати оно што она тражи“ нетачно је и неприхватљиво, иако је то данас крилатица коју свакодневно слушамо. То је нетачно, јер ће свака публика, ако јој се да времена, прихватити као своје оно што јој се у једном дужем временском периоду стално и упорно намеће.

Према томе, да би се постигли позитивни резултати, потребан је један далеко смишљенији и далекосежнији прилаз развоју музичке културе.

Неприхватљиво је схватање, које се веома често износи, да се целокупна врста музике поистовећује са шундом. Свима треба да је јасно да шунда има свуда, у свакој музици, те је недопустиво поистовећивати народну или забавну музику са појмом шунда, јер он исто тако може постојати и у тзв. „озбиљној“ музици.

Потребно је открити и признати праве уметничке и културне вредности и изнаћи снаге да се супротставимо свему ономе што се у њих не уклапа. Није нам потребно супротстављање административног типа на које смо сви, на жалост, навикли и које ни до сада није донело жељене резултате. Потребна нам је далеко шира друштвена акција у којој ћемо се целокупним друштвеним механизмом супротставити овим појавама. Само тако организованим музичким покретом културе моћи ћемо да постигнемо резултате.

Свакако да је добро дошла пуна подршка штампе која је, на жалост, нашла некакве рачунице и придружила се онима који стварају и подржавају овакво стање. То су, пре свега, ревијални листови чије су странице препуне прича о приватном и љубавном животу звезда и звездица „нове музике“.

Овакво стање морало је довести до хиперпродукције лаког музичког жанра, до хиперпродукције такозваних „композитора“ и „уметника“, до хиперпродукције произвођача грамофонских плоча, до хиперпродукције часописа, листова и свега онога што се безрезервно ставило у службу пропагатора шунда у циљу стицања материјалне користи, и то не мале. Јасно је да све ово не само да кочи развој већ буквално уништава музичку културу једног народа.

Учеснике и делегате Конгреса културне акције требало би озбиљно да забрине чињеница да су овакве појаве, по низу анализа, нарочито карактеристичне за подручје наше републике која се, можда драстично, али ипак све чешће назива „језгром шунда“.

За унапређење музичке културе, музичка критика има изузетно важну улогу. На жалост, у нашој републици у тако важној сфери музичког живота, уз дужну част изузецима, влада небулозно стање, лута се и траже путеви за уздизање музичке критике са неприхватљивог нивоа на коме се она данас налази. Простор који се данас у нашој дневној штампи пружа музичкој критици минималан је у односу на оно што се у музичком животу дешава. Музичка култура нашла се у другом плану. Уколико се владамо по неком узору — где смо и како успели да пронађемо такав узор?

Чинилац који знатно може да допринесе унапређењу музичке културе је материјални положај музичких уметника који је изузетно лош. Дошли смо дотле да је музичко стваралаштво, као слободна професија, данас готово немогућно. На прсте могу да се изброје они музички ствараоци који своју животну егзистенцију остварују бавећи се искључиво стваралачким радом. Композитор је принуђен да занемарује своју основну делатност и да тражи себи хлеба радећи као педагог, чиновник, администратор итд.

Положај слободних уметника, па и музичких, је апсолутно неприхватљив са позиција једне социјалистичке друштвене заједнице.

Њихов статус је нерегулисан.

Њихов друштвени положај је неизвестан.

Њихов материјални положај је безнадежан.

Све то спречава уметника у његовој тежњи да се отисне у воде сопствене професије. Бити музички уметник, бити композитор, готово да је постало хоби.

Један од чинилаца који су утицали на овакво стање је неприхватљива структура наших заједница културе. У овим телима, културни радници имају бројчану надмоћ над уметницима, што свакако не доприноси решавању проблема. Захваљујући таквом саставу заједница културе, средства којима оне располажу често се улажу у непотребне инвестиције, брзоплето се доносе одлуке о финансирању разноврсних манифестација без довољног размишљања о томе да ли су оне потребне и корисне или не.

Привреда, коју се трудимо да придобијемо за развој културе, све чешће улаже не мала средства.

Ко та средства усмерава?

Да ли се она улажу у правом тренутку и на право место?

Све ово је довело до таквог стања да је национално музичко стваралаштво у Србији (пре свега се мисли на озбиљно стваралаштво) постало луксуз. Не би требало много да се изненадимо ако ускоро будемо морали да плаћамо порез на грамофонске плоче озбиљне музике као на луксузну робу увезену из иностранства!

То наравно доводи до несхватљивих деформација, до апсурдних ситуација да се установе, чији је основни друштвени задатак да шире музичку културу, обраћају друштвеним и сталешким организацијама музичких уметника са захтевом да те организације саме финансирају извођење наших домаћих музичких дела, јер „друштвена заједница за то нема средстава“.

Морамо бити свесни да је уметност скупа. Вероватно је музичка уметност међу њима најскупља — школовање је дуготрајно, а улагање неизвесно. Међутим, не можемо избећи чињеницу да је музичка култура део опште културе, а да је општа култура та која даје праву слику једне нације и једног народа.