Улога великих урбаних центара у искорењивању неписмености

Полазећи од тога да су за успешну културну акцију у наредним годинама, за коју се Конгрес пре свега залаже, потребни солидни темељи и добра и чврста основа, покушали смо да кроз прилог о улози великих урбаних центара у искорењивању неписмености и полуписмености у нашој Републици дамо свој допринос[1]).

Наш утисак је да су, као и ми, и организатори Конгреса, када су ово саопштење уврстили међу остала у Комисији која треба да размотри путеве и покуша да утврди ко су носиоци социјализације културе, имали у виду следеће: да су могућности развоја савремене културе у Социјалистичкој Републици Србији, пре свега, везане за даље токове индустријализације и подизање производности засноване на знањима, стручности и социјалистичким односима, а да је једна од првих и основних претпоставки и за развој производње и за развој културе укупан образовни ниво, а нарочито ниво писмености и општеобразовни ниво становништва. Ситуација у нашој Републици не допушта никакве дилеме у том погледу. Ја овде не бих износила податке о том стању, јер су познати.

Подаци о ситуацији у Београду такође су дати у прилогу саопштења. А с обзиром на то да се од Конгреса културне акције, пре свега, очекује сагласност о томе шта су темељна питања културе у садашњем тренутку у нашој Републици, сматрамо да наша Комисија треба да се заложи да један од основних задатака у наредном периоду треба да буде искорењивање неписмености, односно подизање општеобразовног нивоа целокупног активног становништва на ниво осмогодишње основне школе у Републици. Јер иначе бисмо се могли наћи у позицији оних који зграду покушавају градити од крова, а не од темеља.

Ако бисмо се могли сагласити са оценама изнетим у саопштењу: да ће у наредном периоду велики и већи урбани центри у СР Србији имати веома значајну улогу у искорењивању неписмености, а нарочито у подизању општеобразовног нивоа великог броја људи, могли бисмо сматрати да смо унеколико допринели да се укаже на једног од носилаца веома важног и, уз то, веома тешког задатка у конкретној акцији која све нас очекује одмах после Конгреса. Зато вас молим да у великом броју других и веома значајних саопштења које смо данас чули (и које ћемо читати у конгресним материјалима) обратите пажњу и на наше саопштење у коме је нешто речено о искуствима и напорима који се у Београду улажу на описмењавању и основном образовању одраслих, а и на неке резултате које смо постигли.

Ја бих само истакла следеће:

Прво, наша пракса је оповргла идеју о елементарном описмењавању, односно образовању само до нивоа четвороразредне основне школе, а потврдила идеју потпуног основног образовања. Ми смо пре четири године започели интензивну и организовану акцију описмењавања и основног образовања, а водимо је данас као акцију основног образовања одраслих, и то са акцентом на запослене раднике. Сматрамо да је управо таква оријентација београдске акције покренула веома велики број људи да стекну основно образовање, а посебно запослене раднике који желе да се оквалификују, као и велики број оних који се морају преквалификовати, јер се, друштвено признате, а у последње време све више и интерне квалификације у радним организацијама, не могу стицати без потпуног основног образовања.

Тај број људи није мали. Ја бих вас само подсетила да је за протекле четири школске године у школе за основно образовање одраслих било уписано преко 46.000 полазника, а да је завршило 30.974. Ако смо 1967/68. школске године имали индекс 100, у 1970/71. школској години он је износио преко 337%. Према томе, у Београду ће оријентација на потпуно основно образовање и даље остати, уз настојање да се знатније повећа и број полазника у школама нижег ступња.

Друго, ако се на Београд и остале велике урбане центре у нашој Републици рачуна као на носиоце привредног и културног развитка, у њих ће се сливати и већи број лица без основног образовања, па ће зато ови градови морати и даље да буду и носиоци борбе против неписмености.

Наша искуства говоре да је и инвестирање у основно образовање одраслих у већим градским центрима веома рентабилно и зато што писменост стичу, пре свега, запослени и потенцијални радници. А тиме се директно и непосредно утиче и на њихову производну и самоуправну активност.

Исто тако, велики број људи без основног образовања омогућава најекономичнију и најефикаснију наставу. Концентрација ових људи према радном месту омогућава њихово лакше укључивање у образовање и уз помоћ правне регулативе и политичке акције субјективних снага и радних организација. А што је још важније, код полазника постоји одређена лична мотивација: перспектива за даље напредовање и стручно усавршавање. Исто тако, ту су и могућности да се основно образовање прилагоди потребама производње, као и могућност идеолошког рада са полазницима и припреме за њихово активно укључивање у културни живот средине.

Треће, допринос развијених урбаних центара основном образовању становништва је утолико већи, што се упоредо и брже остварују и остале опште претпоставке развоја, као што су:

— технолошки напредак који искључује могућност опстанка неписмених у производном процесу;

• — развој самоуправних односа који радног човека доводе у положај субјекта, претпостављајући његову солидну општу културу и писменост;
• — ако постоји оријентација на радикалнију измену квалификационе структуре запослених, уз стварање погодне климе у радној организацији за већу бригу о образовању и стручном оспособљавању радног човека;
• — ако се поштују одређени постигнути друштвени договори који се тичу образовања (о запошљавању, запослености, о обавезности основног образовања и друго);
• — ако постоји стална политичка акција и пропаганда, као и разрађен систем мера: почев од евиденције неписмених до организованог укључивања новодошлих у образовање, како би постали равноправни житељи великог града и, нарочито,
• — ако су обезбеђени редовни и стабилни извори финансирања и овог облика организовања одраслих.

О начину организовања акције основног образовања одраслих у Београду не бих говорила, јер је нешто од тога изнето у писменом саопштењу.

Желим само да укажем на неке од претпоставки да акција описмењавања у већим урбаним центрима постане организована и систематска активност, која једино може довести решење овог проблема до краја. Пре свега, неопходно је јединствено деловање свих субјеката, а њих на овом послу има много: полазници, школе, радне организације, друштвено–политичке заједнице и организације, стручне службе, културне и стручне институције, као и средства масовних комуникација. А да и не говорим о потреби сталног подстицања активности кроз годишње програме и конкретни план у општинама, школама, струковним синдикатима и радним организацијама; о усклађивању времена и места организовања наставе, о неопходности и потреби обезбеђивања функционалнијег програма за основно образовање одраслих; о припреми и оспособљавању полазника да постану активни корисници културних добара и др. А нарочито о улози радне организације као једног од најзначајнијег фактора у овој акцији.

Од укупног броја полазника уписаних у школе у протекле четири године 70%, или 30.000, су запослени радници. Седамдесет радних организација је увело обавезно основно образовање за своје раднике. Према томе, ми на основу наших искустава можемо тврдити да је радна организација најважнији чинилац у акцији за основно образовање одраслих, и то не само запослених радника. Од њеног интереса за овај вид образовања зависи и укупан број обухваћених полазника и димензије и карактер целе акције. Стога, по нашем мишљењу, један од основних праваца акције у великим и већим урбаним центрима треба да буде и афирмација радне организације као најважнијег субјекта у акцији основног образовања.

Ми се ипак надамо, под условом да акција коју смо у Београду започели задржи садашњи интензитет, да ћемо за десетак година неписменост и полуписменост у Београду свести на минимум

[1] Под горњим насловом поменуто саопштење се налази у Прилозима, на крају књиге.