Нисмо задовољни нашим архитектонским простором

Пре кратког времена речено ми је да за овај Конгрес обрадим прилог о урбанизму и архитектури. Нажалост, он се налази међу подељеним нам текстовима.

Чудним стицајем околности, кад год се код нас говори о уметности и култури, архитектура и урбанизам се заборављају, мада је њима обухваћена свеукупност људским радом формираног простора, простора у коме живимо, и који се у историји сматра једним од битних сачинитеља културе сваког народа. Упркос том забораву, архитектура и урбанизам су увек и свуда присутни. И увек — позитивно или негативно — они снажно утичу на психу човека, на целовито људско биће, и на људске заједнице.

Посматрао сам јутрос архитектурално дејство ове сале на вас, учеснике овог Конгреса. Кад сам видео, знао сам да ће се догодити оно што се управо и збило: да ћете кроз кратко време бити преморени њеним утицајем, да ће она исцрпети вашу моћ концентрације, да ће многи од вас малаксати и клонути, или чак зевати. И то се остварило, мада смо радили непуна четири сата подељена одмором од 45 минута.

Узрок томе нису изложене нам мисли, већ архитектонска својства сале. Јер све што нас опкољава компоновано је управо насупрот ономе што би овај простор — дефинисан одређеном наменом — требало да нам пружи. Дејством светлосних ефеката супротних сврси, композицијом боја, обликовањем и распоредом елемената сале — пре свега димензијама, местом, садржајем и бојама изванредне слике која је постављена иза стола председништва — разара се моћ концентрације наше пажње, и слаби успостављање мисаоног контакта човека са говорнице и његових слушалаца. А тиме се смањује укупан ефект нашег рада. Снимањем сличних појава обављеним у иностранству утврђено је да ефекат људских напора опада чак за трећину када архитектонски простор није компонован сагласно збивањима која се у њему одвијају. А то смо и ми јутрос осетили.

Ова и безбројне друге сличне појаве присутне су у нашој садашњици јер смо као појединци и као друштвена заједница, као држава и као носиоци напредних идеја, нешто заборавили. Код нас је још увек одсутна мисао да архитектура коју стварамо у великом физичком обиму, у коју много инвестирамо, која представља оквир целокупног нашег живота и предуслов егзистенције савременог човечанства и његове цивилизације, да та архитектура мора да буде предмет сталне друштвене пажње и бриге.

Међутим, од ослобођења до данас ми доживљавамо супротно. Кроз негацију архитектуре, започету 1947. године административним прекрштавањем архитеката у „грађевинарске инжењере“, и доследно спровођену нецелисходним законима и праксом на њима заснованом, ово друштво је онемогућило и напредак — иначе општим развојем условљен — технике грађења. И то данас оно скупо плаћа.

Познато је из штампе и стручних извештаја да квалитет новоизграђеног архитектонског простора стагнира — да је чак у опадању — а да његова цена страховитом брзином расте. Али није сасвим познато да је то непосредни узрок наше савремене оскудице у том простору, и да је то један од битних узрока многих наших данашњих тешкоћа. Да смо кроз протеклих двадесет година рационалније друштвено и политички водили изградњу, са досада уложеним средствима саградили би бар два пута већи архитектонски простор. Имали бисмо — посматрано само у области културе —     два пута више биоскопа, два пута више школа, домова културе, библиотека и свега другог, него што имамо.

Али, оставимо прошлост, окренимо се садашњици. Данас, у оквиру самоуправљања и демократизације друштвених односа, општа рационализација грађења и уздизања наше архитектуре на виши ниво може се спровести само уз општедруштвену подршку. А предходно — уз подршку културних радника у првом реду — треба архитектонско стваралаштво усмерити у токове назначене природом ствари, којима оно треба и мора да се креће. Ако желимо да ликвидирамо недостатке и слабости у културном животу о којима смо данас слушали, морамо омогућити ангажовање људи који ће извршити одређене задатке. Основни предуслов томе је постојање — односно изградња — одговарајућег архитектонског простора. Простора компонованог тако да обезбеђује оптималне услове за рад, и да на човека дејствује окрепљујуће и оплемењавајуће, као и свако друго уметничко дело.

Зато, уместо реферата, ја вам се обраћам молбом.

Молим председништво наше Комисије да се постара да у закључке Конгреса уђе и став о архитектури. Да истекне неопходност да наша друштвена заједница омогући својој архитектури остварење улоге какву је она имала и какву има у свакој цивилизацији. И да омогући да се наша архитектура — задовољавајући опште и дневне потребе човека — уклопи у токове развоја наше и светске културе.