Парадокси наше народне културе

Ради бисмо добре казат гласе,
 Не можемо но каконо јесте.

Часопис „Расковник“, намењен култури и стваралаштву села и надахнут великим Вуком (од кога је узео и име), у току свог трогодишњег живота стекао је извесна искуства и запажања која, чини нам се, нису незанимљива; која су, шта више, понекад неочекивана, изненађујућа; и од којих ће најважнија, у неизбежно кратким цртама, овде бити саопштена.

Наше село — „непозната земља“

Кад је реч о нашем селу, прва чињеница и први парадокс с којим се суочавамо јесте да је оно и данас, у социјализму, дубоко — и политички, и друштвено, и културно — занемарено. Шта више, то је нешто што сви знају и признају. а око чега се, изгледа, нико не узбуђује.

Пре три године, на пример, „Борба“ је објавила (24. маја 1968.) осврт о нашем сељаштву и његовом неучествовању у самоуправљању под речитим насловом. „Грађани другог реда“; потом је истакнути словеначки писац Мишко Крањец упитао у „Комунисту“ (3. октобра 1968 ) „Шта је то с нашим селом?“ говорећи о „некој резервисаности“ према сеоском човеку и о његовом осећању потпуне запостављености.

Све то тим више боде очи, зачуђује и боли ако се сетимо, на пример, да су нову српску државу и нову српску културу створили сељаци (довољно је подсетити на ону двојицу челичних: Карађорђа и Вука); да нам је село дало и наше још увек највеће уметничко благо, „нашу народну Библију“ — народну књижевност; и да је било и остало битан чинилац нашег друштва, културе и свих преображаја и победа, све до последњег рата и револуције, коју је такође оно изнело на својим леђима; најзад, да је и председник прве српске партизанске владе 1941. године у ослобођеном Ужицу био један сељак, и то сељак писац, Драгојло Дудић.

Све то данас заборављамо, стрпавамо у неку давну и као нечију туђу прошлост, којој још једино дижемо споменике и здравице, али која нас се у суштини не тиче.

Док су некада, у доба ненародних режима, многи сељаци ипак били бирани за народне посланике и учествовали, бар бритком критиком у најкрупнијим државним пословима (да споменемо само двојицу: радикала Ранка Тајсића у доба Обреновића и комунисту Љубомира Мићића у Уставотворној скупштини 1921.), данас, у социјализму, они не присуствују ни оним знатно „ситнијим“ скуповима и саветовањима која се на њих непосредно односе: од пољопривреде до књиге на селу.

И док се културни живот градова у унутрашњости видно обогаћује новим појавама (као што су Чивијада, Мермер и звуци, Слободиште итд.), оно што бисмо условно могли назвати културним животом села управо као да стално назадује. Последњих година сви смо се начитали разних „малих вести“ о сеоским домовима културе претвореним у магацине за жито, о затвореним читаоницама и новоотвореним кафанама, о забрињавајућем порасту неписмености итд. Да слика буде потпуна, додајмо да се из града селу нуди (ако се уопште ишта нуди) најчешће само оно што је лоше, плитко, празно, неукусно, неуметничко: од мртвог конференцијашког језика до свакојаких кичева, стрипова, нових „народних“ песама итд. По једнима, то једино и долази у обзир за село; по другима, оно „гута“ све.

Не изненађује онда ни наша наука, која се бави скоро свачим — осим селом. У послератном раздобљу на селу се десило толико крупних промена и преображаја (почев већ од колонијализације и огледа са сељачким радним задругама) — а да све то нико од научних радника није бележио ни проучавао. Чак је, у овој (још увек; „земљи сељака“, и у исто време земљи неизбројних института, краткотрајни београдски Институт за село већ давно укинут као — непотребан! И онда је сасвим „природно“ да нам најозбиљније новије научно дело о српском селу долази с оне стране океана, од Американца Хелперна, у издању њујоршког Колумбије универзитета! (О тој књизи видети приказе у „Расковнику“ бр. 5, јесен 1969, и бр. 11, пролеће 1971). Они наши малобројни „стручњаци“ за село најчешће су толико далеко од овог да се оправдано појављује питање: да ли они уопште умеју да разговарају са сељаком, што значи и да говоре његовим, народним језиком?

Сви ми, мање или више, од данас или јуче, потичемо са села — а ипак га не познајемо. „О селу мање знамо него о догађајима у Вијетнаму“, писао је с оправданом горчином чачански часопис „Градац“ 1969. године. У ствари, супротно многим нашим уверавањима, па и „унутрашњим“ уверењима, ми то наше село — не волимо. Кад говоримо и кад верујемо да га волимо, ми мислимо на сеоски ваздух и мир, на погачу и гибаницу, а не на сеоски живот, сеоски дух, сеоског човека. Није ли, најзад, у једном делу данашњег градског језика чак и сама реч сељак постала — погрдна?

Један наш велики савремени песник рекао ми је врло мрачно али и врло тачно: „Сељак је овде, на Балкану, био и остао нека врста урођеника, црнца, Индијанца...“ Однос наше званичне науке према сељацима и њиховој култури, међутим, неупоредиво је гори него однос савремене светске науке према свим могућим урођеницима, Ескимима, Папуанцима. Тамо одавно и непрестано одлазе и највећи научници и проводе месеце и године, живе са тим људима и бележе, снимају на траке и доносе мноштво драгоцене грађе. Чак и неки народи чија је сеоска култура далеко сиромашнија од наше учинили су у том погледу далеко више. Ми напротив не чинимо ништа.

Вук: слављен и — покопан

На први поглед чини се да је са Вуком Караџићем све у реду. Ту су Вукове дипломе за ученике, Вукове награде за културне посленике, Вуков сабор за „народне масе“, а од скора и „фонд Вука Караџића“ — видеће се већ за кога. Два велика издавачка предузећа утркују се у упоредном објављивању Вукових дела, Говоримо пишемо о Вуку као „нашем савременику“, о нама као „Вуковом народу“ итд.

Па ипак, у нашој савременој култури — Вука нема. Он је одавно мртав и дубоко покопан. Створен је утисак да је он све послове посвршавао, све сакупио, све урадио и уредио, и да је довољно да га прештампавамо и држимо се тога — народски, тј. вуковски речено — „као пијан плота“. Вук је бронзани споменик, али није стални, живи извор, подстрек и путоказ ка даљем прегалаштву. Вука славимо, али не настављамо. То што чинимо, то нису вуковски подухвати, најмање подвизи; то су једнолики, празни, из године у годину исти, парастоси.

Постоје, истина, још увек, тамо по унутрашњости, поједини занесени, често самоуки скупљачи народног блага, али њих велике научне установе не само што не окупљају него, напротив, обесхрабрују и одбијају. Једноме од њих, на пример, Академија је за велику збирку, право животно дело, понудила као откуп износ који је од прилике раван путном трошку од скупљачевог места до Београда и натраг! О неком објављивању, пак, ни помена ...

Има и један часопис — „Народно стваралаштво“, познат највише по томе што тешко кубури са штампањем и трошковима, и што му се бројеви појављују са закашњењем од једне па и више година. Његови сарадници пишу бесплатно, увек кратко, као од невоље, па није ни чудо што је то, супротно имену, све друго само не права слика нашег народног стваралаштва. Или тачније; то је права, тужна слика једног стања.

Слично је на свим вуковским пољима, све до језика, тешко оштећеног бирократским духом и поплавом туђица, лишених сваке мере и сваког разума, и до Вуковог писма, увелико ишчезлог из јавне употребе. Кад би данас Вук устао и видео колико су његови потомци, који га тако громко славе, занемарили сабирање народног блага, изучавање народне културе и неговање свог језика, он би се запањио и заплакао, али, одрешит какав је био, свакако се не би устручавао да то назове злочином према народу.

Споменимо још Вукову награду и њена лутања: она непрестано и сасвим опречно вуковском духу много више „открива“ установе него појединце, и више Београђане него људе из унутрашњости, и пре „функционере“ него „аматере“. У јавности је већ више пута речено како би она морала, пре свега, да тражи и налази мало познате или непознате културне прегаоце, а не да се бави (како је у „Политици“ од 15. XII 1969. писао Мирко Милорадовић) „признавањем већ утврђених и прихваћених вредности (па чак и популарних)“, или оним што је она највише чинила: награђивањем „организација које су само нешто боље обављале посао ради којега постоје!“ Част ове награде не спасавају уважени писци и академици, који су од ове земље добили и непрестано добијају све могуће почасти и признања; њену част спасавају један Љубиша Ђенић из Чајетине или један Ахмет Шеховић из Пријепоља, на жалост људи тако ретки међу „званичним“ вуковцима. А како би тек било дивно, храбро и плодно кад би се ова награда усудила да се „спусти“ до оног безименог сеоског књижевника који је, тамо негде иза божјих леђа, сав живот посветио мучном, горком и, наравно, бесплатном ширењу књиге, и у томе зачуђујуће успео! Или до сеоског археолога–аматера, који је сав живот расуо на драгоцено, и опет бесплатно, сакупљање старина за градски музеј! Итд.

„Фонд Вука Караџића“ сјајна је замисао кад би одиста постао — „Вуков фонд“, тј. кад би се посветио помагању правих, овом народу неопходних вуковских делатности, а не, рецимо, подмиривању разних дневно–практичних, „организационих“ трошкова и „вуковско–саборских“ (наравно, „изабраничких“) дневница и ручкова.

Језик: говоримо ли (још) српски?

Отуђење и затварање савременог административног језика општа је појава о којој говоре, на пример, Ерих Фром, Ролан Барт, Маркузе, Етијамбл и многи други. Ипак, велики народи (као Руси и Французи), па и мали (као Мађари), и те како умеју да негују и чувају свој језик, водећи сталну бригу о њему. Ми смо у том погледу свакако неславан изузетак, жалосни „прваци“ у небризи и неодговорности према језику свог народа. Почело је то овим веком (доба „европеизовања“), да би врхунац постигло у овим нашим данима, у ово доба „дискусија“ и „реферата“ и, још горег, „дискутовања“ по „рефератима“. Настала је и стално је у току, у све већем и погубнијем порасту, замена домаћих речи странима, разумљивих — неразумљивима: на пример, уместо обавештења — информација, уместо решења — солуција, уместо појачања — интензивирање или интензификација! Нема узајамних односа, они су свуда — билатерални; ни помирљивих или крутих ставова: они су флексибилни или ригидни; док надзвучни авиони звуче претећи: суперсонични. Итд, — све до разних индиција, интенција, индикација, у друштву са сличним братским речима (на пример „реализација интенција реформе“, „конгрес културне акције“). У последње време у све наше политичке говоре угнездише се, као трутови, некакви — „трендови“! Краја нема: таман смо избацили „хитно“ и увели „ургентно“, а оно се сад појави, у истом значењу, и — „промптно“.

Што је највеће зло, све то није само језик „инстанци“ и „форума“, већ и наших научника, уметника и оних који би о језику највише морали да брину — писаца. У главним листовима и часописима наше земље они мирно пишу, рецимо, овако: „симптом олфактивне дефектности“, „аутохтона евокативност“ или „инсистентно, остинативно враћање самом себи“. Часописи у унутрашњости неће да изостану, и ево како овде, у крагујевачким „Корацима“, један млади писац приказује збирку другога:

„Његов поетски експеримент у „Пракси“ је авантура модерног сензибилитета. То истраживање биће резултат идејних преокупација везаних за општи стил времена који је уз традицију карактеристичне акумулације, најпре, језичког медијума и експресије условила сонорност наше атомске емоционалности“.

Као што видимо, све више се губи свако осећање значења стране речи, па се оне употребљавају често не само сасвим сувишно него и погрешно, толико да би то, кад не би било тужно, било врло смешно. Тако чак и најученији стручњаци мирно нижу звучне стране и „просте“ домаће речи које значе једно исто: доктор књижевних наука говори о нечијем „угледу и ауторитету“, доктор политичких наука о „критеријуму и мерилу“, а доктор географских наука о „амбијенталној средини“! Наши философи и други стручњаци постали су већ сасвим нечитљиви, они пишу скоро као странци које бисмо морали преводити на наш језик. Ништа лепо не може се рећи ни о језику наших школских уџбеника, који напросто убија сваку вољу за учењем. Аман, браћо, завапио би сиромах Вук, грдно ли се преучисте, грдно ли вам то удари у главу! Научисте туђе језике, а заборависте свој!

То је опасна духовна колонијализација у којој стране речи, све бројније, све „охолије“ и „бахатније“, потискују и значењем и простором домаћу реч и наш, домаћи дух. Тај нови језик не може да врши своју основну улогу“. да саопшти; још мање да убеди; а понајмање: да загреје и одушеви. Уместо средства споразумевања, он је све више средство неспоразума. То није само „пресипање из шупљег у празно“, то је мртав језик који трује и убија ширећи равнодушност, досаду, пустош.

Наш радни човек, сељак и радник, већ одавно нема шта да тражи у нашој штампи: он ту тешко може нешто разумети, изузев извештаја о убиствима, свагда врло подробних, и, наравно, голишавих слика, погодних и за неписмене. „Не разумијемо вас!“ — завапила је у писму листу „Комунист“ једна ученица из Сарајева (у броју од 26. XII 1968.), да би се затим одазвао још један читалац (16. I 1969.): „Оправдане су примједбе да је лист неразумљив“.

Најзад, можда и није тако опасно ако наши радни људи, чују преко радија и телевизије све чешће реч сериозно (која је потиснула нашу реч озбиљно), мисле да је то нешто непристојно, у вези са кршењем нужде. Међутим, ако ти наши радници треба да изгласају одлуке састављене на том новом, њима неразумљивом језику (што је, на жалост, све чешћи случај), онда је то крајње озбиљно!

После свега тога, зар може да чуди што у нас толико цвета и царује — псовка? Она долази „оздо“ као нека (неизбежна!) побуна и освета.

„Није ли време да објавимо рат кварењу руског језика?“ — питао се некада, управо поводом страних речи, Лењин. Упитајмо се и ми!

„Завичајна“ штампа или — бежање од завичаја

Листови у унутрашњости (такозвани „локални“) морали би бити пространо и живо огледало свог краја и свих његових данашњих, па и минулих. збивања; пуни подстицаја за све што је младо, напредно, даровито, и пуни поштовања за све што је старо и вредно а мало познато или заборављено. На жалост, није тако. Ти листови су још увек премало завичајни, истраживачки, откривалачки, животни; а одвише „општински“, „комитетски“, „састаначки“ и „београдски“. За њих и сувише постоје они који су успели, премало они који треба да успеју. Много поздравних говора и „позитивних“ реферата, док „проблема“ — нема.

Часописи у унутрашњости „за књижевност, уметност и друштвена питања“ такође су, и поред извесних знакова заокрета, са срећним изузетком зајечарског „Развитка“, премало везани за крај и град у којем излазе. Попут листова, и они су међусобно врло слични, и могли би чак да замене места излажења — и да се то не примети. Сви би желели да буду „европски“ или („бар“) „београдски“, и отуд су усиљени, сиви.

Парадокс о самоуким уметницима, проналазачима, прегаоцима и другима

Није тешко уочити известан шири однос, известан општији отпор и неповерење које у нас дочекује све напоре и подухвате, све прегалаштво и заносе који долазе „оздо“, од тзв. „малог човека“, самоука и „нестручњака“.

Искуства сеоских самоуких песника, сликара, вајара и других стваралаца у том погледу су, на жалост, веома богата; и то како у кругу села тако, не мање, и у простору града. Чак и данас, када њихови радови (песме, слике, скулптуре) све више и све успешније прелазе границе наше земље, сви оближњи отпори (сеоско–општински, „чиновнички“, малограђански и градски) још нису ни близу савладани. (Уосталом, великим делом због тога је и покренут „Расковник“). Град је најчешће спреман да прихвати ове уметнике само у мери у којој се од њих могу правити „сензације“. Тако је Добрица Ерић прихваћен, највише, као први песник сељак, а Милена Јововић као прва песникиња сељанка. Богосав Живковић, опет, као први наивац вајар.

И ту би, по тим схватањима, требало да дође — тачка. Књига „Песме Милене Јововић из села Добраче“ појавила се 1963. године у Београду као изненађење; али отада, мада је песникиња увелико напредовала и сарађивала у најугледнијим гласилима, за њену нову, далеко зрелију збирку нико се (још) није заинтересовао! После Добрице Ерића и његовог врло успешног и заслужног „пробоја“, други сеоски песници су одједном постали много мање занимљиви. Податак, пак, да Ерић данас има већ десетак штампаних књига не би смео да баци у засенак чињеницу да десетак других даровитих песника са села, који сви пишу и објављују већ скоро добру деценију, нису успели да објаве ни по једну, прву самосталну збирку! 40-годишње упорно и непримећено „пробијање“ дечјег и лирског песника Момчила Тешића узбудљив је пример удеса самоуког сеоског ствараоца. Тако је и Србољуб Митић из Стига, иначе изванредан песник, још увек у некој сенци. Песничка заоставштина Пауна Петронијевића већ десет година чека објављивање. А прва збирка младог Гружанина Петра Вељковића, одбијена од неких наших издавача, појавиће се ускоро у Паризу, на француском језику! (Код издавача који је објавио и „Српску сеоску поезију“).

Слично је и са самоуким сликарима и вајарима. На пример, о њиховом „првоборцу“ Јанку Брашићу, који је прву самосталну изложбу имао још 1937. године (пре Ивана Генералића), још увек немамо никакву, ни најмању, монографију. Тако је и са другим појединцима (изузев Богосава Живковића), као и са покретом у целини: нема ни једне књиге, па чак ни брошуре, која би говорила о самоуким уметницима Србије! Како изгледа, и то би требало да нам стигне — из Париза.

Дела наших наиваца више су позната у свету него нашем радном човеку. (Додајмо да њихове изложбе наша ликовна критика редовно прећуткује). Изложбе самоуких уметника и књижевне вечери песника сељака могли би бити у свакој фабрици уметнички догађај првог реда. На жалост, тај се догађај још није — догодио.

Наша штампа је последњих година прилично писала о невољама наших проналазача или (како би било боље рећи) изумитеља, о њиховом тешком и често неуспешном пробијању, па чак и — кажњавању. Децембра 1970. одржано је и једно шире саветовање о томе, па је „Танјугов“ извештај „Политика“ пренела под насловом: „Уместо да буде награђено проналазаштво се кажњава“. Не чуди онда што смо на том пољу, по броју пријављених изума, и поред мноштва даровитих појединаца — претпоследњи у Европи! Чак се дешава да изуме наших људи, овде одбијене, потом купујемо за скупе паре у иностранству!

Говори се и о „кризи аматеризма“. То је тачно. Само, зар је то чудно? Та криза није „доле“, већ је „горе“; не у непостојању прегалаца, већ у њиховом — неприхватању.

Последњих година сетили смо се и да смо потпуно занемарили једну установу на којој је некада почивала безмало цела српска култура. То је установа задужбина и добротвора (сетимо се Саве Текелије, Мише Анастасијевића, Илије Коларца и многих других). После рата ми смо добротворе једноставно отписали било да њихова завештања нису прихватана или, што је још горе, да услови дародаваца, после смрти ових, нису поштовани.

У нас је пуно „меродавних“ који се увек рогуше кад виде да други раде оно што би требало да раде они а што — не раде. Пре неколико година (1967) скоро сва наша штампа је писала о учитељу из околине Лесковца који је добровољно, бесплатно и уз жртве описмењавао сељаке, па му онда општинске власти то забране и скоро да га казне: дрзнуо се да се меша у нешто за шта није „надлежан“. А ту скоро читали смо опет да је чувена школа из Горње Бадање, покретач великог подухвата „Сто села без и једног неписменог“ и искоренитељ неписмености у свом селу, уместо награде — укинута, због нетрпељивости општинара према њеном управитељу. Све је, ето, у нас, могуће, па чак и борба против–писмености.

Истина о шунду: у име народа — заглупљивање народа

О најезди шунда не треба много говорити: он је свуда. Оно што је уметнички најбезвредније уједно је и најраспрострањеније. Шири се уверење, нарочито од стране произвођача шунда да се овај тражи и да је то чак једино што одговара тзв. „нижим слојевима“, тј. нашим радним људима. Истина је друкчија. Много више него за оне који га троше, шунд је „примамљив“ за оне који га производе. Он доноси паре, велике паре. Зато се он натура и намеће свуда, на сваком кораку, сваки час, по сваку цену: безобзирно, бесавесно. На пример, поплава нових „народних“, одиста немогућих песама наметнута је „озго“ свим могућим јавним средствима као што су радио, телевизија, фестивали, сабори, плоче, приредбе итд. То је лепо приметио и композитор Војислав Костић у „Политици“ од 10. X 1970. Тако нам и телевизија „у име широких народних маса... сервира низ којештарија“, као што лепо рече критичар „Борбе“ Милутин Мишић (19. V 1971). Исти писац у одличном осврту „Сељаци и култура“ („Борба“, 23. VII 1971) одлучно оповргава мишљење уредника телевизије, истичући да нису сељаци ти који „својим духовним захтевима снижавају ниво телевизијских културно–забавних емисија“, већ је узрок овога „стваралачка немоћ, рутина и примитивизам“ оних који те емисије праве, и који тако отупљују осведочено бистри дух тих наших произвођача.

Последице су кобне: почињући потцењивањем „широке публике“ као „заостале“ и „недорасле“, шунд, моћан какав јесте, и све моћнији, завршава њеним непоправљивим — заглупљивањем.

Скоројевићство — болест нашег друштва и наше културе

Све ово: однос према селу, народу, Вуку, језику, завичају, прегалаштву итд. примери су опште болести која се зове скоројевићство. Ми смо земља сељака и скоројевића, па нам је таква и култура. Наше највеће проклетство није наша заосталост, тешка прошлост, беда, беспућа и блато, већ — стид од свега тога, жеља да то прикријемо, улепшамо, да од тога пошто–пото побегнемо, да се одрекнемо и самих себе — ради нечег другог, туђег, лажно–сјајног, „отменог“, „европског.“ Прича о Циганину који је, дошавши на власт, прво обесио свог оца, очигледно — да би се тако обрачунао са прошлошћу и пореклом, прича је о свима скоројевићима, дакле о свима нама.

Скоро сваки наш сусрет с Европом у току ових 150 година био је у знаку осећања мање вредности и стида. Сам Вук је признавао како се 1806. пред ученим Мушицким стидео свог сељачког порекла и чак „простих пјесама серпских“; а Стјепан Митров Љубиша како је, опчињен италијанском културом, свој матерњи језик „мал’ не презирао“.

Уз тај стид од ропске прошлости и домаће заосталости дошао је и цео један „век капиталистичког похода на село“ (Б. Кидрич), када је све сеоско потискивано и презирано, и сваки ћифта и ћата био већи од сваког сељака. Па тако и данас село испада појам заосталости и кривац за њу. Свако бекство од села (по тачном запажању Миће Данојлића) слави се као животна победа.

И сувише се жалимо на Турке и Немце, а заборављамо себе: како жудећи сиротињски за оним што немамо запостављамо оно што имамо; јурећи за туђим благом, уништавамо сопствено.

За разне „битефе“ и њихову будућност овде — нема зиме. Све што је „европско“ у нас лако налази подршку и паре; мука је с оним што је — наше. Џез, музика црнаца, робова — нама је светиња; а наша сељачка труба — достојна презира. Тако и у књижевности наш фолклор омаловажавамо, а античку митологију, која је такође фолклор, само туђ, — обожавамо. Песник пева „Малу принцезу“ и „Вечерас, Госпо, у кнеза на балу“, а после се испостави да је рођен у некој обичној — штали.

Ми данас много говоримо о нашој отворености према свету, и то је тачно, и добро, и природно; али при том заборављамо колико смо затворени према селу; отворени према свим народима, а затворени према — сопственом.

Најзад, у добар час, долази питање једног песника, Рајка Петрова Нога:

„Нацијо, госпођице,
јеси ли то ти?

Бежање од — просвете

Скоројевићство посебно тешко погађа просвету. Скоројевић се већ рађа „учен“; и патећи у дну душе због тога, због своје необразованости, он испољава природан отпор према свему што је у вези са просветом и писменошћу, а поготову са неписменошћу (што свакако увелико објашњава поменуте случајеве лесковачког учитеља и школе у Горњој Бадањи). Подаци о заосталости и стању (па чак и порасту) неписмености њега не брину, али их избегава и крије; а када, најзад, пристане на подухвате описмењавања, то није због тих сиротих људи који су у питању и њиховог основног људског права, већ због „виших интереса“: угледа земље у свету и места у европским статистикама. (У том смислу врло је речита омашка једног новопеченог „борца“ против неписмености: „Неписмене треба ликвидирати!“)

Учитељ, на пример, само је једном, одмах после овог рата, био нешто више цењен; па и то (опет парадокс!) не као учитељ, већ као „активист“. Затим је поново све пошло по старом. И ево, као и пре педесет или пре сто година, и данас говоримо о „бедном учитељском стању“... и, уместо од темеља, зграду зидамо од крова, од „врха“.

Једини пут: до Европе и — натраг

Све ово не треба схватити као неки отпор „европском духу“. Култура, она права, врхунска, потребна нам је као „хлеб насушни“. Али то не значи да за било који хлеб треба да изневеримо и продамо — себе.

Вуково дело је опет пример: није оно само фолклорно ни народњачко; оно је, по свом духу и смислу, пре свега европско: оно никад не би било могуће без Беча и Копитара, без Вукових европских сусрета и искустава. Вук је тамо научио највећу мудрост: мудрост повратка.

Велику утакмицу с Европом и светом, с њиховом културом и стваралаштвом, не можемо „играти“, не бар претежно, и поготову не можемо добијати на њиховом, „туђем терену“, већ пре свега на нашем тлу. За свет ми смо занимљиви и вредни не по оном што отуда можемо узети, већ по оном што можемо пружити. А природно је да се даје нешто своје, не туђе: смерни дар везиље и ткаље а не увезене, јевтине лажне ђинђуве.

Поучан је и пример Јована Скерлића: у време кад се у Србији увелико сањало о Паризу, овај повратник и доктор са тог Запада се сав дао својој малој и заосталој земљи, па је чак, поред свих својих огромних послова, стизао да дирљиво брине и пише и о сеоским књижницама у Србији! Његове речи о потреби народног просвећивања из 1903. године заслужују да и данас буду наведене: „Најважније питање у овај мах, то је и умно, и морално, и економско подизање масе народне: томе великом задатку имају сада да се посвете све живе силе и моралне енергије у нашој земљи“.

На жалост, таквих људи, правих Европљана, у нас је било врло мало; и том одиста великом задатку, чак најважнијем, није се никад нико озбиљно посветио, па чак ни данас, у социјализму.

Скоројевићство и бирократија, два сабрата, то нису допустили.

Највећи парадокс: стваралачка неисцрпност села

Док скоројевићска интелигенција „отмено“ окреће главу од села, и док се овоме, напротив, све више „окрећу“ разне несавесне шићарџије и трују га шундом, оно, упркос свему, још увек узвраћа правом, изворном уметношћу својих самоуких и безимених стваралаца. С мало подстрека и среће, створена су дивна чуда у виду сликарских, песничких, вајарских, и других школа: у Опарићу, Гружи, Стигу, Мачви, Лесковцу код Лазаревца, Ковачици, Уздину, Таванкуту итд.

Село нас све више изненађује постигнућима за која се мислило да могу бити само својина града: спомен–библиотека (Пригревица), галерија слика (Опово), музеј (Брезна), филмски клуб (Омољица), Књижевна дружина (Белушић, Стари Бановци, Брестовац код Лесковца, Бреково код Ариља итд.). Ретке књижевне вечери, изложбе, позоришне представе, концерти и сл. наилазе на скоро побожан пријем. Радознало и неисцрпно, село чека ...

Да ли је „Расковник“ успео?

„Расковник“ се нагло пробио, постао најтраженији и најчитанији часопис, али ипак — није успео. Стекао је многе пријатеље, али не и покровитеље; многе похвале, али врло скромне дотације. Он се нашао на огромној неузораној пољани, пред великим и све већим бројем задатака, послова, питања, а руке су му безмало биле везане. Док у овој земљи скоро свако иде „на терен“. „Расковник“, који би једино тако могао да се ствара, не може да своје сараднике упути у народ, међу сељаке; нити има чиме да награди чак ни најревносније скупљаче; нити чак може, на ограниченом броју страна, да објави многе вредне прилоге.

Више од часописа, „Расковник“ подразумева један поглед на народ, народну уметност и културу; и један покрет — прегалачки, вуковски, препородни. На жалост, од многих замисли није остварена ниједна. Да их набројимо: велики расковнички календар за село; зборник казивања старих ратника, што би био најлепши могући споменик српском сељаку и борцу; зборник казивања старих сељанки; велики попис српских народних имена; едиција за објављивање одабраног, новосакупљеног народног блага, уређеног по областима (на пример, Драгачево, Мачва, Херцеговина итд.); едиција „Клас“ за прве збирке сеоских песника; монографије са репродукцијама самоуких сликара и вајара; зборник „Језик наш угрожени“ — о кварењу и „касапљењу“ нашег савременог језика; едиција за савремена социолошка, етнолошка и друга изучавања и осветљења села; оснивање сталног годишњег сабора народног стваралаштва — од грнчарије и тканина до вајарства и песништва; изградња „Расковничког дома народне културе“ као живог средишта и расадника Вуковог духа.

Најзад, није остварена ни сарадња са сродним културним установама; са великим градовима (ради истраживања и представљања појединих крајева у часопису); нити са великим предузећима (ради гостовања самоуких уметника). Много... Али — да ли је ишта од тог сувишно?

Силом сведена на узане оквире малог тромесечног часописа, богата расковничка тј. вуковска мисао у ствари је била сведена на животарење; уместо да буде бар делимично прихваћена као обогаћење ове културе, она је била само „примљена к знању“, похваљена и — скинута с „дневног реда“.

И док, с обзиром на драгоцено стваралачко благо које је већ пропало, „Расковник“ стиже помало касно, он, с друге стране, с обзиром на постојеће скоројевићске оквире и отпоре, долази још увек прерано. Занимљиво је да одсуство једног оваквог часописа нико није примећивао; и да се, у први мах, и његово појављивање многима чинило сувишно.

Тако, јављајући се у огромној, мада само привидној празнини, и не стижући да уради много од оног што би хтео и могао, „Расковник“ је ипак, кад је реч о селу и народу, указао на другу, праву и опасну празнину — ону у нашим схватањима, нашим главама.

Обнова или коначна смрт вуковског духа?

Нашој култури, огрезлој увелико у мртвим водама скоројевићства и бирократизма, данас је више него икад потребан спасоносни дух здраве народне памети и мудрости, дух немирења и немира, истраживања и откривања, прегалаштва и пожртвовања. То јест: обнова и васкрс вуковског духа који је данас мртав. То би значило, поред осталог, и отварање и „проветравање“ наших културних установа. Јер није ли Вук све што је учинио и постигао — учинио против установа које се на жалост тако често поистовећују са „устаљеношћу“, успаваношћу, учмалошћу?

Часопис „Расковник“, и поред својих недовољности и ограничења, многима који овде о селу немају појма ипак значи откровење једне непознате земље; додуше, што часопис не скрива, земље сиромашне и заостале, али (и главни нагласак лежи ту) свежим и истинским духовним вредностима зачуђујуће богате.

Одзив на који „Расковник“ наилази показује да би вуковски дух могао васкрснути — ако га поново не угуше моћне бирократске установе које су, славећи (по службеној дужности) „чобанина из Тршића“, његов дух и сахраниле. Ти одзиви показују да нам, као и некада Вуку, остаје нада у омладину, у оно друго поколење које није утекло са села и које ће, будући истински образовно бити лишено скоројевићских слабости очева. Тако би и овај вапијући размак и раскорак између града и села, између савременог културно–уметничког живота и изворног вуковског духа, између „званичних“ установа и „приватних“ прегалаца бити смањен и премошћен. Само, шта ако се то деси у часу кад више не буде имало шта да се бележи и изучава, шта да се отрже и спасава, тј. кад село буде — ишчезло? Отуда и следећа, крајње озбиљна, питања:

Хоћемо ли схватити, најзад, да је наш однос према селу, народу, духовном искуству и стваралаштву тог народа — огледало и мера наше друштвене, културне, историјске, па и националне свести, испит наше зрелости или незрелости? Хоћемо ли схватити да се такозвана врхунска, светска култура и народна, сеоска — не искључују? (како то верују сви скоројевићи), већ да се, напротив, целовитост једне културе, па и појединог културног човека, поготову у нас, не може замислити без тог народног, сеоског, фолклорног дела и удела; и да би свако одрицање од тога значило озбиљно осиромашење? Хоћемо ли, најзад, макар и у последњем часу, смоћи довољно снаге да се окренемо натраг (Вуку, народу, селу) као што се човек окреће себи, да спасемо и сачувамо што се још може (језик, предања, сведочанства народног живота и споменике народне културе) и да тиме подигнемо, макар и касно, најлепши могући споменик народу којем припадамо?

... Или ћемо се и после овог „отменог“ скупа мирно и безбрижно разићи на своје претходне, редовне послове, задовољни здравицама и дневницима, лепо проведеним излетом и нашим „преучено“ сроченим рефератима?

Иако смо богати и насушни вуковски дух ненеговањем, неподстицањем и неразумевањем готово угушили, иако смо на „питању села“ и народне културе као испиту зрелости очигледно пали (и враћени на „поправни испит“ пред којим се управо налазимо), наша, „Расковникова“ последња реч овде може бити само Вукова реч немирења и наде, она пословички сажета у писму Мушицком у тамном часу године 1818.:

„Не да се, али ће се дати!“