Прилог бољем упознавању наше здравствене културе

Проблем здравствене културе једног народа захтева свеобухватно истраживање целокупног живота, како у прошлости, тако и у садашњости. Овај проблем се намеће свом својом тежином, јер говорити о здрављу, или, још боље, о здравственој култури, у исто време значи говорити о радном потенцијалу у садашњости, као и о будућности једне нације. Зато, осветљавање здравствених прилика у нашој прошлости не значи враћање уназад, већ само подстицање за даље активности и успехе на овом пољу базиране на богатим фундусима, како научним, тако и емпиријским.

У том захвату бољег упознавања историје нашег здравства навешћемо само неке примере из прошлости, који, иако сумарно набројани, приказују у извесном светлу однос према здравственој култури у средњевековној Србији. Оно што пружају средњевековни извори, кодекси, представе на фрескама, као и подаци из разних архива (да споменемо као најважнији Дубровачки, који је и најбоље проучен), даје доста интересантну слику о здравственој култури и односу средњовековних власти и људи према њој.

Циљ овог саопштења није приказивање историјског погледа наше здравствене културе кроз векове. То је посао дугог даха, који је веома важан и који још увек чека.

Ми желимо да кроз најупечатљивије доказе високе свести нашег човека и изненађујућу савременост неких здравствених деловања из те далеке прошлости, коју врло често називамо и „мрачним средњим веком“, извучемо стимулансе за даљи рад, јер су то у исто време и наше велике обавезе.

Средњевековна Србија је имала своје болнице, при најважнијим манастирима, или у саставу великих цркава. Прве такве болнице основао је Сава Немањић у Хиландару и Студеници, а позната је и српска болница у Цариграду, коју је основао Милутин, где се налазила и српска школа. Данас се већ са пуно сигурности може тврдити да су и у осталим великим центрима духовне културе старе Србије постојале болнице. (Извори, на пример, говоре о болесницима од епилепсије који су лечени у Дечанима.)

Истовремено са оснивањем првих болница, Сава Немањић пише и прве прописе о њиховом уређењу, бори се против незнања, надрилекарства, нездравих услова становања и лоше исхране. А то се све дешава у првој половини XIII века!

У Србији тога времена преводе се и медицинске књиге из Византије (која је у погледу медицине љубоморно чувала античке традиције Хипократове школе), као и медицинске књиге са Запада. Драгоцене податке о здравственој култури нашег средњевековног друштва пружају нам и мотиви са фресака. То су неисцрпни извори, са много података, и то врло драгоцених, који најбоље показују како је здравствена култура била дубоко раширена у народу.

Узмимо, на пример, сцену Рођење — жена која купа новорођенче увек је представљена са завијеном косом. Она никад не спушта дете у воду, док претходно руком не проконтролише њену температуру. Или, други детаљ — породиља увек лежи на уздигнутом лежају и белој простирци. Њој приносе течну храну у затвореним посудама. Новорођенче је увек одвојено од мајке и лежи у посебној колевци.

Трпеза у сценама Тајне вечере, Свадбе у Кани или Гостољубља Аврамовог увек има онолики број чаша, ножева и здела колики је и број присутних, док опрема просторија приказује приличан број ствари за свакодневну употребу. У сценама чуда болесни се увек сликају одвојено од здравих, а лепрозни имају своје лепрозаријуме. Оно што је сликар верно пренео на зидове средњевековних споменика, гледајући отвореним очима живот око себе, пренео је и писар на пергамент или папир. Наши средњевековни списи, сачувани до данашњих дана, јасно су сведочанство великих напора и успеха на пољу здравствене културе.

Средњевековна држава се бори против нездравих и дрвених кућа. Оне се систематски руше и замењују, уз помоћ државе, каменим и здравијим грађевинама (Уредба Великог вијећа од 4. марта 1406. године).

Државне власти, такође, строго воде рачуна о храни. Покварене намирнице се нису смеле продавати, а прекршиоци ове наредбе су били најстрожије кажњавани.

И здрава вода за пиће је представљала проблем коме се прилазило са пуно озбиљности. Ово потврђује и чињеница да су скоро сви средњевековни манастири били подигнути у близини здраве пијаће или минерале воде. Вода се није смела загађивати, а неприкосновеност водовода и чесама чувале су строге законске одредбе (Одредба Великог вијећа од 19. фебруара 1443. године).

Чистоћа градских насеља представљала је тежак проблем средњевековном друштву. У прилог овоме необично је важан податак из старог Дубровника, који каже да је влада 24. октобра 1388. године поставила специјалног службеника за чување чистоће у граду. С обзиром да је средњевековни Дубровник био тесно повезан са својим залеђем, може се с пуним правом веровати да су сличне уредбе доношене и у градовима у унутрашњости.

Дубровник уређује и градску канализацију и има детаљна упутства о спровођењу свих потребних мера (Велико вијеће, 1. марта 1436. године). У њему се води брига о чистоћи града, забрањује слободно кретање животиња и води рачуна о загађености ваздуха у граду. (Постојала је наредба да се коже могу штавити само изван градских зидова, како се ваздух не би „кужио“).

Епидемије заразних болести су биле највеће несреће ондашњег времена и људи. Борба против њих је вођена срчано. И данас, после толиких векова, задивљују неке санитарне мере из области здравствене заштите (строги карантин за оболеле и чланове њихових породица, уништавање одела оболелих, строга дезинфекција кућа, одређени временски карантин за све новодошле грађане итд.).

Дубровачко вијеће, 12. фебруара 1457. године, одређује групу људи, неку врсту санитарне инспекције, чија је дужност била да сваког дана обилазе град и предграђа и да обавештавају о појави болести и болесницима. Због тачности евиденције и контроле, они су били обавезни да воде и књигу у коју су уписивали све болеснике и датум њиховог откривања.

Од тих старих времена много је учињено на подизању здравствене културе у нашој средини, нарочито у послератном периоду. Међутим, још увек се не можемо задовољити њеним нивоом код нашег становништва, ни у градским, ни у сеоским насељима.

Упркос развоју животног стандарда, електрификацији, увођењу модерних уређаја и свему другом што живот чини савременим, здравствена култура не иде укорак с временом, а то вишеструко утиче на радну продуктивност, национални доходак и здравље народа у целини. Постојање бројних епидемија заразних болести, које се могу искоренити, неправилна исхрана, пораст саобраћајног трауматизма, велики број дана боловања итд., не одговара нашим могућностима и потребама.

Посебну пажњу у овом погледу захтевају недовољно развијена подручја, где бројна обољења утичу на повећање издатака за лечење и лекове, смањују продуктивност и доходак, што има за последицу погоршање услова живота, а самим тим ствара услове за нова обољења и поремећаје.

У овом тренутку, управо, постоји велика потреба за интензивним подизањем здравствене културе нашег становништва, нарочито у недовољно развијеним подручјима, јер је то, не само хумано и рационално, већ и економски оправдано. Гледајући у прошлост, то је и наша обавеза, јер припадамо осмој деценији двадесетог века.