Борба против идеологизације уметности је идеологија чије изворе није тешко утврдити

Мислим да смо се скупили овде да се договоримо о неким нашим садашњим битним проблемима. Мислим да се односи у култури и односи према култури не могу променити без једног јасног програма, без једног организованог рада на реализацији тог програма, рада у коме ће учествовати подједнако културни радници, или, како то јутрос многи истакоше, ствараоци, културне установе и удружења, као и политичке, привредне организације и представничка тела.

Делегати свих ових институција налазе се данас у Крагујевцу. Основни реферати назначили су битне црте целокупне наше акције, а добро би било кад бисмо се у комисијама договорили и о појединачним задацима и циљевима, да одредимо неке носиоце и неке одговорности. Онда ће ова наша акција прерасти у трајни и стално присутни подстицај, у покрет који ће се борити за право вредновање и афирмисање културе као суштаственог елемента човековог живота, као незаменљивог конститутивног елемента друштва.

Како се изборити да премостимо тако већ изразиту подвојеност између стваралаштва, између културе у најширем смислу речи, и најширег круга људи којима то желимо да посредујемо. Како да помогнемо формулисању једне конкретне културне политике која би премостила присутне, реалне или наметнуте, свеједно, раздвојености између културе и политике. Како да се са успехом понесемо са жестоко израженом похлепом за материјалним добрима и лаком забавом и докажемо преимућство богатства које доноси култура, духовног богатства које једино може заиста осмислити човеково постојање и донети му озарене тренутке истинске среће у свим његовим тренуцима љубави, рада, борбе и спасавања од патње.

На бројним подручјима просвете и културе стојимо готово на дну европске лествице. И сама тежња за потврдом културе неразвијена је у забрињавајућој мери. Свако разумно друштво настоји да у првом реду тим примарним задацима удовољи.

Свако разумно друштво настоји да сачува своју културу живом, да сачува континуитет њеног живота, њеног деловања и њеног утицаја. Иначе, то друштво претворило би се у духовну, емотивну пустињу. Али ја не могу да се отмем једном утиску: кад се говори о том континуитету наше културе и кад се слушају јадиковке какве смо ми јутрос чули у једном реферату о томе колико је ово друштво криво што није цело своје културно наслеђе објавило, онда треба да будемо довољно поштени да кажемо да је то друштво врло много учинило и на афирмацији културног наслеђа. Не знам да ли је увек довољно критички гледано на то како се афирмисало то културно наслеђе. Треба да будемо довољно поштени и да кажемо да је од привредне реформе, на овом сектору, једина књига која је била дотирана у овој нашој земљи била управо књига из наше давне прошлости. И ако би неко требало да се жали, онда би то требало да чине млади ствараоци, данашњи људи, људи који осећају проблеме свога времена, овог тренутка, које никад нико није дотирао.

Морам рећи и то да не верујем, апсолутно не верујем, да постоји ни појединац, ни група, ни друштво које нема своје идеологије, заиста не постоји, и да је борба против идеологизације уметности и против идеологизације уопште, такође једна идеологија чије изворе не би било тешко утврдити. И француски ларпурлартисти, кад су наступали са својом теоријом ларпурлартизма, били су врло јасно филозофски и идеолошки опредељени против једног друштва и једне владајуће идеологије.

Духовно насиље националистичко, на овим нашим просторима, понекад је одвратна карикатура давних и савременом свету несхватљивих и неприхватљивих историјских категорија, а понекад перфидна игра која рачуна са незалеченим ранама и емоцијама, са примитивним страстима и мрачним људским нагонима. Категоријом славне националне прошлости, славе, ширине, дужине — лако се манипулише, а стално се пребацује онима који желе да створе социјалистичко слободно самоуправно друштво да они манипулишу. Велики мајстори ове црне магије националистичког манипулисања знају свој посао, често га боље знају од нас. Упорно врше атак на психу људи и овој се работи могу одупрети адекватно само организоване снаге критичког разума, снаге социјализма. Оне, по мом мишљењу, нису довољно активиране, оне су и обесхрабрене извесним ситуацијама код нас, а понегде су и неорганизоване.

Може ли било која култура да се оплођава, да клија, да живи, да се развија у свом националном резервату? Одговор је јасан. Чули смо га и од неких учесника у дискусији на пленарној седници.

Требало би рећи да ово што кажемо не значи порицање истинских културних вредности прошлости, јер се може за сваку, кад она то јесте, то јест вредност културна, лако доказати да је и њен крвоток био спојен са културом света која јој је била доступна да се није, дакле, напајала у свом резервату.

Требало би једанпут уложити напор и идентификовати ове зле духове што нам постављају невидљива минска поља на нашим републичким, националним, духовним границама. Требало би једанпут порушити и њихове бункере и видети шта се све у њима крије. Јер, не може се нико правдати, — што рече, да ли другарица Латинка или друг Чанадановић — тиме што неко други још поставља та минска поља и такве бункере.

Зар је тако далеко од нас, целокупном људском историјом посведочена, мудрост да ће највише користи имати онај који та минска поља буде уништавао и који буде отварао широке чисте просторе за упознавање других култура, других народа, других вредности, посебно наших, југословенских.

Допустите ми да, на крају, кажем шта сматрам у издавачкој делатности стварним проблемима који би требало да буду наши проблеми о којима бисмо могли размишљати.

Мислим да је то кредитна ситуација, јер је најдужи рок за враћање издавачких кредита, који је некад износио 10, 16 месеци, па и две године, сада сведен на шест месеци.

Мислим да је други велики проблем недовољна рационализација пословања и недовољна јавност рада уредничких колегијума. Сматрам да је недовољна књижарска мрежа, и то сами издавачи не могу решити, већ да је то заједнички проблем друштва и издавача. Такође мислим да не постоји довољна иницијатива Удружења издавача у области самоуправног договарања и планирања, затим на извесним специјализованим пословима, који би могли допринети томе да производња наших књига буде индустријска производња, велика производња са великим тиражом и, према томе, са ниским ценама. Ово би, уз оне напоре које чине библиотекари, ако буде остварено, у великој мери решило проблеме издавача.