Однос према ствараоцу и делу

Из општег питања: да ли се култура јавља паралелно са осталим тековинама свеукупног друштвеног развоја — мислио сам да за своје кратко разлагање издвојим једну од ужих димензија — однос према ствараоцу и делу гледан кроз проблематику ствараоца из унутрашњости. Учинило ми се да ће тема тиме бити специфичнија и општија.

Ни сам стваралац, ни стваралачки кругови у унутрашњости не смеју бити оаза једне опште провинцијске културне једноличности. Чињеница је, међутим, да код нас не постоји један креативни културни концепт, па је унутрашњост у доброј мери препуштена самој себи. Кад ово кажем, при томе мислим на онај огроман културан и економски потенцијал сконцентрисан у метрополи која расте рапидном прогресијом у односу на одређени културно–економски потенцијал „средина у развоју“, како бих овде условно назвао нове центре културе у унутрашњости. Стога није реч о „деметрополизацији“ културе као њеној „провинцијализацији“, а та се реч могла чути, него о равномерном развоју белих површина наше културне мапе. У овом случају равномеран развој претпоставља убрзани развој, јасно исказан и јасно одређен према култури.

Ако смо се овде затекли пред питањем потреба и могућности, онда смо за то да се могућностима пружи други, реалнији, праведнији третман, који ће култури дати економску сигурност. Има много знакова да се свежијим ветровима неких демократских поставки овај раскорак може уклонити. Наиме, нужно је да се у овом јазу затекне што више наших свеснијих програмских оријентација. Нужно је да наша планирања, назовимо их петогодишњим планом, или некако друкчије, имају сагледљивији исход за планирани период. Такозвана децентрализација наших планирања није само ствар моћи комуне, уже друштвено–политичке заједнице. За мене је појам децентрализације системска формула која подједнако „лêже“ на целу Републику.

Клима у којој је могуће остварити реализацију таквог друштвеног пројекта је отуда првенствени републички интерес. Не можемо га због тога тражити у, често, вештачким институционалним претензијама. Знамо да смо у једном периоду све установе „од значаја за Републику“ смештали у велеград — више пута вештачком инерцијом. Примера ради: није ли култури Моравске школе место у музеју Крушевца или галерији Краљева итд.? Мислим да смо многе потенцијалне културне просторе изгубили.

Унутрашњост је, гледајући њено друго лице — процентуално већи број неписмених, полуписмених потрошача културе — далеко рањавија на снажне процесе лажне културе, то јест некултуре. Однос према истинским вредностима брже ће заменити шундом који је под плаштом културе постао моћна и уносна индустрија. Он уништава укус, оформљује непоправљиво лоше навике, он нам се чак руга. Самоодбрана истинске културе је веома тужна битка наше културне политике.

Унутрашњост је такође спремна да валоризује просечне вредности по локалној припадности, правећи поређење са врхунским, по оној народној: у граду последњи, у свом селу први. Неједнакост у третирању вредности, неједнакост у принципима не могу се правдати условима локалне средине, њених могућности. Вредности би морале имати исту цену, исти третман и не треба их бркати са могућностима.

А шта тек чинимо против царства малограђанског, паланачког духа, најопаснијег у интелектуалној учмалости? Да ли се на то питање одговара само процесом?

Улога традиције многих наших културних средина је несумњиво битна, али се често губио њен континуитет и због недовољних снага, немогућности и лежерности средине да је задрже, од негују, због упртих очију у метрополу.

У општим слабостима и општим нашим успесима унутрашњост има своје место, али да је она заобиђена као најмногољуднија позорница културног живљења Републике, то је чињеница. Још једном: не због подстицања метрополе, већ зато што није сразмерно подстицана она. Спонтани развој културе који једва прати друге друштвене токове није концепт, или је парцијални концепт, њен ентузијазам и самоникли напори који се могу угасити гашењем ентузијазма — нису основа за континуитет традиције. Али ентузијазам и аматеризам, као посебна обележја ових средина, треба систематски користити као језгра, веснике нове климе.

Додирујемо, наравно, и питање материјалне базе, тзв. културног динара. Мислим да се сигурно налазимо у фази када нам се надградња стидљивим културним динаром почиње оштро да свети: култура је, ваљда, и наш однос према тој бази.

Где онда лежи наше питање ствараоца и дела у једном таквом трагању за њима? Можда смо целу тему заобишли свесно се огрешујући о изузетне напоре и вредна остварења којима говоре нове жиже културних центара што стварају ликовне, књижевне, драмске и друге акције са марљивим креативним институцијама које мењају постојећи ред ствари наше културе.

Вратимо се још једном на груби пример, јер је он често цитиран, да неке културне установе у унутрашњости постану у „административној“ карти републичког секретара установе од интереса за Републику, о чему није реч, већ о томе да је републички интерес тамо где живи нација. Ако се култура стиче, ми смо тада погрешно схватили да треба само да је дистрибуирамо, дајемо. Бојим се да Конгрес културне акције Србије може бити конгрес само једног дела Србије.

Одговор, дакле, није у чаробној формули, али би се могао задржати у генералној линији која би суштински изменила и окренула односе друштва према култури у унутрашњости.

Дивно би било чути да смо на овом скупу планирали да добар део градова Србије покрене перманентну акцију за оне културне форме које могу подстицати општи препород Републике. Наравно, унутрашњост ће много дуже остајати то што данас јесте уколико метропола буде дуже задовољна собом. Јер и у разликама се рађају парадокси, а у парадоксима се не може живети.