Наши културни споменици и туризам

Огромно је богатство наше земље у споменицима културе, и то како непокретним тако и покретним. И поред тога што је преко наше територије прелазила велика олуја ратних похода и сукоба што су нашу земљу у великој мери опустошила два светска рата, ипак су споменици културе у великој мери одолевали свим тим најездама и разарањима, и до данас су нам се сачували у великом броју и у релативно добром стању. Почевши од најстаријих народа, Илира и Трачана, па преко Грка и Римљана до наших предака првих Словена, на територији наше земље могу се наћи трагови свих ових цивилизација.

У археолошком погледу наша земља је још богатија. Њено богатство привлачило је иностране научнике, који су радили код нас и објављивали своја открића, и тако наше археолошке локалитете учинили још познатијим и ставили их у ред са иностраним, на степен светског значаја. Није потребно овде нарочито подвлачити значај Солина и Еуфразијеве базилике у Поречу, јер су то објекти и места која се срећу у свим иностраним енциклопедијама и о њима сваки странац може да каже коју реч. Али, у нашој земљи има још велики број исто тако значајних места и објеката, само они нису до данас проучени, а уколико су и проучени, о њима није довољно писано. Стога они заслужују да овде о њима проговоримо коју реч, нарочито у вези с туризмом који је данас посебно развијена грана, од општег интереса.

Туризам је код нас био првенствено усредсређен на природне лепоте земље, а није у довољној мери користио споменике. Поред сваког туристичког места, или у његовој непосредној близини, налазе се споменици културе који заслужују пуну пажњу туриста. Треба само на њих обратити пажњу и нагласити њихов значај и важност не само по нашу земљу и науку већ и по општечовечанску културу и уметност. Зар не би било за осуду да један туриста дође, на пример, у Врњачку бању, чије се лековито дејство не може оспорити, а да не оде и не види Жичу, Љубостињу или Маглич? Сви ти објекти у непосредној су близини Врњачке бање, и добро организованим недељним излетом, аутобусом, могу се разгледати за једно пре подне. С добрим водичем ефекат тог излета био би ненакнадив. Уколико се уз то буде израдио стручно написан и укусно илустрован проспект, ништа се боље не може пожелети.

*

Још од IX века па надаље, по пријему хришћанства, Јужни Словени почели су да подижу цркве и манастире. И Цариград и Ватикан покушаше да их ставе под своју контролу, у чему донекле и успеше, јер је јадранско приморје остало привезано у верском погледу за папску курију, те је отуда и архитектура цркава у тим крајевима била под утицајем Запада, док су у дубљој унутрашњости, нарочито у Србији и Македонији, новоосноване самосталне цркве и даље одржавале прилично блиске односе са цариградском односно никејском патријаршијом, те отуда и архитектура цркава у тим крајевима носи умногоме облике архитектуре Истока.

Црквена организација заузимала је један од највиших положаја у друштвеним оквирима средњега века. Обилно потпомагана од стране владара и феудалаца, који су је богато обдаривали често огромним комплексима најбоље земље, она постаје и сама моћним феудалним велепоседником. Њој је отуда било лако да један део свога богатства жртвује на привлачење најбољих неимара, уметника и занатлија, који су у почетку довођени са стране, али који су доцније изницали из народне локалне средине. Отуда су и црквене грађевине тога доба, са својим зидним сликарством и уметничким предметима, а поготову својом архитектуром, биле одраз градитељског и уметничког стварања Средњега века[1].

*

У фази развоја друштвених односа кроз коју су и југословенски народи прошли, у Средњем веку се нарочито развила монументална архитектура црквених грађевина. Та архитектура прошла је кроз разне фазе развоја у току Средњег века, те је стога — с обзиром на политичке и економске као и на чисто архитектонске моменте — можемо поделити на пет стилских група.

Прва група би обухватила период пре почетка Немањиног монументалног грађења. Највише ових споменика налази се на територији старе Зете (данашње Црне Горе) и Захумља (данашње Херцеговине).

Друга група обухвата период грађења од времена Немањина (крај XII века) па до краја XIII века, углавном у рашком крају (данашњи југозападни део Србије).

У трећој групи обухваћено је грађење у вези са византијским утицајем у XIV веку, претежно на Косову и Метохији, као и у данашњој Македонији.

Четврта група би обухватала грађење у доба држава кнежевине и деспотовине српске XV века, до времена губитка независности државе (1459. године).

Најзад, у пету групу спада грађење у време под Турцима, од средине XV века па углавном до краја XVII века.[2]

Све споменике културе у нашој земљи, посматрајући их са гледишта туризма, можемо поделити у две групе: на оне који су од значаја и интереса за наш, домаћи туризам, и на оне за које је заинтересован инострани туризам. Не смемо заборавити да иностране туристе интересују код нас пре свега они објекти којима њихова земља не располаже или располаже у мањем броју, те стога на ту врсту споменика треба обраћати већу пажњу приликом израде проспеката и других пропагандних публикација. Неоспорно је да баш оне републике које располажу објектима од значаја за инострани туризам нису у довољној мери ни саме споменике оспособиле да би могле да их прикажу странцу, а још мање обезбедиле приступ к њима. Стога је потребно у тим републикама створити добре саобраћајне везе, а поготову путеве, како би до објеката могло да се приђе лако, брзо и несметано.

Друго је питање само обезбеђење, односно конзервација или рестаурација тих објеката, што спада у делокруг рада завода за заштиту споменика културе, који постоје при свим републикама и у већим градовима.

При изради проспеката или ма каквих публикација о тим споменицима потребна је најужа сарадња између туристичких савеза и друштва сваке републике, с једне стране, и завода за заштиту споменика културе одређене републике или града, с друге стране. Јер, није редак случај да се у такве публикације уносе чак и такви подаци који често иду у дилетантизам, а о тачности њиховој и да не говоримо. Међутим, о свему овоме могу се добити тачни подаци, са фото–снимцима и плановима, у заводима за заштиту споменика културе. Уз то, у заводима се може ступити у ближи контакт са стручњацима који могу бити од велике користи ономе који такав проспект ради. Има завода који су већ објавили публикације у вези са споменицима културе на њиховој територији, а они који то нису урадили, ставили су себи у план да то ураде наредних година. Такве публикације неоспорно су од великог значаја и користи за туризам и уколико се преведу на који страни језик, корист од њих биће још већа.

Али, није овде реч само о публикацијама, већ и још више о илустрованим плакатима и проспектима. Они, поред своје привлачности постигнуте сликарским ефектом, привлаче и израдом каквог мотива из наше земље који треба да је специфично наш, и због тога привлачан за туризам. Тај мотив, ако је какав објекат, ношња или ма шта друго, мора — и то да буде услов — поред привлачности облика и богатства орнамената, да буде и аутентичан. Не може, на пример, да дозволи да на плакату Србије, на коме се поред жене у народној ношњи с неком црквеном средњевековном грађевином у позадини види да та женска фигура с типичним изразом лица жене из одређеног краја, нема на себи аутентичну српску ношњу, као и то да тај споменик у позадини не можемо често ни да познамо, а уз то да се деси да он не припада Србији, већ којој другој републици. Пре почетка рада потребна је студија ношње и изгледа објекта који се жели приказати. А важно је и који објекат треба приказати. Јер, ако се рекламира рецимо нека бања, треба у позадини да буде неки објекат који се налази у њеној близини, а не неки који нема везе с тим крајем. А већ о неукусности таквих плаката не треба ни говорити, мада их имамо врло успелих и, то се мора признати, врло привлачних и аутентичних, не само по садржају, него и по мотивима обраде. Они који приказују наше Приморје свакако су успелији од оних који илуструју друге крајеве наше земље.

Изгледа да се при писању проспеката и при изради рекламних плаката најмање водило рачуна о аутентичности узетих података и разрађености мотива, а очигледно је да није било сарадње са заводима за заштиту споменика културе и сличним установама: музејима, школама за примењену уметност итд. Потребна је строга најужа сарадња са заводима, музејима и другим сличним установама како би проспекти били писани са што аутентичнијим подацима, а рекламни плакати рађени са што мање грешака, не само у ношњи и објектима културе у првом или другом плану, већ чак и у најситнијим детаљима.

Не сме проспекат само да привлачи, већ и да буде веран одраз онога што приказује. То се може постићи само у сарадњи са заводима за заштиту споменика културе и музејима, и зато то треба да буде захтев и циљ будућих радова на том пољу.

[1] Ђурђе Бошковић, Средњевековна уметност у Србији и Македонији, Београд, 1948. године.

[2] Александар Дероко, Монументална и декоративна архитектура у Средњевековној Србији, Београд, 1953. године.