Садашње место библиотекарства у култури Војводине

Суочен са предлозима о заједничком интересу у култури Војводине и децентрализацији функција и средстава Покрајинске заједнице културе, сматрајући да ти предлози библиотекарство стављају у други план, Покрајински одбор Заједнице библиотека Војводине, проширен управницима библиотека, једногласно је усвојио Апел у пет тачака и упутио га дневним војвођанским листовима, РТВ Нови Сад, ПК СКВ, ПК ССРНВ, КПЗ Војводине, Секретаријату за образовање и културу САПВ и СРС, Народној библиотеци СРС. Ево тог Апела:

„1. Библиотекарство у целини, сходно законским прописима, треба да буде од примарног значаја за културу Војводине и стога на одговарајући начин материјално третирано од општинског до покрајинског нивоа. Јавно (народно) библиотекарство мора стајати на првом месту унутар библиотекарске струке.

2. Материјална средства која се за потребе културе издвајају у Војводини треба тако расподелити да две трећине средстава остаје у општини а са једном трећином да се покривају потребе од заједничког интереса у култури Војводине, а који ће бити утврђен самоуправним демократским договором. Досадашња расподела, када се 62% средстава делило „одозго“ а свега 38% остајало општинама да утроше према свом нахођењу, ни у ком случају не одговара општој децентрализацији друштва и прокламованом ставу да онај ко ствара средства треба и да одлучује о њиховом трошењу.
3. У припремама за Конгрес културне акције библиотекарству у целини је дат периферан значај.
4. Неприхватљив је став Покрајинске заједнице културе због игнорисања самоуправне асоцијације, Заједнице библиотека Војводине, а што је, у крајњој линији, и проузроковало стављање библиотекарства на споредан колосек у нацрту утрошка средстава за културу У нашој Покрајини у овогодишњем и средњорочном плану. Очити примери за то су: укидање средстава за једини библиотекарски часопис у Војводини „Савремена библиотека“, који је излазио на језицима свих народа и народности Војводине, драстично смањивање средстава за рад Заједнице библиотека Војводине, запостављање библиотекарства у средњорочном плану развоја културе у Војводини итд.
5. Незалагање и незаинтересованост Покрајинске матичне библиотеке за напредак библиотекарства у Војводини.“

После свестраног разматрања ситуације у Војводини у односу на библиотекарство, Покрајински одбор Заједнице библиотека Војводине, проширен управницима библиотека, једногласно је закључио да је потребно обавестити јавност о правом положају библиотекарства, а према томе и књиге, јер су библиотеке главни медијуми који се брину за књигу и за њену даљу судбину после изласка из штампе, тј. за онај прави живот књиге. Заједница библиотека Војводине је сматрала да је ова ситуација толико акутна да је о својим ставовима обавестила војвођанске листове, РТВ Нови Сад, а и поменуте представнике власти, друштвено–политичке организације Војводине и културне институције.

Овако енергично иступање Заједнице библиотека Војводине проузроковао је став извесног броја утицајних представника, како власти тако и стручних служби.

Било је и апсурдних ставова који су били директно уперени против народног библиотекарства а изражени и речима: „Ми ћемо овако, а ви урадите, шта нам можете, баш нас брига“. И тако је у пракси и било. Никог није заболела глава због тога, а књига и брига о њој и њеном животу у народу, кроз библиотеке, сматрала се, изгледа, као неважна ствар или боље речено, само декларативно, за јавност, важна. Библиотекари Војводине су се одлучили на јавно иступање, пре свега, због најширих народних слојева који књигу користе готово искључиво кроз народне библиотеке.

Други важан разлог је што је таквим ставовима о стављању библиотекарства на споредан колосек у Војводини, пре свега, угрожена унутрашњост Војводине, ван Новог Сада, те се тако и у Војводини ствара јаз између метрополе и унутрашњости.

Материјал који је подељен делегатима Конгреса јасно указује на став који је заузет према библиотекарству у Војводини.

На странама 145. до 148. јасно се види да је Покрајинска заједница културе до сада учинила веома мало за библиотекарство од оних огромних (са тачке гледишта библиотекара) 62% средстава која се захватају директно од општина. На страни 145. се каже да је библиотекарство једна од примарних грана у области културе, али у средњорочном плану (1971–1975) средства се улажу у позоришне и музејске зграде. Као да су библиотеке већ задовољене. Колико је нама познато, од 1945. године до данас у Војводини је само подигнута зграда Градске народне библиотеке и једне сеоске. И у тренутку када је адаптација библиотечких зграда била у пуном замаху и када су изграђени реални планови за изградњу нових доноси се овакав средњорочни план који библиотекарство ставља на сасвим споредан колосек.

На страни 145. констатује се да је мрежа библиотека у Војводини једна од најбогатијих (?!) у земљи, а већ на страни 147. се каже да од 44 општине на територији Покрајине 15 (!) немају матичну библиотеку. Ово одсуство општинских матичних библиотека (уколико је податак тачан, мада не знамо одакле је узет) не само да је штетно по културу Покрајине него је и директно противзаконито; Закон о библиотекама СР Србије јасно прописује да свака општина мора имати најмање једну општинску матичну библиотеку. Код нас се остало на констатацији и, уместо да се бар законски пропис спроведе у дело, дешава се супротно; библиотекарству преостаје да чека други средњорочни план, а каже се (страна 148) да је „средствима општинских скупштина, радних организација и грађана једино реално обезбеђивати средства за инвестициона улагања у зграде које се користе за рад библиотека“. А где је оних 62% средстава која се одузимају општинама?! Дакле, општине треба да и даље носе тежак терет и да се и оних минималних 38% драстично смањује инвестиционим улагањима у зграде на територији општине, а због неких „заједничких“, „виших“ интереса?!

Сматрамо да је у духу децентрализације, пре свега средстава, да се општинама остави већи фонд средстава, ако им се већ намеће обавеза да саме инвестирају у зграде, а не да Покрајинска заједница културе пребацује на општине, само обавезе и материјалне напоре и да остаје неокрњених 62% за „заједничке“ (читај; метрополске) интересе, уз истовремено смањивање обавеза заједнице.

Мислимо да је јасно да библиотекарство, а посебно народно, не може бити ни у ком случају задовољно оваквим третманом. Библиотекари Војводине су се борили за своје ставове, али је то веома мало допринело давању и материјално стварног значаја (а не само на речима) библиотекарству и књизи у Војводини. То јасно проистиче из целог материјала (од стране 130. до 154) који једва да библиотекарство и помиње. Какве ће последице имати један овакав став није тешко замислити. У данашњем динамичном развоју друштва и света у целини непридавање значаја књизи и њеном приближавању народу који таква делатност не само заслужује него је и императив савременог друштва може имати тешке последице по културни развитак најширих народних маса.

Библиотекари Војводине имају исту савест. На време су сигнализирали опасност, на време израдили планове за санирање ситуације, на време се борили, и боре се, за благовремено исправљање грешака. На друштву је, као целини, да схвати опасност и да у том смислу делује. А и време је да о децентрализацији средстава и власти у култури престанемо само да говоримо него је неопходно да нешто и стварно изменимо прилагођавајући се свеукупном животу у нас.