Домове културе вратити селима

Као дугогодишњи културни радник поздрављам овај еминентни скуп културних посленика из целе Србије. Бићу срећан и радостан да ови наши тродневни разговори што пре уроде плодом и почну давати богату културну жетву.

Врло је тешко бити културни радник. За тај рад не постоје законски прописи нити се он може шаблонизирати и уоквирити у ма какве прописе, и ако неко неће, не може се нагнати да ради и културно делује у својој средини. Потребан је дуг, напоран и стрпљив рад, самоодрицање, давање примера и утицање на своју околину да сви заједнички доприносимо културном уздизању своје средине. А култура није само забавни живот, већ свакодневна и присутна потреба у кући, на улици, у одевању, стандарду становања, радним навикама, потреба за књигом, позоришном и филмском представом, концертом, излетима, свакодневно на радном и било ком другом месту. А да би то постигли потребно је залагање, поред појединаца, и свих фактора: школе, библиотеке, дома културе, омладинске организације, Социјалистичког савеза и др. Мишљења сам да је потребно мање теоретисања а више рада. Многи данас, и то баш они који су својим положајем највише позвани да узму активног учешћа у културном раду и помажу културни развој, своју пасивност обично правдају речима: „Знате, немамо услова, немамо разумевања, недостају финансијска средства итд.“. Није тачно да не постоје услови. У нашим социјалистичким условима њих има мање или више свуда а не би требало да се правдамо ни недостатком средстава. Културни рад на првом месту захтева целовит, трајан и системски рад, тражи ону живу стваралачку снагу па онда све друго. А културни радник није чиновник да седне за радни сто, да оно што дође пред њега уради или не уради, и да га се после радног времена ништа не тиче. Он мора увек бити у акцији: на предавањима, у школи, у библиотеци, на улици — свуда. Неоспорно је да су финансијска средства итекако важан фактор, али она не морају увек бити у првом плану.

Прочитао сам са пажњом књигу „Културни развој Србије“. Тамо на страни 57. наишао сам на неке податке који кажу да на подручју уже Србије постоји 4.065 насеља са 4,029.000 становника. Од наведених насеља 1.050 имају домове културе, а 3.050 насеља су без домова културе. Ту постоји цифарско неслагање, јер када се 1.050 и 3.050 саберу, треба да дају цифру 4.100, а не 4.065 насеља. То уосталом није толико важно. Затим даље видимо да је број становника у насељима са домовима културе 1,056.000, а у насељима без домова културе 2,469.000. Не знам да ли је ова бројка домова културе од 1.050 тачна. Кад је реч о домовима културе на селу, то су у ствари задружни домови, који данас у већини служе свему и свачему а понајмање култури. О тој чињеници речито говоре и многобројни написи у штампи. Некада је златиборски крај по интензитету културног живота био међу првима у Србији. Десет задружних домова са лепо уређеним библиотекама и салама у којима је организована културно–уметничка активност и забавни живот били су жаришта културе у селима. Сад од тога нема ништа. Остало је само сећање. Тако је и у многим другим крајевима. По мом мишљењу, ни половина задружних домова од поменуте бројке не служи својој сврси. Сале задружних домова и просторије за књижнице данас у већини служе за магацине и кафане. Па и многи домови културе по градовима за чију су изградњу уложене милијарде не служе у целини своме циљу, јер су приликом њихове изградње заборављене просторије за библиотеке, као на пример у Новој Вароши, Ваљеву, Чачку и другим местима. Али зато су у многим домовима отворене кафане које су добиле приоритет над библиотекама. У „Борби“ од 25. октобра 1971. године изашао је напис у коме се каже да у градској библиотеци у Чачку пропада 60.000 књига које су смештене у влажне просторије. А ту, у Чачку, недавно је отворен велелепни дом културе у којем је, наравно, и кафана.

Мишљења сам да је Завод за проучавање културног развитка Србије требало да у свима општинама преко одређених људи изврши један детаљан увид у стање задружних домова и да се о њима у издатој публикацији посвети више пажње. Познато ми је да је Савет за просвету и културу Србије пре десетак година прикупљао ове податке, али они, уколико су и прикупљени данас су застарели, а стање је свакако много лошије него пре десет година.

Све земљорадничке задруге уписале су задружне домове као своја основна средства, а то представља извесну тешкоћу да се њихов статус правилно реши. Заборавило се да су те домове градиле вредне руке мештана и да су задруге у њих уложиле мало или скоро ништа. Сељаци су давали радну снагу, пекли циглу, вадили камен, довлачили песак, у својим шумама секли грађу. Ти домови нису изграђивани толико због продавница, већ да буду центри и жаришта културе у селу, што су они једно време и били. А доцније... знамо. За пету комисију рада нашег Конгреса видим да је припремљено саопштење „Културни живот села“. Свакако да ће дотични друг у своме реферату обрадити и питање задружних домова.

Мислим да би требало пронаћи пута и начина да се просторије задружних домова намењене за културно–просветни рад изузму из власништва земљорадничких задруга и предају на руковање општинским заједницама културе, а преко њих да се врате селу и онима који су их и подизали.

Ево и једне пријатне вести. „Ужичке вести“ у броју од 22. октобра ове године донеле су вест под насловом „Узићанима враћен омладински дом“. У тој вести се каже да је Месна заједница Узића добила спор који је три године водила са задругом „Благаје“ из Рупељева. У истом броју објављен је један мало тужан напис у којем се, под насловом „Допринос Конгресу“, каже: За 20. година постојања дом културе Засеља и Каленића био је мисионар културе не само ових него и околних села. У њему су многи први пут видели филмску представу, заиграли коло, окушали срећу на даскама које живот значе. Некада понос, дом је данас ругло села. О њему нико не води рачуна. Прозори су полупани, зидови оштећени, јер су олуци попустили, врата расклиматана... Није чудо, ни светско ни сеоско што нам млади седе у кафани. Зар не, грађани Засеља и Каленића, „Оригинални допринос“ Конгресу културне акције. Аферим.“

Дакле, вратимо ли просторије корисницима омогућићемо селима један лепши, садржајнији и културно богатији живот, омогућићемо рад библиотека и оживети аматеризам као једну важну карику културног развоја села, па ћемо на тај начин подстаћи и она села која немају изграђене задружне домове да приступе њиховој изградњи. А не учинимо ли то, омладину села, без наше жеље, препустићемо утицају кафане, коцке, туче, и томе сличном.

Нисам против тога да се у задружним домовима обављају и одређене економске функције и послови неопходни селу. Наш познати социолог Сретен Вукосављевић је писао да је сеоска кућа некад била средиште друштвеног живота сељака. Данас је наш сељак више упућен на један уређен и организован центар села. Зато смо и за то да се домови врате делом и култури и њеној намени. То је пут да се допринесе препороду села.