Положај аматерских позоришта у неразвијеним крајевима

Говорићу нешто о проблемима аматерских позоришта о којима аматери говоре на разним манифестацијама и састанцима федеративног, републичког и покрајинског карактера.

Ноторна је чињеница да позоришна делатност, и не само она, него култура уопште, живи од средстава која јој додељује друштвена заједница. Материјална средства за позоришта не могу се, наравно, одвојити од проблематике финансирања културе уопште. Није без разлога констатација да свако место има такво позориште какво и заслужује. Уколико место цени театар само са аспекта забаве, јер наводно сам живот представља драму, морамо признати да ћемо ову институцију сахранити и претворити је у обичан циркус. Позоришној уметности потребна је пре свега уметничка и делотворна љубав, љубав извођача и љубав одговарајућих фактора. Нашим позориштима мора се обезбедити будућност, како у уметничком, тако и у материјалном погледу. Треба побити констатацију да од одговарајућих симпатија и расположења зависи која ће грана делатности имати предност. Ако се у једном месту могу пронаћи средства за разне фискултурне објекте, онда је чудновато и врло симптоматично како се проналазе разни изговори и оправдања о недостатку средстава за један скроман дом културе. Рецимо, покреће се акција, грађани дају свој допринос за културу и то тако траје годинама. Постављају се чак и темељи дома културе, пролази десетак и више година, а у том раздобљу проналазе се средства, довршавају се стадиони и базени, а домови културе таворе и чекају. Такав однос према култури је неприхватљив и овим језиком се не би уопште требало говорити о култури.

Има и других сличних података о односу према култури и онима који доприносе култури. Игнорише се труд оних који су се душом и телом посветили позоришној уметности и све своје слободно време улажу у ову врсту друштвене делатности. Бирократски однос према њиховом раду води у беспућа, а то ентузијасте и те како много вређа. Трудбеници културе, поред материјалних средстава, захтевају и посебну бригу, бригу коју неке друге делатности ван културе врло обилато добијају. Илустрације ради: фудбалер, не мислим на професионалног фудбалера, него аматера, поред доста привлачне материјалне стимулације има и другу моралну бенефицију на свом радном месту. Каква је та бенефиција, то је свима нама добро познато. Тако се догађа са фудбалским аматерима. А шта бива са аматерима културе? Они се не жале на личну материјалну надокнаду, они настоје да издејствују средства за институцију у којој добровољно раде. И уместо признања за уложен труд, они често наилазе на незадовољства, шта више и на друштвене санкције код својим организација. Нису ретки случајеви да организација критикује и позива на одговорност активисту зато што није био на састанку одржаном баш у оно време док је као аматер био ангажован у позоришту. Те критике често долазе нарочито од људи који немају никаквог моралног права да критикује, јер уопште не знају што се ради у дотичној институцији. Пошто не познају проблематику позоришта, они не могу да цене ни вредност ове друштвене делатности. Шта онда можемо рећи о политици установе која прави аранжмане са разним културно–уметничким и културно–забавним ансамблима. То су пре свега трговци којима је у првом плану материјална рентабилност, а да о садржају и не говоримо. Има случајева да се, рецимо, неколицини сумњивих музиканата плати толико колико би било довољно да се уговоре две или више позоришних представа. Таква култура некоме и конвенира, али, то је само девалвирање културе.

Има случајева где се праве и авантуре на рачун аматера. Захваљујући ораторској вештини и театарској терминологији неки парадирају на свим аматерским манифестацијама и настоје да тамо воде главну реч. Такви иронично или са подсмехом гледају на аматере и њихов рад, много придикују а врло мало конкретно доприносе. За узврат, само да би стекли извесну афирмацију, спремни су да пишу и романе о аматеризму. Њихови непосредни контакти са аматерима само трују односе и чистоту аматеризма и стварају психу нетрпељивости и пристрасности, а то аматерима не доликује.

Својим речником пуним страних термина и неразумљивим за аматере, осигуравају себи рекреативне пунктове, постају стални абоненти аматерских манифестација и „заступају“ аматере чак и у иностранству. Трибину дискусије они претварају у ринг којим дефилују термини и теорије, разни нови смерови, утркују се ко ће боље да говори, стављају себе у центар пажње, а аматере којима су манифестације и посвећене принуђују да буду само посматрачи.

Аматерима, и не само њима, теоретичари театра су неопходно потребни, али они који уз теоретску наобразбу имају и аматерске врлине, који директно контактирају с аматерима. Таквих људи имамо, и њих аматери зову, али се ови, вероватно, повлаче испред јалових теоретичара који у последње време громогласно „глорификују“ аматеризам.

О свему овоме било је доста речи на скуповима аматера, и данас се енергично постављају захтеви да се ова врста иживљавања, на рачун аматера онемогући и да се једном за свагда стане на пут авантурама на рачун културе. Нека сами непосредни произвођачи културе буду главни актери приликом одлучивања.

Доказано је и утврђено да су задаци једног аматерског колектива у урбаној средини са развијеном мрежом културних установа сасвим другачији од аматерског колектива где нема професионалног театра, односно у местима у којима аматерска организација представља културни центар и једино присуство тзв. живе културе. Ако је тако, поставља се питање да ли се култура може у свим срединама мерити истим аршином. Шта и колико, рецимо, представља некакав аматеризам у једном од наших развијених градова, где су концентрисане и снаге и средства и где аматери имају традиционално повољан положај, и аматеризам једног Санџака, уже Србије или Косова, где је положај аматеризма и недефинисан, где се делује са врло ограниченим средствима и пространим могућностима. Треба ли на исти начин третирати оне аматерске колективе који се налазе тамо где је култура већ одавно нашла своје место, као и оне који су на периферији културе. Није једно те исто говорити и одлучивати о региону где једна професионална културно–уметничке институција долази на 300, 200 па можда и мање хиљада становника, и региону где, рецимо, на милион и неколико хиљада становника долази само једно професионално позориште.

Каква компарација може бити између једног аматерског колектива који само за једну представу утроши неколико милиона динара, конкретније, око 6 милиона динара, док у другом региону једно аматерско позориште тавори и не добије толико ни за пет година.

То су и те како драстични примери који говоре да се улагањем средстава у култури треба нешто учинити. Не може се и даље олако прећи преко устаљене реплике: „Бригу о културној делатности воде људи који сем добре воље и ентузијазма немају увек смисла ни одговарајуће квалитете“. Ову констатацију треба већ једном избрисати из речника нашег настојања да би се оправдала култура која тавори. Ми тиме само заобилазимо чињенице, јер стање није свуда исто.

Време је да се мењају схватања о комплексности позоришног аматеризма. Време је да се позабавимо питањем стимулисања аматерског рада, да се аматеризам друштвено озакони, да се призна и награди и да се већ једном одреди профил аматера. Треба разјаснити неке елементарне друштвене уметничке димензије. Потребно је, на пример, схватити да аматеризам може да буде хоби само у случају кад се неко бави њиме ради личног задовољства. Међутим, аматерска стецишта су места на којима се људи баве уметношћу, а то не може свако да ради. Због тога ова делатност треба да стекне право на већу друштвену пажњу и подршку.