Спречити стагнацију у култури

Чињеница је да аматеризам у култури, као један од носилаца културног живота и окупљања великог броја, углавном младих, људи у разним срединама опада, како у селима, где је низ година, нарочито у економски неразвијеним подручјима, био једини облик културног деловања, тако и у урбанизованим срединама.

Поред све ширих могућности за разноврсно коришћење слободног времена, сматрам да је однос првенствено локалних снага према аматеризму у великој мери допринео да се он нађе у таквом положају. Често смо склони да личне оцене о програму и његовом квалитету изричемо према цени улазница коју смо платили, а не према ономе што смо могли доживети и осетити.

Аматеризам у култури, преко аматерског позоришта, културно–уметничког друштва, кино–клуба, литерарне и разних других секција, преко разноврсних могућности изражавања, окупља још и данас велики број ентузијаста, који своје слободно, и не само слободно, време посвећују свом аматерском позоришту, културно–уметничком друштву итд.

Међутим, за многе делатности које су до пре 5 или 10 година оствариване на аматерској или волонтерској основи, данас се даје каква–таква накнада, као стимуланс за уложени напор, што је и разумљиво.

Аматеризам у култури најдуже је остао чист од било каквих економских претпоставки и ситних рачуница. У многим местима, нарочито у економски неразвијеним подручјима, он је силом прилика и данас углавном такав. У знатном броју случајева прелази се на давање одређених стимуланса аматерима, што се не може третирати као обештећење или накнада за уложени рад, већ као израз давања друштвеног признања аматеризму.

Многи омладински активи и омладински домови облике свога рада све више траже у аматеризму. Ово нам нужно намеће закључак о стварном значају аматеризма, који не треба посматрати само кроз припремање и приказивање одређених културних програма, већ и као погодну форму окупљања младих, у чему самим тим има елемената друштвене, политичке, етичке и изнад свега естетске вредности.

Окупљање младих на овакав начин доприноси да се они васпитавају у социјалистичком духу, да уочавају шта је вредно а шта није у поплави разноврсног шунда, који нам намеће комерцијализовање разних културних делатности.

Потребно је напоменути да у многим срединама где се осећа несташица финансијских средстава за разне културне активности па и за аматеризам, као по неком правилу, имамо најслабије развијену путну мрежу, а ни сеоска насеља махом немају струје. Такав је случај са подручјима где живи највећи број припадника бугарске народности, у комунама Димитровград и Босиљград.

У комуни Димитровград од 42 насеља електрифицирано је само осам, док у комуни Босиљград од 37 насеља свега 3 имају струју. И у првом и у другом случају електрифицирана села су приградска.

Што се тиче путне мреже, и у једној и у другој комуни ситуација је таква да се до половине насеља веома тешко може доћи и џипом. Уопште та мрежа је веома неразвијена, а једини асфалтни пут је магистрала Ниш — Софија, која у дужини од око 10 километара пролази кроз територију димитровградске комуне. Неелектрифицирана села и слаба путна мрежа представљају озбиљну препреку ширењу било какве културе.

Изнећу и један парадоксалан податак. Иако је инфраструктура тако слаба у комунама Димитровград и Босиљград има свега око 2% неписмених, а 98% деце је обухваћено осмогодишњим школама. Ова чињеница нас, који живимо на том подручју, приморава да што пре предузмемо мере како би се спречила стагнација у култури на наведеној територији, где није проблем крчења путева ка култури, већ немогућности задовољења културних потреба становништва.

Ако се негде у таквој неразвијеној средини презентира културни програм, то је програм аматера. Због тога и сматрам потребним да баш у таквим крајевима треба настојати да се и материјално помогне аматеризам и на тај начин му се омогући да врши своју мисију — ширења културе на свом подручју. Потребно је у оваквим случајевима помоћи аматерска друштва општинских центара и преко њих развијати културу и помагати културно–уметничка друштва у селима, где нема телевизора па чак ни радио–апарата, где је често једина веза са светом сеоски писмоноша.

Морамо указати на шири значај посебно музичких и фолклорних секција културно–уметничких друштава, које својом активношћу извлаче из заборава богатства народног фолклора и обичаја тог краја и тиме представљају живи мост између старог и новог, Спасавајући од заборава фолклор и музичко богатство прошлости, млади аматери оплемењују садашњост.

Полазећи од друштвених кретања код нас, у наредном периоду је неопходно да се аматеризам на друкчији начин третира. Пре свега, институције које се баве културном делатношћу и културном политиком треба даље да разрађују критеријуме за третман аматеризма и јачање његове материјалне основе. Мора постојати разлика у третирању средина где највећи број, разуме се, културних манифестација и програма на потребном нивоу спремају аматери, од средина које културне делатности не негују, већ им преко менаџера долазе разне професионалне групе са често несадржајним уметничким програмом.

Не могу постојати исти критеријуми за средства намењена за културну делатност, која се у једној средини у највећој мери троше за развијање аматеризма и подстицање рада разних културних друштава и секција, преко којих долазимо до богатих и садржајних програма, и за средствима која се у другој средини, буквално речено, само дају ансамблима који гостују.

Чињеница је да нема увек довољно кадрова који би водили културне делатности. Истина је да се за образовање, здравство и разне друге делатности, за дефицитарне кадрове, нарочито у неразвијеним срединама, обезбеђују посебни услови. Веома је ретко нека комуна осетила потребу да неког стручњака за рад у култури сматра дефицитарним и да му даје боље услове. Такође су ретки случајеви да се у комунама разматрају питања кадрова у култури, као што се то чини у погледу кадрова у образовним установама, на пример. Ово нам говори о досадашњим схватањима потребе за културом, о томе да је област културе запостављена, о мишљењима да се без ње може.

Неопходно је да се сви друштвени фактори ангажују и посвете пуну пажњу стварању материјалних услова за равномернији развој и ширење културе у свим срединама. Сматрам да економска развијеност средине не сме да буде мерило улагања у културу, већ да се шира друштвена заједница, као и комуне, придржавајући се досадашњих интенција, и даље залажу да култура допре до оних до којих је до сада тешко долазила, тј. до оних којима је најпотребнија. Морамо схватити да је и продуктивност рада уско повезана са степеном образованости и културним нивоом произвођача.