Музеји као инструменти културе

Напретком модерне технологије стално се побољшавају материјални услови живота, и то је свакако позитивно. Међутим, пратилац прогреса је пораст једноличности живота, а то је већ негативно. Ту једноличност и празнину треба да попуни култура својим разноврсним културним инструментима. Међу њима и музеји заузимају значајно место. Они чувају сведочанства културе прошлости и непрекидног човековог трагања за лепим, што је изванредан предуслов хуманизације савременог друштва и друштва будућности.

Када странац–турист дође у нашу земљу ретко ће отићи у позориште, сем ако га неки уметник или уметница посебно интересују, а још мање ће тражити библиотеке, али ће сигурно посетити музеј. И сасвим оправдано, јер музеји се служе међународним језиком уметности. Уз то, музејски експонати могу бити извори и великог естетског задовољства. Музеј треба да упозна посетиоце са свим оним што је сачувано у земљи и на њој, а велики музеји и са свим оним што није ишчезло приликом нестајања многих цивилизација и култура. Због тога су музеји не само места културне разоноде, не само места где се посетилац образује и васпитава, већ и центри за научна истраживања.

Музеји треба да буду приступачни и садашњим генерацијама, а у исто време да на најбољи могући начин остану сачувани и за будућност.

Да учинимо један врло кратак осврт и сагледамо у каквим условима данас живе и раде београдски музеји. Социјалистичка заједница поклонила је видну пажњу оснивању музеја од ослобођења до данас. Тако у Србији и на Косову ради 48 музеја са око 680.000 музејских предмета различите културне вредности. Од тога је 21 музеј у Београду. У односу на тај број музеја, средства којима је култура одувек располагала била су недовољна и нестабилна, тако да је развој културних активности знатно заостајао за привредним кретањима.

У погледу смештаја, београдски музеји у целини имају тешкоћа. Два значајна музеја, Музеј града Београда и Историјски музеј, још немају своје зграде. Они тај проблем решавају својим депандансама, али ни то им не омогућава да прикажу све богатство својих фондова. Неки музеји су веома скучени, тако да једва могу да изложе 1% предмета које поседују (етнографски и природњачки музеј). Налазе се у старим адаптираним или неадаптираним зградама, изузев Музеја савремене уметности и Музеја „25. мај“, који једини раде у новим за ту сврху подигнутим зградама.

Само Музеј савремене уметности, затим Војни, Народни и Галерија фресака имају депое који одговарају намени, и то на европском нивоу. Остали музеји су и своје радне просторије претворили у депое за смештај материјала. Музеји располажу малим бројем радионица за конзервирање предмета, па су зато увек у закашњењу у том погледу. Недостаје им и фото–служба, па за ове услуге морају веома скупо плаћати.

Једна од слабости музеја је и вођење документације. За сада је она сређена само у оним музејима у којима су формирана посебна одељења за документацију према научно разрађеним методима. То је учињено у Музеју револуције, Етнографском и Историјском музеју. Ипак, с обзиром на неподесан смештај и остале околности, београдски музеји ипак постижу знатне резултате. Виши је ниво и квалитет њихових услуга и одржава се већи број њихових манифестација, односно изложби. Иако сви београдски музеји још немају своју сталну поставку, они су врло активни по броју и разноврсности тематских изложби. То чине да би остварили планом предвиђене задатке и да би привукли публику.

Ако већ говоримо о публици, питамо се да ли она довољно користи и посећује музеје. Великом броју потенцијалних посетилаца музеји још изгледају као неки далеки свет доступан само малом броју зналаца, па имају одбојни став према њима, плашећи се да нису довољно стручни. Међутим, пораст животног стандарда и нивоа образовања, као и модернизација средстава комуникација гаранција су за стварање шире и разноврсније музејске публике него до сада.

Београдска заједница културе стимулише београдске музеје регресом по посетиоцу, што је известан стимуланс за организовање и приказивање изложби у сопственим просторијама и покретних изложби у београдским школама и предузећима. Овај регрес, на жалост, важи само за подручје Београда, те музеји нису стимулирани да своје изложбе шаљу и у унутрашњост. Тиме је Београд у двоструко повољнијем положају, јер се највећи број манифестација одржава у њему. Када би се овај проблем шире размотрио и нашла решења за регрес посетилаца и у унутрашњости, који би покрио бар трошкове превоза изложби, омогућило би се београдским музејима да их организују и у унутрашњости, а под истим условима требало би и музеји из унутрашњости, кроз организовану међумузејску сарадњу, да се представе својим изложбама београдској публици.

Ова међумузејска сарадња не би требало да остане само у оквирима Србије, већ би је требало проширити и на остале републике. Неки београдски музеји су и без икаквог регреса већ остваривали такав вид сарадње, али не бисмо се могли задовољити усамљеним примерима, већ је неопходно развити ту активност много шире.

Још једна напомена уз то. Изложбе ће бити свакако по квалитету боље уколико се на њиховој припреми ангажују два до три музеја, уколико се повећа екипа стручњака, удруже средства и комплетира материјал из више музејских фондова.

Поред постигнутих резултата у организовању изложби, београдски музеји издају и својеврсне публикације, каталоге, зборнике, водиче кроз изложбе и студије изложбеног материјала. И у остваривању таквих активности требало би се удруживати, као што је показало искуство Педагошког музеја. Наводим тај пример, јер најбоље познајем тај музеј пошто тамо радим. Педагошки музеј је, у сарадњи са Хрватским школским музејом у Загребу и Словеначким школским музејом у Љубљани, издао већ пети том Зборника за историју школства и просвете, од којих сваки има око 500 страница, а на том послу су окупљени аутори, еминентни стручњаци из свих република који дају прилоге на свом језику. Из овога следи закључак за акцију у наредном периоду: више публикација посвећених музејима и проблематици коју они третирају, и то удруженим радом више сродних музејских институција, како у Србији тако и у Југославији.

У последње време је, не једном, констатовано кад је била реч о музејима да је у циљу сређивања музејске мреже у Београду и унапређења њиховог рада неопходно прићи интеграционим процесима. То нас свакако и очекује, а посебно мале музеје, који тешко могу опстати. Потребно је ујединити кадрове и средства и извршити поделу рада, избећи паралелизам који постоји у раду музеја и створити снажне центре који ће импоновати и кадровском структуром и богатством музејских фондова, и својим материјалним положајем. Јер, по свом садашњем материјалном положају, музеји су на дну лествице у групацији културних институција, а музејски радници заостају по своме дохотку не само за привредним већ и за многим ванпривредним делатностима.

Пред нама се налази још дуга листа питања која траже решења у оквиру културне акције. Међу њима су свакако најактуелнија: даљи развој самоуправљања у музејима, поштовање принципа расподеле према раду, утврђивање сталнијих и стабилнијих извора финансирања културе. Неопходно је да, удружујући материјалне могућности и субјективне снаге, претворимо музеје, придржавајући се савремених принципа, у атрактивне и модерне установе које ће на најсавременији начин и уз употребу аудиовизуелних и других техничких средстава моћи да анимирају публику и вежу је за себе. На тај начин се надамо да ћемо некако издржати конкуренцију филма, радија и телевизије и да ћемо постићи резултате које друштво од нас захтева и очекује. Све оно што данас радимо и стварамо наћи ће једном своје место у музејима, па пошто се не можемо ни овом приликом сложити шта је култура а шта није — оставимо потомству да посредством музеја суди о нама и нашој култури.