Социјализација културе представља квалитативну промену њеног укупног друштвеног бића

Тема „Социјализација културе“ представља централно, ако хоћете, и најзначајније питање у овој области, које се стално и изнова поставља. Стално, јер је процес социјализације иманентна законитост укупног људског рада, а изнова, што се непрекидно морају изналазити нови садржаји и облици, путем којих се ова законитост и конституише и остварује. Као део те опште законитости, социјализација културе у суштини представља такву комплексну категорију која научно још увек није истражена. Познате су нам само неке опште премисе овог процеса.

Социјализација културе представља корениту, квалитативну промену њеног укупног друштвеног бића. У условима нашег самоуправног социјализма процес њеног подруштвљавања значи развитак новим друштвеним претпоставкама и вредностима. На том свом путу она себе непрекидно конституише и ствара, изграђујући нова културна добра и вредности, мерила и схватања. Овај процес културног стварања је истовремено и процес њене социјализације и даљег напретка, који у тој равни значи и дијалог, и право на свој став, на конфронтацију супротних погледа и мишљења, право на експеримент, а онда и могућности за неуспех и промашај, нове могућности за афирмацију и развој националне културе, за њено отварање за друге адекватније и потпуније утицаје, као и за укључивање у токове светских културних збивања. И не само то. Социјализација културе има и друга суштинска значења. Остварујући се на такав начин да све више буде саставни део живота и рада радног човека, да се као посебан и својеврстан процес подруштвљавања трансформише и израста „у саставни део производних снага друштва“, социјализација културе обухвата својим бићем и материјалну област, самоуправни друштвено–економски однос, који се конституише и развија и у овој области рада.

Основни извори за настале тешкоће и проблеме који се јављају у процесима социјализације културе често се траже на погрешној страни, на пример у појави шунда или у неким другим „културним појавама“, јер се овај процес подруштвљавања не сагледава и не разрешава у његовој целовитости, у свој његовој комплементарности. Основну суштину социјализације културе, и ако не и једну, представља процес демократизације одлучивања у свим њеним доменима, а посебно у њеној материјалној сфери. Заостаје процес стварне социјализације науке, образовања, културних делатности и уметности, за друштвеним потребама. Садашња етапа развитка нужно тражи нове и адекватне програме у култури за решавање овог проблема.

Посматрање и проучавање садашње праксе деловања и развоја културе — у први мах — као да показује да се у стварности не постављају и не расправљају основна, начелна и фундаментална питања њене социјализације. Као да спорови, сукоби и тешкоће настају само око „конкретних питања“, заправо око тога како да се основни циљеви остварују, којим методом. С друге стране, постоји доста раширено схватање да смо око основних начела и принципа подруштвљавања културе сви сагласни. У суштини и једно и друго схватање није тачно и истинито. У решавању тзв. конкретних питања, у изграђивању и реализовању савремених програма развоја, увек се преламају и садрже и фундаментални принципи социјализације културе, заправо, они се преко њих једино могу испољавати, тек у јединству са њима, а онда и решавати као конкретизовани. У тој светлости, наша пракса а онда и схватања у области културе, узете и схваћене у њеној свеукупности и интегралности, у многим, можда чак и у основним решењима, у оштром је противставу са процесима и исходиштима њене социјализације, која све више постаје неопходност нашег времена. Многе појаве на то указују.

Неоспорно је да је једно од фундаменталних питања наше културе и уопште нашег модерног привредног развоја питање друштвено–економског положаја књиге и њене улоге. Знамо да је друштвени однос који се око ње конституише веома комплексан и интегралан и да као фундаменталан задире и у област науке, затим образовања у целини, доминира у домену културних делатности, а значајно је присутан и у подручју политике и идеологије, задире у наш привредни раст и посредно га условљава итд. Ми у овој области имамо данас многа неадекватна решења, која су у противречности са прокламованим начелима социјализације културе. Тако је, на пример, библиотекарство у нас остало и неразвијено и са застарелим начином рада који је иначе био карактеристичан за прошли век.

Садашњи неразвијен друштвено–економски положај библиотечке делатности је такав да онемогућује не само да најшири круг корисника утиче на издавачку политику већ и на оно што је основно; да се књига само набави. С друге стране, издавачи нам кажу да на лагеру лежи замрзнуто око 30 милијарди старих динара у непродатим публикацијама. Ова ограниченост није једина. Она има и друге своје компоненте и далеко је шира по обиму. Да останемо и даље, у циљу илустровања, само на библиотекарству. Закон о библиотекама СР Србије, који је имао позитивно дејство на организацију библиотечког пословања у протеклом периоду, не садржи поглавље о библиотечким кадровима и ако су ови радници носиоци и основни актери ове делатности. Исто тако, у оквиру образовне делатности није организован систем школовања библиотекара, и ако је конституисање и развијање библиотекарства као струке основни предуслов за модерни развој ове делатности. Садашње образовање библиотекара има за своју теоријску основу најгори вид прагматизма — практицизма. Овакво стање има широки одраз на све области друштвеног рада и делује као ограничавајући фактор на процесе реформе образовног система у целини, а посебно на реформу високог школства; затим на развој науке и њену примену у пракси, као и на увођење нових технологија у све области привреде и уопште њену модернизацију. Данас више није могуће савремено се развијати без посредства научних информација.

Социјализацију културе у условима нашег самоуправног система није могуће развијати без реалног изграђивања и реализације система дохотка и успостављања такве самоуправне организације рада која ће бити, и по својој унутрашњој садржини и по својим спољашњим одликама, у најнепосреднијем складу са њеним друштвеним бићем. Отуда, утолико је чудније, да се око 50 научних и културних установа нашло пред једном скупштином општине у Београду да тражи сагласност за исплату личних доходака својих радника иако се финансирање ових институција врши на бази њихових верификованих програма рада. Наводно, до овог је дошло услед неоправданог пораста личних доходака у овим установама и 1971. години. Донета је одлука да се пораст личних доходака ограничи и ако за такво решење скупштина општине није имала основа у закону. Ова појава је проузрокована формалистичком и статичком применом у пракси Закона о усмеравању личних доходака у радним организацијама. Због тога је овај Закон, и поред све његове ваљаности и оправданости, произвео супротан друштвени ефект од оног који је законодавац желео да постигне. Неоспорно да оваква ограничења представљају реалне препреке процесу социјализације културе.

У жељи да идентификујем неке стварне проблеме који настају и јављају се у нашој пракси, а од чијег успешног решавања зависи даља социјализација културе, истакао бих и још једно — по мени — суштинско питање, које задире у све области. Реч је о програму развоја радија и телевизије. У вези с тим указао бих на неке његове карактеристике.

Програм развоја радија и телевизије има за своју основу и циљ развој њихове техничке базе. Централно питање које се у овом програму поставља, и за које се предлажу решења, гласи: какву чујност, односно техничку распрострањеност слике, желимо да постигнемо у наредних 6 или 7 година у СР Србији? Ван сваке је сумње да се постављање оваквог питања не може заобићи, ако ни због чега другог онда због велике суме средстава која треба да буду уложена у овај развој. Али то није право питање. Право друштвено питање је, с обзиром на постојање низа регионалних радио–станица и ТВ–студија који се планирају у Републици, израда пројекта о јединственом интегралном систему радија и телевизије, који би се изградио на основама самоуправљања. И за ову област културе захтев за модернизацијом значи захтев за изградњом великог система, који би као подсистем био интегрисан на основама интегралног самоуправљања у јединствени систем културе.

Да би се успешно могло прићи изградњи јединственог интеграционог система радија и телевизије, неопходно је да се мења и постојећи друштвено–економски однос у овој области, који почива на тзв. систему претплате. Овај систем само привидно има карактер облигационог односа, јер се њиме у суштини не остварује основни захтев „тржишта“, захтев понуде и потражње, које својом својеврсном разменом задовољавају стварне друштвене потребе. Систем претплате представља само облик за успостављање таквог друштвеног односа који има безмало све атрибуте фискалног односа, који је по својој природи административни друштвени однос. Отуда је самоуправни друштвени утицај у оваквом систему потиснут и пригушен.

Изнете појаве показују да се социјализација културе не може успешно остваривати уколико се не буду уклањале препреке развоју интегралног самоуправљања.