Закључци Четврте комисије

Комисија „Путеви и носиоци социјализације културе“ одржала је три седнице у току дводневног рада, којима је присуствовало око 200 делегата. Поднето је 16 саопштења, у дискусији је учествовало 19 делегата, приложено је и неколико писмених прилога.

Социјализација културе представља једно од темељних начела културне политике самоуправног друштва и један од битних садржаја сваке иоле амбициозне културне акције као облика остваривања те политике. Она подразумева право на културу, опредељење за оптималну демократску културну политику и праксу, подруштвљење културе и културне политике и њену деетатизацију. Остварује се стварањем, ширењем и усвајањем вредности духовне и материјалне културе у свим срединама и регионима, подразумевајући политику и настојање свих субјеката друштвеног развоја на стварању неопходних материјалних предуслова за то.

С обзиром на овако широку значајну тематску област. Комисија је разматрала веома разуђен спектар питања. Уводним рефератом дефинисана је социјализација културе као начело и задатак самоуправне културне политике, док су остали реферати и саопштења у дискусији тражили и налазили путеве и носиоце социјализације, дајући истовремено и пројекцију садашњег стања у разним сферама стваралаштва и културних делатности.

Комисија је веома високо оценила „Пројекцију развоја библиотекарства у СР Србији од 1971. до 1980. године“ и „Програм развоја библиотекарства од 1971. до 1975. године“. Њихово остваривање подразумева радикално мењање и економског положаја књиге и њене друштвене улоге, као и општу модернизацију библиотечког система у СР Србији, како би књига и књижни фондови постали истински незамењиви извори, знања и културе, саставна и неотуђива компонента живота и рада савременог човека, предуслов процеса перманентног образовања, основни стуб остварења реформе система образовања и васпитања, те ослонац интензивнијег раста научног рада. Да би се убрзао процес развоја мреже и система библиотека, а истовремено ставила у бољи материјални положај издавачка делатност и стваралаштво писане речи, потребно је учинити заокрет у области друштвене потрошње књиге, а даље унапређивати личну потребу за књигом.

Издавачкој делатности, као културној и привредној грани, треба омогућити да остварује просту и проширену репродукцију уз јачање њених културних функција. Друштвену помоћ потребно је обезбедити за издавање дела културне баштине, лексикографским издањима, научним синтезама, књигама домаћих, посебно младих аутора, литератури на језицима народности и осталим издањима чији комерцијални положај није у складу са њиховом културном мисијом. Посебно организованом акцијом свих стваралачких снага треба се супротставити штампању и ширењу назови литературе, шунда и кича у свим његовим данас веома агресивним видовима.

Усвајајући оцену да тачна процена развоја штампе у следећих пет година још не постоји, Комисија сматра да су фактори који условљавају њен развитак повољни и да друштвено подржани пораст тиража штампе мора неизоставно пратити пооштрен захтев за побољшање њеног садржајног и техничког нивоа. Посебну пажњу захтева даљи развој информационих система у регионима, заједницама комуна и комунама. Структурална померања међу појединим видовима информација треба да иду ка корелацији и комплементарности између штампе, радија и телевизије. Најзначајнији социјални простор за даљи продор средстава информисања треба да буде село. Уз стално усвајање техничких иновација, средства масовне комуникације треба да појачају сталну и систематску дифузију аутентичних културних вредности.

Оцењујући да један део публикација новинских кућа, и неки програми радија и телевизије, у трци за неоправданим комерцијалним ефектима недозвољиво губе критерије који проистичу из њихове све значајније културне мисије, Комисија истиче потребу одлучног супротстављања примитивизму, заосталости, рђавом укусу и негативним последицама комерцијализације. Самоуправним договорима и другим делотворним и неопходним друштвеним мерама треба регулисати одговорност издавачких предузећа, дискографских кућа, новинско–издавачких предузећа, радија и телевизије, укључујући и економске мере против продуката рђавог укуса и комерцијалног девалвирања културних вредности.

У области филма основни проблеми остају: ширење, реконструкција и пуна модернизација биоскопске мреже, повећање броја и интензивирање рада покретних кино–апаратура, регулисање увоза филмова; регулисање основних односа између телевизије и домаћег филма да би се избегли повремени неспоразуми и сукоби; питање положаја филмских аутора; одвајање филмских стваралаца од филмских менаџера, што се може постићи решавањем положаја производних кућа, који би одговарао степену стваралачког развоја кинематографије.

Саопштење о култури рада, Комисија није разматрала, али је она — као незаобилазни вид социјализације — важан садржај будућих културних акција.

Посебну улогу у социјализацији уметничких вредности има критика која се јавља у књигама и стручним часописима, али и она која посредује између културе и читалаца у средствима масовне комуникације. Због тога је потребно повећати могућности за штампање критичких текстова и у издавачким плановима и у средствима масовних информација. Стваралачке снаге истинске критике и културна јавност, поучени историјским искуствима, треба да онемогуће критику која би могла да се јави као протагонист социјализације мистификоване и лажне културе.

Аматеризам је део културе и важан вид активног односа појединца према уметности. Помагањем смотри, фестивала, издавачке делатности, приказивањем уметничких остварења у другим срединама, уметничком критиком, стварањем неопходних кадровских и материјалних предуслова — треба подстицати развој аматеризма због његових хуманистичких утицаја на унутрашњи смисао живота. Посебно место аматеризам има у неразвијеним срединама, као једно од малобројних средстава за усвајање културних вредности; због тога му, нарочито ту, треба пружити више разумевања и помоћи. Не снижавајући критерије опште валоризације културних добара, аматеризму треба омогућити шири размах и повољније услове.

Проблеми музичког стваралаштва, укључујући ту и положај музичких уметника, били су такође предмет разматрања у Комисији. Друштвени утицај стваралаца на креирање политике која би доприносила размаху и социјализацији музичке културе апсолутно је недовољан. Последица оваквог стања у музичком животу је и појава његове недозвољиве комерцијализације, хиперпродукција лаког музичког жанра, тзв. композитора и уметника, грамофонских плоча кичерског садржаја, све већи број пратећих листова и часописа стављених у службу пропаганде шунда.

Са друге стране, животни положај правих уметника је далеко испод њиховог доприноса култури нашег социјалистичког друштва.

У оквиру појачане опште бриге за чување споменика културне прошлости, Комисија подржава покрет чувања старина у СР Србији. Такође се препоручује развијање оне врсте туризма чији би садржаји били оплемењени упознавањем споменика културе.

Рационалнијом архитектуром створило би се далеко више простора за културне делатности. Очекује се подршка културне јавности да се архитектури врати њена уметничка и културна потка, да јој се врати њена права хумана, културна и уметничка функција, да јој се помогне у укључивању у наше и светске токове културе, омогућујући истовремено нашем човеку што оплемењеније услове за његов свакодневни живот и делатност.

Комисија указује на потребе и могућност интеграционих процеса између институција и делатности у културном животу и одговарајућих облика живота у Југословенској народној армији. Настојања Југословенске народне армије у ширењу културних вредности, у подизању културног нивоа свога састава, посебно војничког, као и средине у којој је он лоциран, Комисија сматра изванредном могућношћу опште социјализације културе.

Констатован је нерешен правно–економски положај, недовољно развијено осећање према чувању писаних извора, тј. заостајања по могућности архивске службе за објективним потребама чувања докумената као историјске грађе.

Недовољна средства за редовну делатност и непогодан смештај су општа слаба тачка мреже музеја у СР Србији. Посебан стимуланс социјализацији ових установа било би додатно материјално помагање у сразмери са бројем посетилаца, што је као критериј примењено у веома малом броју заједница културе данас.

Иако су била разматрана као централна тема друге конгресне комисије, нису се могла избећи питања културне функције школства, као недовољно коришћене могућности за социјализацију културе. Један од основних предуслова за интензивнију рационализацију и демократизацију културе јесте искорењивање неписмености и подизање општеобразовног нивоа радних људи и грађана, па то треба да буде један од најважнијих задатака у наредном периоду. Комисија се залаже за настављање још интензивније и организованије акције описмењавања и основног образовања одраслих у СР Србији. Наглашене су такође место и улога народних и радничких универзитета у ширењу културних вредности.

Прихваћена су мишљења о потреби интензивнијег културног напретка села и изучавања културе стваране на сеоском подручју. У том циљу, апелује се за враћање праве, културне функције задружним домовима, који су изграђени добровољним радом сеоског становништва, свесног потребе подизања културног нивоа своје средине. Исто тако веома је наглашена потреба изградње нових објеката за културни живот великог броја насеља у СР Србији.

Изражено је мишљење да је један од предуслова општег културног раста здравствена култура најширих слојева становништва.

Наглашена је потреба утврђивања стандарда за разне области културе.

У излагањима дискутаната дошло је до изражаја схватање о децентрализацији и деметрополизацији културе као могућности за коју је створено повољно и опште расположење у нашој Републици. Убрзанији развој културе у свим срединама, и у центрима и мањим местима, уз исте критерије за праве вредности, потреба је садашњег тренутка културног напретка.

О професионалном позоришном животу у СР Србији није било обимније дебате, осим дискусије у којој је поменут неравноправан положај позоришта у унутрашњости у односима на београдска, посебно у погледу образованих кадрова.

Модернизација технологије у култури неминовност је општег техничког и научног напретка. Примена метода савремене технике, примена механизације која се у свету већ користи, најхитнија је потреба преображаја метода рада у култури и његове рационализације.

Комисија сматра да Конгресом културне акције, који је значајан подстицај социјализацији културе, не престаје расправа о данашњем културном тренутку и о перспективама развоја. Самоуправним формама договарања потребно је и даље настојати да се разматрају и решавају појединачна актуелна питања културе, уз жељу да елан и ентузијазам постигнути у претконгресним и конгресним активностима добију што трајније продужено дејство.