Позориште свих — позориште за све

Ових неколико дана, боравећи у Крагујевцу, а и иначе у контактима, у последње време, био сам стално у прилици да објашњавам шта се то десило у лесковачком позоришту, како сада радимо и у чему је суштина позоришта свих — позоришта за све, које од 3. октобра 1970. године ради без благајне и тиме остварује максималну отвореност према гледаоцу.

Необичност лесковачког позоришног искуства, или рада позоришта без благајне, управо почива на обичности која је једноставно већ решена системом између појединца и друштва. О чему је реч?

Пошли смо од тога да сви људи који на било који начин остварују доходак, од бруто личног дохотка већ издвајају средства за финансирање ванпривредних делатности, дакле културе, значи и позоришта. Констатовали смо: позориште јесте кућа свих, али подаци нам показују (чули смо то и у студиозном саопштењу друга Мајсторовића) да само 24% становништва наше земље одлази у позориште и да управо тих 24% чине бројени, и онолико пута пребројавани гледаоци колико се премијера одржава у позориштима, што указује на то да је стварни процент броја гледалаца мањи од наведене цифре. Уследио је закључак: солидарно улагање свих не изражава се и као солидарна могућност трошења за све када је у питању посета позоришту. Уз то, сва позоришта иначе добијају, у просеку, до 80% средстава само зато што врше конкретну функцију у друштву: образовну, васпитну, културну. Преостали део средстава креће се и до 20%, зависно од величине куће, а која позориште остварује од продаје улазница и других врста услуга. То чини незнатан део укупног прихода. Али знатна је препрека већој посети. Ми смо постигли споразум са представницима радних организација да овај део „зараде“ покрију и тиме створе солидарну могућност свим становницима лесковачке општине да „бесплатно“ одлазе у позориште. А то је годишње мање од најскромнијег пословног ручка, који најмања привредна организација приређује неком продавцу, препродавцу, аквизитеру итд. Инсистирали смо на трпези, не хотелској, већ културној. Инсистирали смо на вези, не кулинарској, већ духовној. И будите уверени — ни на једној седници радничког савета није се десило да се свесрдно не прихвати све оно што је позориште тражило.

Ми смо 3. октобра ове године прославили годишњицу рада позоришта без благајне, и дозволите ми, без трунке хвалисавости, да вам изнесем неке статистичке податке, које ће, ако нико од нас, бар Завод за проучавање културе анализирати и из тога извући одређене закључке.

А ти закључци били би овакви:

У односу на раније, најбоље сезоне, ми смо имали два пута више позоришних представа, 2,5 пута више гледалаца. Даље, економска цена дотираног гледаоца смањена је три пута, од 2,580 на 850 старих динара. Капацитет искоришћености сале (а рачуна се да је максимална искоришћеност сале 83%) код нас је у прошлој сезони износио 105%. То значи да смо једино позориште које је попунило сва седишта, па има и гледалаца који стоје. Просек по представи, у прошлој сезони, био је 324 посетиоца, а сала има 306 седишта. Структура гледалаца: највећи њихов број долази из радних организација, затим омладина и остали. За нас у Лесковцу то значи: оно у име чега смо се на такав корак одлучили, оно што смо планирали је добро, и ми ћемо тако и даље радити. Наиме, договорили смо се: сваки ученик на територији општине Лесковац током школске године мора да види бар једну одличну представу, а њих има 26 хиљада; сваки запослени становник лесковачке општине, а њих је 26 хиљада, током године мора да види најмање две позоришне представе, и сваки грађанин током године мора да види бар једну представу.

Међутим, десило се и оно што ми у лесковачкој општини нисмо могли да предвидимо; после неколико месеци таквог нашег рада, околне општине, које до тог тренутка за целокупну културну делатност нису издвајале ни динар по становнику, приступиле су заједници позориште свих — позориште за све улажући средства у солидарни фонд позоришног динара, обезбеђујући тиме „бесплатне представе и на њиховој територији. Тиме је у нашој културној пракси остварена прва позоришна међукомунална заједница која делује на територији 6 општина, на којој живи близу 350 хиљада људи. То су општине на територији некадашњег лесковачког среза, а појављују се, у последње време, и неке општине (Сурдулица, Владичин Хан) некадашњег врањског среза. Но ми нисмо у могућности, са малим ансамблом, да прихватимо и обавезе према овим срединама док наш ансамбл не повећамо.

Једногодишњи рад, искуство, запажања која смо у току године имали, вероватно и закључци до којих је дошла служба Завода за проучавање културе, улажење публике у позоришну салу уз куцање, као да се улази у канцеларију, изување опанака, као да се улази у цркву, — све то нам говори да смо ми, позоришни људи, људи у култури, сведоци једне драме која се пре може назвати драмом публике, а не драмом културе, театра и томе слично, како се то најчешће каже. И ми ту драму покушавамо да схватимо на одговарајући начин, с обзиром на врсту послова којима се бавимо, и уз ентузијазам који је један од основних предуслова за бављење културном делатношћу ...