Непостојање Удружења омогућило би да се учврсти позиција личности
Јоцић, Вида (1972): „Непостојање Удружења омогућило би да се учврсти позиција личности”. У: Група аутора (1972): Конгрес културне акције у СР Србији : Крагујевац, 28, 29. и 30. октобар 1971. Београд: Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Социјалистичке Републике Србије, стр. 800.
Побуђена рефератом Миодрага Протића, одлучила сам да вам изнесем нека своја размишљања, иако то раније нисам намеравала. Вајар сам, радим у камену, дошла сам са камена и речи нису мој начин изражавања. Сада ћу ипак покушати да кажем нешто.
Збуњена сам, стварно, тезом Миодрага Протића коју сам схватила као атак на слободу стварања ликовних уметника. Његов реферат нам нуди модел који је антисамоуправан, а самим тим и антисоцијалистички, предлажући с једне стране тоталну дезинтеграцију наших професионалних удружења, а не нудећи истовремено синхрону реорганизацију ликовних институција, галерија и музеја, од којих ми ликовни уметници зависимо. Уметничка удружења су добровољне организације ликовних уметника који су непосредни произвођачи ликовних дела. Укидањем удружења ликовни уметници би били обесправљени и остављени на милост и немилост институцијама. Непостојање удружења омогућило би да се учврсти позиција личности које желе да владају у ликовној уметности, а зато многи наши уметници који су у свету добили и добијају признања и награде, овде доживљавају дискриминацију. Нетачно је тврђење Миодрага Протића да у нас не постоје монополи и кланови и да су то само удруживања по ликовним афинитетима. Не, то су углавном групе, то су углавном удруживања остварена да се боре за позиције у друштву и за материјалну корист. А све то ствара зависност и онемогућава слободу стварања. Зато бих желела да ово уђе у наше закључке као мој предлог. Предлажем да нашим уметничким удружењима дамо још већи значај у друштву и да представници нас непосредних стваралаца буду делегирани у све институције, музеје и галерије који раде са делима ликовних уметника. У време пољуљаних вредности и критеријума, врло је опасно да једна иста личност, без обзира на њене квалитете одређује ликовну политику и вреднује дела. То ограничава, опет напомињем, самоуправна права непосредних стваралаца и слободу стварања.