Сталешка удружења — на савременијим основама
Протић, Миодраг Б. (1972): „Сталешка удружења — на савременијим основама”. У: Група аутора (1972): Конгрес културне акције у СР Србији : Крагујевац, 28, 29. и 30. октобар 1971. Београд: Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Социјалистичке Републике Србије, стр. 800–801.
Веома сам зачуђен оценом колегинице Јоцић да је моје саопштење, које сам вам пре подне прочитао, — против слободе уметничке личности, самоуправљања и социјализма. Био сам убеђен да сам доста јасно и чак доста дуго, пледирао управо за једно, друго и треће. За очување слободе и интегритета стваралачке личности, за њено ослобођење од етатистичког притиска свих врста: административног, сталешког, институционалног. Ако је, и поред тога, дошло до неспоразума, — то тумачим, прво, тиме што — како сликовито рече сама колегиница Јоцић — она на Конгрес долази непосредно „са камена“, и да њен медијум нису речи, па је допуштена претпоставка да значење речи и не разуме; и друго, тиме што постоје, као што је познато, два—три облика социјализма и да овај облик за који се ја залажем вероватно није сличан ономе за који се залаже колегиница Јоцић — због чега, разуме се, никако не мислим да очајавам.
Даље, речено је да сам против сталешких удружења иако сам се борио за њих — али на савременијим основама како би се боље уклопила у самоуправни систем и штитила (а не смањивала) слободу и интегритет уметничке личности. Удружења треба да се баве углавном оним пословима које је овде изнео колега Заре Ђорђевић; без обзира на уметничке разлике, ти чисто сталешки послови могли би да нас окупе; а не треба да се баве пословима естетичког арбитрирања пошто не обухватају само истомишљенике већ и противнике. То треба препустити јавности, стручним и научним институцијама и појединцима. Нека удружења су то увидела па се тако и понашају.
Не бисмо смели допустити да они који стварају данашњу уметност — највреднији и најпризнатији — као самоуправљачи буду потиснути од оних који је не стварају. Таква замена била би илегална. Не знам како је другде, али у Музеју савремене уметности — а он је, допустите да на то подсетим, и овде на Конгресу, у Мајсторовићевом реферату, наведен као узор, установа која оличава културну реформу — у управљању учествују најистакнутији уметници и стручњаци које ова средина има. Шта, у принципу, може да буде боље и демократскије од тога?