Неки проблеми културног развоја села

Из целокупних конгресних материјала стичем утисак да је култура наше Републике најзад дошла на дневни ред нашег друштва. Не сумњам да овај Конгрес неће бити снажан путоказ и подстрек даљем развоју укупне културе наше Републике, па и шире. Овде сам дошао из једне чисто сеоске општине која се налази у непосредној близини Ниша. То је општина Дољевац.

Данас је тешко подвући разлику између стања културе у градској–урбаној средини и сеоској, мада ипак мислим да је разлика очигледна. Сигурно је да културне институције у градовима, које се професионално баве ширењем врхунске културе, имају своје проблеме и тешкоће. Њихови проблеми искрсавају на линији даљег осавремењавања и задовољавања културних тежњи савременог „потрошача“ те културе. То ће увек бити актуелно и лично мислим да је то добро. Јер само уз перманентно осавремењавање, тражења нових форми и садржаја те врхунске културне институције могу задовољити укус савременог човека и оправдати укупна улагања у њихов рад.

Веома важно питање у даљем развоју масовне културе јесте питање културног развоја села. Неко од дискутаната је данас о томе говорио, али он је од нашег села направио бајку. Слажем се да је село материјално доста напредовало. Огроман број трактора, телевизора, радио–апарата и других уређаја у сеоским домаћинствима говори о том материјалном напретку села. Баш тај измењени и радикално побољшани материјални положај сељака говори и о повећаном интересовању за културном разонодом. То интересовање тренутно задовољавају културне институције из града, или телевизије. Међутим, ја хоћу да нешто више кажем о култури на селу. Не о телевизији у боји коју ће гледати и наш сељак, нити о Народном позоришту у Нишу које може посећивати исти тај сељак, већ о његовој свакодневној — текућој култури коју том сељаку треба да пруже сеоски домови културе преко драмских сеоских друштава, сеоских фолклорних секција и слично. Форме културног живота на селу су данас замрле, па се наши младићи и девојке забављају онако како им то „изрежирају“ приватне кафеџије.

За интензиван, минули културно–просветни рад на селу велику заслугу су имали просветни радници. Они су били и глумци и режисери, и сценографи, костимографи, суфлери и конферансијери, једном речју све. Награду за такав ваншколски рад добијали су у виду ласкавих епитета у оцењивачким листовима и ништа више. Таква „награда“ им је веома импоновала. Лични доходак су добијали према платном разреду. Пре десетак година платни разреди су укинути као преживела форма награђивања. Увели смо награђивање према раду. На селу се повећао број интелектуалаца. Ту су сада пољопривредни техничари и агрономи, здравствени и други културни радници. Материјална подлога села је ојачала. Значи, нормално би било очекивати и већи културно–забавни живот на селу. Међутим, на велико разочарење, ми констатујемо да се културно–забавни живот на селу скоро угасио. Имам утисак да крећемо скоро из почетка, или настављамо тамо где се стало пре 10–15 година. Оживљавамо и градимо домове културе, формирамо драмска друштва, уводимо савременије форме и садржаје у културно–забавни живот села. Чини ми се да данас у овим активностима широм наше Републике постоји једно огромно шаренило. Наиме, општине које имају већа материјална средства имају „и бољу културу“ и обрнуто; сиромашније и неразвијене општине у томе за остају. Зато предлажем да овај еминентни скуп препоручи надлежним републичким институцијама, које врше прерасподелу средстава с општинама, да захтевају да динар који општина добија за културу буде најстрожије наменски утрошен искључиво за културу, и сем тога ни за шта друго. Такође предлажем да Конгрес препоручи републичким финансијским институцијама да општине које чине напоре у изградњи домова културе и других културних институција добију већу помоћ и подршку од Републике за инвестиције у општинској култури. Да будем конкретан Општина Дољевац већ годинама предузима мере за изградњу једног централног општинског дома културе. Обезбеђен је пројект. Општина Дољевац скупља динар по динар за његову изградњу, али пара нема довољно. Чека се да истекне претходни самодопринос грађана у новцу који је изгласан за изградњу путева, па да одмах распише нов референдум грађана за изградњу дома културе. Ова Општина је за последње три године успела да формира општинску матичну библиотеку са десетином хиљада књига и неколико пунктова. Мислим да Република Србија овакву упорност Општине на плану развоја културе мора на неки начин да подржи и помогне. Овај свечани момент је прилика да се и о питању односа Републике и општине на плану даљег развоја културе нешто и конкретно предузме.