Живот и рад у сликарским колонијама

Наш Конгрес смо назвали Конгресом културне акције. С тим у вези говорићу о културним акцијама после рата, и то нарочито у Војводини. Исто тако, осврнућу се на извесне слабости, и то нас интелектуалаца.

Рецимо, другарица Латинка Перовић је јуче веома тачно, нагласила равнодушност према култури нас интелектуалаца. То се доиста може срести, и могу вам, као активиста, рећи да сам на равнодушност често наилазио; затим, код нас интелектуалаца налази се на недовољно образовање у том погледу, у погледу културе, па и на неразумевање. Рецимо, једном када сам организовао изложбу у фабрици, тамо су ми интелектуалци рекли да ће слике ставити у управну зграду, зато што радници могу да их испрљају. Кад већ говорим о нашим радницима у фабрикама, интелектуалцима који треба да се брину о радничкој култури, истичем да је потребно подићи углед активиста у фабрикама, а у исто време створити већи фонд, материјални фонд. Често они немају довољно средстава, а ни угледа. Мислим да је то бољка заједничка свим нашим предузећима и фабрикама. Дакле, подићи фонд и углед активиста, односно одбора за културу.

Исто тако, рекао бих нешто о културном нивоу нашег интелектуалца. Недавно ми је, на пример, један вајар, који је са страшћу говорио о Партенону, рекао да га је један интелектуалац прекинуо и упитао да ли је видео нашу нову железничку станицу.

Што се тиче масовне културе, мислим да треба нарочито истаћи рад у нашим колонијама. Вероватно вам је познато да су оне основане 1952. године у Сенти, и да су тамо заиста са одушевљењем и страшћу почеле да раде, да је тај покрет данас заиста узео маха и замаха, и да је у исто време масован и у погледу ангажовања ликовних стваралаца, и у погледу маса које уживају у ликовној уметности.

Желим нарочито да нагласим да традиције Сенте из 1952. године треба оживети; тада смо становништву приказивали још недовољно суве слике и тумачили ликовну уметност.

Могу вам рећи да су грађани, па чак и сељаци стајали, и учествовали у дискусији. Требало је често одбранити ликовне уметнике који нису били довољно разумљиви. Тај покрет је данас чувен широм наше земље. Ја сам ове године учествовао у раду ликовне колоније у Словенији. Он је исто тако прешао границе наше земље.

Пре две године био сам гост у колонији у Мађарској. Сталне везе се одржавају, и покрет све више јача. Постао је интернационалан.

С друге стране, истакао бих и оснивање Ковачичке школе, тзв. наиваца. Они су самоуко радили — и то може за село да буде леп пример — са репродукција, све до онога тренутка када су ме моји ученици учитељске школе у Панчеву обавестили за редовне изложбе тих сељака. Наравно, све радове смо прегледали. Тада је настала интересантна борба, о којој сте вероватно и читали, борба за преображај, наиме — за стварање оригиналних дела из живота села. То није био лак посао. Било је потребно да се сељаци–ствараоци упознају са естетским феноменима, да саслушају предавања из историје и уметности. Требало је осудити све што су радили, и то у тренутку када су имали многобројну публику у свом и околним селима, а сматрали су да ће је изгубити ако буду стварали оригинална дела. Све је то превазиђено, и они су, могу то слободно рећи, славни данас и у нашој земљи и ван ње. Поред Хлебина, имамо и овакву једну живу, стваралачку школу. Она је имала знатног утицаја, вама је то веома добро познато; стварала се Уздинска и друге школе.

Укратко, има заиста значајних резултата, они нису мали, али треба настојати да се даље прошире, да буду још замашнији. На тај начин ће друштвени значај културе и истински преображај нашег друштва бити већи.