Основати Републички секретаријат за културу

Дозволите ми да учиним један предлог. Ми очевидно сви желимо да дух Конгреса, који бих могао оквалификовати народном реченицом „виноград не тражи молитве него мотике“ — траје и даље и зато желим да управо у Комисији која се бави темама организованости културног живота предложим да подржи размишљање једног броја мојих истомишљеника да ова Комисија упути пленуму Конгреса предлог да се — због ефикасности остваривања конгресних ставова, да се због потребе одређенијег друштвеног, самоуправног и државног ангажмана у културној политици — Републички секретаријат за образовање, науку и културу, раздвоји на два секретаријата: секретаријат за образовање и науку и секретаријат за културу. Имам осећање и верујем да многи они који су били у контактима са важним чиниоцима у културној политици, какви су још увек државни органи, деле моје мишљење да је заједнички став образовања, науке и културе често био истинска сметња да се многе теме, о којима и данас овде говоримо, (поменимо, рецимо, програм о којем је врло прецизно говорио друг Заре Ђорђевић) реализују, јер смо у једној карики, у једном делу културне политике, имали недовољно ефикасно место. Предлажем да подржите овај предлог, који није само мој, да ова Комисија предложи Конгресу, и сугерише Скупштини Србије да размотри могућност оснивања посебног секретаријата за културу; републичког секретаријата за културу.

Такође желим да кажем и ово. Нисам сигуран да духу Конгреса, да људима који су опсели хуманистичком и самоуправном мишљу, амбицијом и духом ова три крагујевачка дана, одговара спаљивање као метод културне политике и културног обрачуна. Отуда, мислим, да крагујевачки омладинци нису тим чином помогли много демократском и културном духу Конгреса.