Просветни радници — ствараоци културе на селу

Ја бих се осврнуо на културни живот села, услове под којима се та култура развија тамо; нешто бих рекао о њеним креаторима, њиховом положају. Све ово, износим у првом реду, са гледишта моје средине — Лужнице, где су и материјалне и кадровске прилике врло скромне. Полазим од тога да је у оваквим срединама потребно оно што се зове култура, али се поставља питање у којој мери је она доступна људима који живе и раде у крају где нема добрих путева, где нема развијеног саобраћаја, где нема довољно ни књига ни филмова, где нема просторија, где само још има мало голе добре воље. Истина, ово се још увек надокнађује великим ентузијазмом који извире из љубави према човеку, из осећања потребе да се у живот уноси нешто духовно, нешто лепо, што тај живот оплемењује и што га чини срећнијим и лепшим, што човека у извесном смислу растерећује, да тако кажем, од море коју, нормално, свакодневни динамични живот са собом носи.

Управо из тих разлога човек осећа потребу за некаквом духовном рекреацијом, за каквим–таквим културним стварањем. Ко су ти ентузијасти, ко су ти посленици културе на селу, по мом мишљењу? Просветни радници у првом реду, ако не и искључиво. Они су и организатори, и креатори, и ствараоци. Они су, дакле, носиоци свега онога што чини срж културе у средини где нормално, како рече и друг Вучковић јуче, нема биоскопских и позоришних сала, концертних дворана, галерија слика итд. Ти људи уносе ново у село, препорођују га, красе, мењају његову физиономију, разбијају монотонију, крче пут ка лепшој будућности. Као просветитељи, и културни радници стварају, према условима и могућностима, одређену културну климу, хармоничнији радни и животни амбијент.

Да наведем само неке податке који бар донекле илуструју ову моју констатацију.

Наиме, ови културни неимари, ако би се они тако могли назвати, у мојој општини годинама организују омладинске фестивале који окупљају стотине извођача и хиљаде посетилаца.

Сваке године у акцији „Месец дана књиге“, која је већ стекла право грађанства у нашем друштвеном животу, одрже и по двадесетак литерарних вечери. Или: целе две године у центру комуне ти исти људи сваког петка, у оквиру дебатног клуба који је формиран за време једне акције „Месец дана књиге и штампе“, расправљају о књизи, филму, уметности, о друштвеним проблемима. Ти „занесењаци“ често се и „убаце“, да тако кажем, на неки скуп, да би дали неку идеју, покренули неку културну иницијативу, итд. Ја сада постављам питање да ли ти исти људи за свој рад добијају адекватну противвредност. Не материјалну, већ некакву друштвену сатисфакцију. Не морају то бити медаље и одликовања, или плакете. И само лепе речи су често довољна награда. Међутим, тога готово и нема. Желим да нагласим илустрације ради, да су у оквиру 30-годишњице револуције и 27-годишњице ослобођења Бабушнице давана признања за рад. Први пут ове године установљена је Септембарска награда. Али признање за активност у култури, образовању нико није добио. Добили су људи признања, али углавном за рад у привреди. Не мислим да то они нису заслужили, али изгледа да не би било лоше да је неко добио и за један овакав рад, о коме ми три дана расправљамо, за активност, која ће још дуго бити потребна у овом друштву. Али бојим се да и овај тродневни Конгрес не буде „свако чудо за три дана“.

А, сада да поставимо питање: не дестимулише ли то људе, не деградира ли то њихов рад? Сасвим сигурно да деградира. Не постоји ли онда латентна опасност да одушевљење спласне, а то се већ и осећа, и да ентузијазам једнога дана пресуши. О томе се свакако мора размишљати. А када је у питању село, мислим да то не треба потцењивати. Верујем да је то карактеристично мање–више за све средине. Зато не би било лоше да све те моменте имамо у виду. Треба да се обезбеде бар бољи услови за рад оваквим људима који новчану награду и не траже. Уколико за то нема материјалних могућности у комуни, не треба дозволити да оваква активност одумре. Можда би било целисходно да се, макар, како ми то кажемо, и из „туђег“ џепа нешто одвоји за активност, када је у питању аматеризам и неразвијено подручје. Мислим на материјалну подршку одговарајућих републичких асоцијација културе, што сматрам да није нереално и неоправдано. Јер Србија и српска култура то смо сви ми, са свим духовним манифестацијама, са свим погледима, жељама, могућностима, па и понашањима. Србији као заједници није свеједно какво ће бити „културно стање“ на њеној територији, где такође живе људи који одавно нису задовољни само тиме што имају довољно хлеба и подмирују друге нужне животне потребе. Јесте — нескромни су они. Желе они и духовну егзистенцију, и то је добро и прогресивно.