Шта радници улажу и траже од културе

Учествујући у раду овог Конгреса, хтео бих да верујем да се налазим на послу који није узалудан. Верујем да је, по своме саставу и задатку, овај Конгрес позван да јасно и гласно проговори о култури и њеним самоуправним садржајима и циљевима. Наш циљ, свакако, није да старим познатим стварима измишљамо нова имена, већ да акцијом и истинском спремношћу вратимо речима смисао ако су га изгубиле. А вероватно су га у доброј мери изгубиле. Стварна решења су, можда, ту, надохват руке, само их треба уочити и применити. Искуства неких градова, међу којима и града који ја представљам, уверавају нас да је и те како могућан високоорганизован културни живот. Могућан је и нужан. Могућан зато што бисмо се без свесне културне акције осећали утолико суморније и очајније уколико имамо веће материјално изобиље. А нужан зато што је култура једини излаз из беживотности, празнине, психичког хаоса, који око себе шире слепе технолошке силе. Судари механичког и људског, прошлог и садашњег, реалног и фиктивног, понекад су тако жестоки да тешко деформишу оптерећену људску психу и испуњавају нас искривљеним представама и кошмаром.

Свестрана изградња друштва којој тежимо не може се замислити без онога што се храни животом и животу даје лепоту и смисао — без културе и уметности. Срећна је околност што су високоорганизоване средине, као што је, на пример, Бор, почеле да схватају ову истину и да граде трајне везе између материјалне базе и културе, отклањајући остатке чиновничког односа и рушећи бирократске и технократске зидове. Полазећи од тога да нема друштвеног напретка без дубоко мотивисане и високоорганизоване везе између културе и друштва, неке средине успешно покушавају да се отму учмалости и, самоникло и незадрживо, постају узори. У Бору су, на пример, учињени интересантни покушаји на културном плану. Не бих хтео да то буде низање података и зато вас детаљима нећу замарати. Али, подстакнут основним рефератом друга Мајсторовића, бићу слободан да поменем иницијативе које, треба веровати, нису резултат провинцијалне мегаломаније, већ захтев времена и модерног човека. Захтев нарочито младог човека, који хоће да живи друкчијим животом, да ствара и да се сам остварује, да афирмише и да се афирмише, да чује али и да каже. Управо зато желим да се послужим примером Бора, као великог индустријског центра, где су судари технологије и културе, људског и механичког врло изразити. У овом индустријском центру је, на пример, била спроведена једна обимна и занимљива анкета о томе шта радници од културе траже, какве програме желе и шта су спремни за културу да учине.

Иако је до пре неколико година Бор био изразито полусељачка средина, тврда и неспремна да прихвати праве вредности културе и уметности, иако су многи радници и данас делом своје психологије везани за сеоско огњиште, њихов одговор је био недвосмислен. Не постављамо питање колико ћемо уложити у културу. Уложићемо колико нам највише дозвољавају могућности, али хоћемо да знамо у шта улажемо. То је, најкраће речено, био смисао њиховог одговора. Они нису били за строго постављене границе које би културне вредности делиле на употребљиве и мање употребљиве, јер би то био узалудан посао, али су тражили да свако добије онолико колико може да прихвати и колико би му било корисно да учини себе способнијим за коришћење плодова културе и уметности. Сви анкетирани су, на пример, желели да им деца живе боље и лепше него што су они могли и хтели, да имају модерне биоскопе, да уче и да се васпитавају у савременим школама, да одлазе у позориште и да слушају музику. Многи од ових радника нису, можда, никада истински уживали ни у једној уметности, најмање у музици, али својој деци су, ипак, то могли пожелети. Могли су, јер знају да то њихова деца траже и желе. Ови исти радници су, одвајајући од уста, велика средства уложили у нови Дом културе, вероватно једну од најмодернијих и најфункционалнијих оваквих грађевина у земљи. Било их је који су приговарали да оваквој грађевини није место у Бору, у једном индустријском центру. А ја делим мишљење оних који сматрају да јесте. Јесте — зато што култура и треба да цвета и гради своја упоришта, не у кршу и дивљини, већ при таквим гигантским економијама као што је Бор са његовом моћном индустријом бакра. Јесте — и зато што је будућност културе у њеној деметрополизацији и широком простирању. Јесте, наравно, и уз веома битан услов да овакво моћно и скупоцено средство буде истински искоришћено. Једна гарантија у том погледу постоји. Све културне установе у овом граду су се интегрисале, ујединиле средства и кадрове. Остали услови треба да се стварају.

То су програми, прави културни програми, који би се заснивали на могућностима и жељама најширег аудиторијума потрошача културних добара, радника који стварају материјалну основу Ако је, на пример, за одржавање овог дома потребно два милиона нових динара годишње, сигурно је да треба бар трипут толико уложити у културне програме.

Када је реч о културној акцији, која у оваквим потезима, без сумње, добија својеврсну друштвену и самоуправну афирмацију, онда је сасвим извесно да се треба определити за моћне захвате, који би искључили привременост и делимичност у решењима и довели културу у равноправан положај са осталим најважнијим стварима у људској егзистенцији. Бар из ове сада једино могућне перспективе, као обећање и могућност, издваја се једна све изразитија појава културних интеграција, општинских, регионских, републичких. Када је реч о тимочком региону, позната су ми настојања да Мокрањчеви дани, сада манифестација републичког значаја, не буду везани само за Неготин. Недавно је, ето, у Неготину врло успешно гостовала књижевна радионица из Београда. Бор је више пута био домаћин сликара, материјално их обезбеђивао, куповао им слике настале за време вишенедељног боравка у овој средини. Почетак је, дакле, ту. Озбиљан почетак, који само треба наставити још организованије, са више смелости и жара. Не препуштати се апелима и случају. Овај Конгрес има право да постави такав захтев, не у име уског круга људи привржених култури и уметности, већ у име свих људи. У име онога без чега се не може замислити тако често истицани и прокламовани свестрани развој којем тежимо.

Предлажем да се о култури не разговара више од случаја до случаја, да се овом најбитнијом компонентом људске егзистенције систематски и на стручан и научан начин баве тимови социолога, психолога, правника, уметника, писаца, културних радника. То би све нас обавезало да више бринемо о култури.

Хтео бих само још нешто да кажем на крају. Овај Конгрес је, верујем, сазван из најплеменитијих побуда. Он би могао да буде велики подстрек и велико охрабрење за културу. И још више од тога: почетак континуиране акције. Али, да би ова акција била заиста таква, потребно јој је дати најдубље и најшире самоуправно обележје. Ја сам за то да Конгрес, на неки, можда и друкчији начин од овог, постане стално тело. Разуме се, самоуправно. Место где ће заједнички одлучивати посланици културе и произвођачи и потрошачи културних добара. Зато бих хтео да се о томе спроведе плебисцит у фабрикама, међу грађанима. Једним широким изјашњавањем увеличала би се ова по својим димензијама заиста велика и по својим побудама племенита акција, у коју треба да се укључе сви грађани и радници у фабрикама и рудницима. Ако могу радници плебисцитом да се изјашњавају о становима, стандарду, школама, не видим зашто не би могли и о култури. Када ово кажем, наравно, не мислим да је потребно да се изјашњавамо да ли смо за културу или не, јер се на такав начин не изјашњавамо ни о стандарду.

У истом смислу у којем је говорио и друг Чангаловић, предлажем да овај наш Конгрес не остане само покушај, да се претвори у стално тело у којем ће на истом послу бити радници, посленици културе, уметници, сви грађани. Овај Конгрес у сваком случају, треба да буде почетак једног научнијег и културнијег односа према култури, као производу воље и акције целога друштва. Овде, верујем, треба да буде доста посла и за правнике. Положај културе и њену повезаност са материјалном базом друштва треба, можда, учврстити као и све друго — друштвеним договором, а, ако је неопходно, и правним регулативима. Никакав закон, разуме се, не може да одвоји културу од некултуре, али може да гарантује континуитет и постојаност услова за њено подстицање и репродуковање.

Дозволите ми на крају да изразим своје слагање са предлогом Мише Јефтића да се садашњи Секретаријат за образовање и културу подели на секретаријате за образовање и културу. Мислим да култура, свакако не из административних и бирократских разлога, већ својим узвишеним циљевима и ауторитетом, заслужује да буде предмет посебне пажње. Заслужује да има свој секретаријат, или још боље: један специјализован тим који ће, на стручан и научан начин бринути о њој и њеној функционалној вези са друштвом.