Сеоске домове културе претворити у центре културног живота

На основу дискусија које смо данас чули и искуства до сада стеченог можемо закључити да се културом бави велики број становника. Често, не залазећи у срж делатности коју сваки радни човек обавља, склони смо да класификујемо те делатности по формалним обележјима и да према томе закључујемо ко се бави културом, а ко не. По мом мишљењу, тешко је направити границу између оних који се баве и оних који се не баве културом. Пољопривредни стручњак, у основи, ради на унапређењу технологије у производњи, како на друштвеном тако и на индивидуалном поседу. Ова његова делатност, рекло би се, чисто је пољопривредна. Али унапређењем технологије долази се до веће производње, а самим тим и већих материјалних средстава, која омогућавају грађанима уређење својих домова, набавку техничких средстава и повољније услове за духовну културу. Ово се одражава и у свим другим делатностима. Посебно је питање колико смо до сада успели да се организовано бавимо културном проблематиком у свим срединама, а нарочито свим елементима културног напретка.

Данас смо овде из дискусија сазнали да још увек има сеоских насеља, и то велики број, где нема ни најосновнијих услова за неку културну делатност. Нема просторија за књижницу и читаоницу, а о другим активностима да се и не говори. Још је интересантнији податак да има места у близини градских и културних центара, којима се на овом пољу не поклања никаква пажња и да се и таква насеља налазе готово у истом положају као и она удаљена. Погрешно би било констатовати да није било материјалних и других могућности, пре се може рећи да је изостала акција и воља одговорних, који имају могућности да задовоље своју потребу за културом и ван средине у којој делују. Кад се све ово има у виду, тек тада се схвата како се Конгрес културне акције одржава у прави час, и од коликог ће значаја бити порука Конгреса свим факторима, а њих има много, који у културној акцији могу доста учинити, а нарочито у погледу материјалних средстава.

Да је неоправдана тврдња неких средина да се средства за културу, с обзиром на све остале потребе не могу обезбедити, демантоваће податак који ћу изнети са подручја Мачве, општина Богатић, Ова комуна обухвата чисто пољопривредни крај и ту нема никакве индустрије. До пре две године културни живот се углавном одвијао кампањски, али како се и на селу услови живота мењају, осетила се све већа потреба и за делатностима на културном пољу. Домови културе у селима служили су за све друго сем за културну делатност, за коју су још пре двадесет година били намењени. Друштвено–политички органи у овом крају, поред решавања многих проблема здравства, пољопривредне производње, путне мреже путева и сл. покренули су широку акцију у свим насељеним местима за организовање културног живота на подручју општине. Радни колективи су ову акцију прихватили, схватајући њен значај, и резултати нису изостали. Домови културе у свим селима уступљени су саветима месних заједница, а месне заједнице су у својим закључцима тражиле да се формира културна институција, Заједница домова културе. Скупштина општине Богатић основала је ову заједницу и донела одлуку да се овој институцији годишње обезбеди преко 50 милиона старих динара.

Сада се домови адаптирају и оспособљавају за делатност за коју су и намењени, а пословима руководе савети домова заједно са саветима месних заједница. Месне заједнице у својим програмима предвиђају акције за уређење домова, а самодоприносом грађана повећавају се средства планирана за опрему домова културе. Тако се може констатовати да је са новчаним средствима у реду, мада пара за ову делатност никад није довољно. Међутим, нешто је, по мом мишљењу, много важније и од самих средстава, а то је окупљање грађана у дому културе, организовање рада у њему, тако рећи цео живот села ври у дому, јавља се тежња да дом буде огледало села и његових становника. У овим домовима већ су отворене библиотеке и читаонице, стално се настоји да се сваки дом снабде са што више добрих и мештанима привлачних књига, организују се изложбе домаће радиности, изложбе слика мачванских сликара, стварају се аматерска друштва, припремају се позоришне представе и мешовити програми, организују се мачванска прела, којих више у селима нема, књижевне вечери и разна предавања, а број посетилаца је више него задовољавајући. На основу ових неколико података може се слободно рећи да је заинтересованост становника за културне делатностима велика, само ако су оне добро организоване и ако их подстичу сви они од којих се то и очекује.

Пошто се у свим рефератима Конгреса, а нарочито у саопштењима на комисијама говорило о културној акцији у СРС као сталном задатку друштва у целини и акцији која ће стално трајати, а у оквиру које ће се непрекидно тражити најповољнија решења за културни просперитет Републике, ја бих поднео један предлог., Нама је свима познато да све друштвене организације на нивоу Републике имају своје активисте, који из центра одлазе у разне крајеве и својим присуством допринесе извршавању задатака које су те организације себи поставиле. Пошто ће и у реализовању културне акције свакако бити доста проблема у оживотворењу циљева и задатака културног стваралаштва, предлажем да се при Секретаријату за културу Србије или неком другом форуму, формира актив за унапређење културе у СРС, а у који би се укључили и истакнути културни радници — књижевници, драмски уметници, песници, сликари и други; они би, свакако, нашли мало слободног времена и посетили, али не једном него тај задатак би требало да буде сталан као и акција, места у којима на подручју културе још нису створени повољни услови. Сматрам да би присуство тих активиста било од великог значаја, помогло би културним ентузијастима и надлежним факторима да реше разна материјална и друга питања. То би за њих представљало огромно охрабрење, стекли би убеђење да се и они тамо, у мањим местима баве једним крупним и веома важним послом. Верујем да би непосредни контакт много значио, тиме бисмо и потврдили оно о чему се на овом Конгресу много говорило.

Нешто бих рекао још о једном питању, које је на овој комисији покренуто. Мислим на предлог да се формирају два секретаријата, тј. да се издвоји секретаријат за просвету или образовање, ако сам добро разумео, јер се сада тешко могу усаглашавати нека мишљења. Ја на то сигурно не могу много утицати, али желео сам да дискутујем о заједничком деловању просвете и културе, а ето треба и овде да дође до неког раздвајања; нека ми не замере предлагачи, али мислим да овај предлог није добар, јер нама не недостају секретаријати, удружења и сл. већ конструктивно споразумевање око заједничких акција и задатака, тј. ти задаци нису у довољној мери остварени.