Тешкоће у организовању културног живота

У погледу организованости у култури, неки елементи су потпуно јасни. Наиме, култура је несумњиво интегрални део привреде и друштва или, што је веома важно, феномени културе се могу проучавати. Оно што није довољно јасно или где су ствари спорне, то је, поред осталог, чињеница да проучавање културе још увек претежно стоји на позицијама фактографије. Очекивање реалних резултата од научног истраживања културе могуће је само онда ако се проучава проблем културних потреба и дијалектичког развоја потреба за културом као фактора прогреса. Потребе за културом, дијалектички развој тих потреба и формирање нових садржаја и облика у области културе је један проблем који, по мом мишљењу, није проучаван и који нам данас отежава расправљање о проблему организованости у култури. Јер, организованост у култури је објективан процес, а објективан, реалан и рационалан процес се може заснивати једино на резултату проучавања објективних елемената културног развитка. По мом мишљењу, то управо значи на проучавању суштине културних потреба и развоја културних потреба. Претпостављам да на овом подручју нисмо толико заостали да не бисмо били у стању да сагледамо разлику шта је настало ново у нашој култури и које су позитивне, нове, да кажем отворено, социјалистичке тенденције у култури за разлику од појава грађанске културе.

Друго питање које указује на нову, велику дилему јесте питање повезивања те организованости у култури са самоуправљањем. Организовање, планирање и цео комплекс везан за развитак културе истовремено је и специфичан проблем нашег друштва, а то значи проблем самоуправљања. И управо због непроучености питања и, како се то популарно каже, неразвијености самоуправљања у култури, постоје многе противречности, од којих је друг Протић већ неке делимично навео. Нећу вас подсећати на то да смо имали разних дилема у погледу организованости у култури. Познато вам је да смо имали државно–бирократску организованост, да смо имали једну варијанту институционалне организованости која се после претворила у такозвану организованост преко заједнице културе, која, на жалост, није никад укључивала довољан број корисника, и то на један ефикасан начин. Наравно, сада се налазимо пред новом дилемом: Како организовати културни живот и културни развитак, а превазићи извесну стихију која је настала у овом прелазном периоду, а која се понекад означава као тржишно–робна организованост културе, где се у ствари кроз економски фактор регулише и културна производња и потрошња. И то је једна од противречности нашег културног развоја.

Ја ћу се зауставити само на једној противуречности: постоји, наиме, велика тешкоћа у самоуправљању у области културе, управо услед разлике између развијености нивоа свести, с једне стране, а с друге, идеала који се постављају у постизавању одређених културних вредности. Тај дијалектички сукоб између ова два елемента је један од најтежих проблема развијања самоуправљања у култури. Ја бих поновио оно што сви политичари говоре, да у нашем друштву не видим други пут за организованост у развијању културе сем пута кроз самоуправљање. Једино што желим овде да истакнем јесте питање даљег флексибилнијег, комплекснијег и интегралнијег приступа самоуправљању у култури. Управо стога што су наше друштво, наша пракса и наша реална ситуација такви да се самоуправљање не може дефинисати као један једнозначни или универзални рецепт, већ је то пре један комплексан процес.

Према томе, дошли смо до фазе у којој треба тако да се организујемо да бисмо били ефикаснији и бољи. Да ли је при том самоуправљање универзални рецепт, решење које се само формулише, а после препушта пракси која га негира или, на неки начин, не потврђује вредности, што се иначе самоуправљањем желело постићи? Јер, у пракси се показало да самоуправљање, у већини случајева, није развијало потребе за вредностима, него је понекад било врло практицистичко, врло девијантан процес у развитку културе.

Већ сам напоменуо да је један од проблема самоуправљања и културног развитка у односу између реалног нивоа свести грађана и идеала културних вредности. Иста та дијалектичка супротност постоји и у самоуправљању у привреди. Међутим, сви ће политичари рећи да се слажу једино с тим да сваки произвођач има права на самоуправљање. Међутим, човек је интегрална личност и наша је сврха да се он не осећа отуђеним, већ да управља резултатима свога рада без икаквих ограничења. Према томе, не постоји такозвано самоуправљање позваних стручњака, стваралаца итд., него сви једнако самоуправљају. Теоретски, то је тачно. Али, ова теза, по мом мишљењу, не узима у обзир реалност наше ситуације, различите културне нивое и потребе, разноврсност појединих региона, разноврсност појединих проблема у оквиру културе. Наиме, полази се од претпоставке да је човек, као друштвено биће, већ у себи ускладио индивидуалне и опште интересе и да, самоуправљајући, то не чини само полазећи од својих личних интереса, од личног дохотка, него и од интереса целе заједнице и да разумно, као слободно биће, регулише производњу у свом предузећу, полазећи при том од функција друштвене производње, јер је свака производња и друштвена. По тој аналогији могли бисмо рећи: Сви људи у нашој земљи имају једнака права да самоуправљају у култури, полазећи од тога да су у себи на неки начин ускладили индивидуалне интересе, лични укус итд., са оним што је опште вредно, што је опште прихватљиво, што је друштвено афирмисано. Такав слободан човек, полазећи од тога да није отуђена личност, према томе, може потпуно равноправно да самоуправља у култури. Та је теза мени веома блиска. Међутим, у пракси се показало да ту има тешкоћа и да не треба да затварамо очи пред њима ако хоћемо да говоримо о организованости у култури. Јер, на неки начин, изгледа да морамо разликовати самоуправљање и организованост у свој сложености а не као што је то данас случај, као год што и у привреди постоји диференцирање самоуправљања. Ниједног радника надлежни привредни органи не питају кад ће повећати цене, нити траже његово мишљење о девизном или не знам каквом режиму. То опет самоуправљају неки други у наше име. Иако се у неким деловима не слажем са оним што је друг Протић говорио, у његовом излагању има неких елемената који нас нагоне на размишљање о томе како треба да се организујемо у области културе, увиђајући да досадашња организованост није била успешна ни добра. Ми смо, на пример, покушавали да оснујемо, по примеру Позоришне комуне, ликовну заједницу у Војводини. То би била комплекснија самоуправна организованост него што је то данас случај у области ликовног живота.

Сматрам такође да је неодрживо досадашње стање, да се одвојено третирају подручја образовања, културе и науке и да су интересне заједнице одвојене у толикој мери да, на пример, музеј искључиво припада култури, иако је музеј подједнако и просветна и научна колико и културна установа. Али, он по нашој шеми припада култури и образовање му никад неће платити ни динара. А школа је образовна институција, и култура зато неће да зна за школу, јер школа не припада сектору културе: према томе, култура неће школи дати ни динара. Решење је управо у томе да се кроз координацију и самоуправно договарање у ова три фонда обезбеди да и школа постане културна институција и да од фонда за културу добија своја средства за културну функцију коју треба да врши. Или, да кажем конкретније, требало би да постоји један интегрални договор у области свих фактора који се баве културним развитком, али тако да то буде рационално, а не дангубно.

Исто тако сматрам да садашње заједнице културе нису у стању да комплексно сагледавају проблем културе, јер се оријентишу претежно на финансирање институција, манифестација, евентуално инвестиције и кадрове, а оно што се зове популарисање или пропаганда културе не финансирају, јер то, по њима, не спада у заједницу културе. Неће финансирати ни оно што се зове улагање у стваралаштво нити оно што се назива проучавањем културе. Међутим, немогуће је водити културну политику ако се само ограничавамо на манифестације и финансирање институција које, углавном, као што је познато, мање–више 80% средстава троше на одржавање саме институције, то јест, на личне дохотке и материјалне расходе. За функционалне расходе имају углавном врло мало средстава. Колико ми је рекао друг Протић, Музеј савремене уметности за откуп уметничких дела, добија свега 15 милиона што је сразмерно мало према укупном буџету установе.

Према томе, по мом мишљењу, постоје одређени циљеви које овде треба поставити за даље усавршавање и самоуправљања и организованости у култури. С једне стране, мора се на неки начин развити један нов систем, јер се овај досадашњи није потврдио. Ја нисам за то да се нешто радикално мења, али да се студиозно приђе проучавању досадашњег система, да се утврди који су његови недостаци и да се на тај начин конципира нов систем који ће бити ефикасан и у развијању вредности и у развијању потреба становништва, па према томе, и у приближавању вредности свим грађанима који на то полажу пуно право. С друге стране, потребно је доделити ефикаснију и функционалнију улогу информацијама и пропаганди у области културе, и све заједно толико рационализовати на бази научног истраживања, да се не губи много времена на седницама, а да се увек успешно и добро ради.

Осећам да садашња организованост није добра, да смо испарцелисани и по струкама, и по регионима, и по градовима, итд. С тим у вези дао бих једну кратку примедбу: ја сам против тога да се изврши одвајање два секретаријата за образовање и културу у СР Србији. Нисам против тога да се два секретаријата одвоје уколико би на основу одвајања одмах постигла један договор о непрекидној сарадњи, као што сам рекао, и у заједницама за образовање и културу, одн. и у секретаријатима за образовање и културу. Јер, одвајање културе од образовања прети опет, поред можда ефикаснијег развоја неких елемената у култури, одвајању културе од других чинилаца нашег живота. А то не би било позитивно у садашњем тренутку. Практично, могао би да остане један секретаријат, али зато да се ефикасније делује у области културе у оквиру њега. Дакле, није суштина у одвајању или спајању, него је суштина у ефикаснијем деловању у оквиру свих фактора који се баве проблемом културе.

Суштина проблема организованости у култури налази се, дакле, у научном приступу проблему развоја културних потреба, рационалном усмеравању тих потреба, комплекснијем и ефикаснијем систему самоуправљања на основама интегрисаности, са циљем да се и култура јави као фактор нашег социјалистичког развоја, духовног и материјалног обогаћивања.