Положај културе системски боље решити

Дозволите ми да кажем неколико речи о два проблема који нас у општини Пријепоље тиште. Колико знам, проблеми о којима желим да говорим слични су онима и у општинама Нова Варош, Прибој, Сјеница, Тутин, као и у свим осталим општинама које карактерише привредна и општа неразвијеност и заосталост.

Прво желим да изнесем да закон о финансирању културе, којем смо се толико радовали, није ни близу решио материјалну базу културе. Признајем да је доношење и оваквог закона велика победа, али се плашим да сва наша планирања у култури не остану збир добрих жеља и намера. Од како је овај закон донет, 28. децембра 1968. године, па до данас, тј. током скоро 3 године, у општини Пријепоље је сакупљено 8.000.000 старих динара за инвестициону изградњу у култури. То је ни мање ни више већ 66 пара по становнику. Шта се са овим може учинити? Ми у општинској Заједници културе и општинској Културно–просветној заједници сматрамо да финансирање културе код нас није ни половично решено. Наш је захтев да положај културе треба системски боље решити, наиме да оно добије статус који има образовање. У мојој општини уведен је самодопринос за образовање, 4,70 и 0,30 за допунско школовање одраслих. Са још неким изворима прихода ове године потрошња се планира на 1.200.000.000 старих динара, а за културу средства која се по Закону о финансирању културе убирају са општинском дотацијом износе непуних 25.000.000 старих динара. Узгред речено, прошле године је на репрезентацију дато исто толико. Па и за ових 25 милиона не би се могло рећи да се у целости предвиђају за културу. Опростите ми, али ми смо дошли у ситуацију да се радујемо ако човек попије ракију, тада му ударимо порез на промет алкохола, а онда нам се од тог процента, као милостиња даје неки промил за културу. Дотерали смо дотле да чекамо да неки добри муж својој жени за рођендан купи помаду па да му ударимо порез на промет јер се од тога процента издвоји нека „цркавица“ за културу. Неко ће рећи, уведите самодопринос и за културу. Да. Ми смо га увели од ове године, 2% на бруто личне дохотке у трајању од пет година за изградњу дома културе. Али то није једино решење. У име Културно–просветне заједнице и општинске Заједнице културе Прибоја, Нове Вароши, Тутина и Пријепоља молим Конгрес да се заузме да се положај културе системски боље реши, по угледу на статус образовања. Крајње је време да култура више не зависи од добре воље овог или оног функционера или форума, већ да се обезбеде одговарајућа нужна финансијска средства да би култура укорак ишла и пратила ово наше друштво у овако динамичном развоју. Култура није луксуз, она је, како је већ толико пута речено, саставни део производње.

Култура није скупа, сто пута је скупља некултура!

О једној ствари морам овде изнети став културних институција и културних посленика мога краја. Реч је о селу, односно његовом културном животу и развоју.

Морам одмах констатовати да је село у нашим санџачким општинама у културном погледу сасвим препуштено само себи. У мојој општини има 16 задружних домова које су сељани највећим делом сами подигли. Кад су ови домови грађени, ми смо сељацима говорили: Ово вам је сала за приредбе, ово су просторије за читаонице итд. Међутим, ситуација је таква да ниједан квадратни метар у тим домовима није дат култури. Ту су продавнице, магацини, амбуланте, школске учионице и остало. Пре наше акције отварања читаоница у селима ми смо на прсте могли пребројати пољопривредне произвођаче који су читали дневну штампу. Чак се и наш локални лист „Полимље“, који једанпут недељно излази, тешко растура. На 34.000 становника који живе у селима долази свега око 200 примерака. Радио–пријемника има око 2.000, али зато, изузев у читаоницама, има још 10–20 телевизора.

Неписмених и полуписмених има преко 2.000, али је зато оних са 4 разреда основне школе пет пута више јер је осмогодишњим школовањем обухваћено једва 62% деце.

Укратко, изузев основних школа, у нашим санџачким селима нема никаквих других институција ни организација које би се бавиле културним проблемима села и зато наше село не иде укорак са општим нашим кретањима.

Ми говоримо о привредној и друштвеној реформи, а ја се питам може ли се наш полуписмени пољопривредни произвођач на светском тржишту успешно борити са пољопривредним произвођачима Француске, Холандије, Белгије, Немачке или других напредних земаља, или ће бити на тржишту експлоатисан. — Шут са рогатим никад није могао изићи на крај. — Извините, али сматрам да је данас 80-тих година XX века човек и са 4 разреда основне школе полуписмен, и докле год такви код нас буду у већини привредна реформа ће од нас бити далеко. Сељаци у Санџаку не гледају у стварност кроз прозор, већ вире кроз кључаоницу.

Захваљујући разумевању људи у привреди, ми смо последње две године у општини Пријепоље отворили 17 читаоница, али имамо још 60 села где је стање остало непромењено. Ове читаонице треба да наставе онде где су школе стале, старали смо се да у њима свако нађе нешто интересантно за себе, али се сад поставља питање њиховог одржавања. Сматрамо да ове читаонице треба и могу да постану школе за одрасле у сваком погледу и да су друштвено вредне колико и четвороразредне основне школе које заједницу коштају 6–8.000.000 старих динара, а ми бисмо читаонице могли одржавати и са једним милионом старих динара.

Ми ова средства морамо наћи и надамо се да ћемо их добити од другова у привреди. Тражићемо помоћ, али то није решење јер све зависи од добре воље појединца. Због тога сматрамо да се овај Конгрес мора позабавити питањем материјалне базе културног развоја села. Ми морамо изаћи из фазе „просјачења“.

Извињавам се што сам злоупотребио вашу пажњу и износио ове наше локалне проблеме, који можда и нису само локални.