Договором и континуирано решавати проблеме културе

У разговору са многим друговима делегатима осећа се потреба, има идеја, и ја се са великом радошћу придружујем тој идеји, да ако ми тражимо и очекујемо од Конгреса да започне а многе смо ствари већ и започели, једну трајну перманентну акцију која се зове културна акција, онда је мени врло блиска идеја да и сам Конгрес прерасте у једно трајно тело. Можда се оно не мора назвати Конгрес, али може имати једну изванредну ефикасну функцију. То значи конкретно ово: ако је УНЕСКО одредио да 1972. година буде година књиге у целом свету, зашто не би у нашој Социјалистичкој Републици и покрајинама могла та година бити једна велика борба за књигу, борба у којој би све остале уметности са својим најбољим снагама и свим средствима пропаганде учиниле да се започне једно велико и племенито дело, дело које не би могло решити сва питања књиге, али би огромно много учинило да се у тој години повећа и број школских и других библиотека, да се начне решавање питања производње јефтине књиге и све оно што тај проблем подразумева. Разуме се да бисмо заједничким договором следеће 1973. године могли да решавамо питање масовности културе, а следећих година питање ликовне уметности, позоришне уметности; дакле, био би то један континуирани рад, једна трајна акција после које би повремено, не мора сваке године, али сваке друге, треће, пете, уследио један заједнички договор на коме бисмо резимирали оно о чему смо се договорили и утврдили шта смо од тога остварили. Мислим да би нам то било веома корисно, да би то унело система у наше планове и рад и да се не бисмо на сваком скупу о свему и свачему договарали, а мало од тога остварили.

Други предлог можда задире и у област ове комисије, то је питање наше репрезентације у иностранству. Врло сложен и нимало лак проблем, који тражи пре свега једно огромно познавање, културног тржишта, не само своје земље него и свих земаља са којима остварујемо веома богату сарадњу. Желим да укажем на то да је у свим тим форумима — комисијама за културне везе по правилу био веома мали број оних људи који на иностраном тржишту бране боје своје земље, било да је у питању музика, сликарство или литература. Предлажем и тражим да се одрекнемо мало устајалих схема и кључева о саставима тих комисија, да у те комисије, пре свега, дођу креатори, људи који имају искуства, познају свет и његове потребе, његово тржиште, људи који знају којим најефикаснијим путевима може наша уметност и култура да се креће по тим великим светским пространствима. Треба наћи место и за младо стваралаштво, људе понекад гневне и бунтовне, али људе који располажу са огромном енергијом, љубављу, вољом за афирмацијом, не само себе и посла који обављају него и земље којој припадају. То би била два конкретна предлога. Као председник Координационог одбора у Београду, желео бих да кажем неке ствари. Чули смо доста примедби на количину наших прилога на Конгресу. Ми смо много тога у Координационом одбору предузели, захваљујући иницијативи чланова Координационог одбора, али још више захваљујући иницијативи појединих другова из разних области и њиховом напору, имали смо могућности да овом Конгресу презентирамо разне материјале, које су припремили врло квалификовани и стручни људи. То није била иницијатива ни припремног одбора, није то било никакво одређивање у центру да то Београд ради, то је била иницијатива радних људи из области културе самог Београда. Зато бих вас молио да то као такво и схватите. Мислим, имали су и други градови — и они су добили исто циркуларно писмо као и ми — могућност да предузму такве иницијативе. Верујем да су је и предузели, и то ће показати њихов прилози на Конгресу. Желео бих само да вас подсетим на неке трајне акције које су већ почеле или ће почети непосредно после Конгреса на подручју Београда, и које би можда у понеким својим манифестацијама могле послужити као извесна инспирација.

Ми смо пред једном трајном акцијом која је, чини ми се, најакутнија, најкомплекснија и најважнија у овом тренутку, то је акција културе рада. На том се плану ангажовао и синдикат града, све установе и институције које се тим баве. Стварање једног изванредно добро припремљеног и организованог плана је у току. Уосталом, нећемо чинити ништа ново и непроверено, пре нас су другови у Пироту у својој радној организацији, у „Првом мају“, постигли резултате који ће нам бити инспирација, који ће нам помоћи да избегнемо многе грешке.

Као акцију, важну у овом тренутку, сматрамо културну, пре бих рекао културно–туристичку валоризацију свих значајнијих места у Београду. Реч је, пре свега, о историјски значајним местима, о Авали, Калемегдану, Косанчићевом венцу, да једног дана путник из света или Србије, кад дође у Београд, може да то види, да то доживи у најбољем и најлепшем туристичко–културном издању. Сматрамо да је врло корисна, увек актуелна борба за афирмацију истинских културних вредности. Један од облика те борбе, можда ће вам се ово учинити необичним, јесте подршка, стимулација и награђивање таквих прилога у штампи који доприносе афирмацији културних вредности и културних добара.

Да се разумемо. Нама је штампа десна рука. Треба, све снаге уложити да се извесни неспоразуми који се јављају на релацији штампа — култура изгладе. Без снажне подршке, без праве подршке штампе и свих медија масовне комуникације ми не можемо успети у своме послу.

Према томе, нормално је да стимулишемо, да награђујемо, да истичемо све оне, било листове, било поједине новинаре, који су и до сада много урадили, а који ће и од сада на том плану деловати. Можда би ова иницијатива могла постати инспирација да се на целој територији Србије то чини па, уместо уобичајених јадиковки, да не кажем псовки на рачун штампе, да се заједнички удружимо на једном корисном и културном послу.

Даље нам се чини да је вредно да у овом тренутку истакнемо и оно што је у Београду, нарочито у Градској конференцији Социјалистичког савеза, наишло на одобравање. То су дани културе у месним организацијама Социјалистичког савеза у Београду. У многим местима Србије постоје месне канцеларије, у селима исто тако. Оне углавном служе или за неки административни посао или, пак, за састанак у вези с искрслим проблемима. Међутим, има и таквих, а може бити све више, које могу постати жаришта, центри, нуклеуси будућих лепих културних дана које треба одржавати као традицију. Ми смо, пре свега, пошли од тога да је у општинама Београда, на местима где постоје такве организације, могуће организовати повремене сусрете, — наш уобичајен политички термин — бирача са уметницима који ту живе и раде. То је изванредан пример сарадње.

Даље, треба учинити све да се поједини дани, дани општине, дани града, често дани улице претворе у дане културе. Ми станујемо у улици која има своје име, а често не знамо ко је тај човек. А он је херој науке, културе, херој револуције. Чини ми се да би такви дани, такви празници били веома леп повод да се начне један проблем који је још увек акутан у нашем друштву. То су међуљудски односи. Ако културом рада директно утичемо на међуљудске односе на радном месту, онда нам је дужност да на тим односима међу људима, на њиховом зближавању радимо и у месту где они живе, где станују и где се повремено састају.