Утицај научно–технолошке револуције на културну традицију

Позната је чињеница да друштвени развитак стално повећава и делом усклађује напетост између појединих друштвених институција — међу којима и културе са целином друштва. Стога ћемо у овом тексту покушати да покренемо два скоро нераздвојна и рекао бих континуелно блиска питања, и то на начин да се само укажу, сигнализирају полазна схватања о њима — у облику теза, и то:

Прво, шта детерминира однос културне традиције према савременим друштвеним токовима културе, која се фактички налази у функцији тоталитета друштва и човека; и

Друго, у којој мери токови и захтеви научно–технолошке револуције условљавају један свесни, динамичан напор, променљиви и стваралачки однос, и рекао бих, модеран, законит став према традицији (културној баштини).

I

Најпре за покретање и развијање мисли о првом питању мора се поћи од става:

— Шта је циљ и карактер културе једног народа, нације и народности данас у свету па и у нас?

Наш је став да култура као институција која подразумева перманентно креативан и критички однос према животу — фактички мора бити у непосредној служби духовних вредности друштва а стога и у функцији и садржини највиталнијих интереса и вредности једног друштва. С тим у вези и стари начин живота, мишљења, праксе — не могу одједном постати сувишни, одумрли и инконтинуирани. То јест при одређивању фактичког односа културне традиције према савременим токовима културе, могу се углавном испољити различите варијанте тог односа:

А) — На генералном плану: то што називамо културном традицијом углавном се може уопштено тумачити на два начина — условно као: 1) временска прошлост, или као, 2) претходна развојна фаза која може објаснити скоро сваки актуелни социјални феномен. Посматрано са првог гледишта свака појава је детерминирана значајем јер се мора посматрати и пратити у временском процесу свог развоја; међутим, друго гледиште полази од чињенице да све што је историјски постојало има само једно значење којим се показује тежњом духовног раста.

Б) — У појединачним облицима: 1) самоодбране културе од културне традиције (културне баштине) — од устаљених схватања, од дуге континуиране праксе, и најзад, самоодбрана културе од несразмерног преплитања „старог“ и „новог“ или од доминације културне традиције. Наиме, не може се од културне традиције једне нације чинити доминирајући чинилац у свеопштој репродукцији, па и културној, нација и народности — појединаца и друштва као целине, 2) предимензионирањем културних достигнућа једне нације у прошлости, оживљавањем старих ставова, прошлих културних вредности — долази до нових начина тумачења и старих идеја и вредности — што културну традицију може стављати у функцију своје стагнантне улоге у друштву. Наметање културних достигнућа једне нације и прошлости као примера које треба следити — може се тумачити својеврсним национализмом, разуме се у прикривеној функцији традиционализма — позивањем на обнављање древних вредности; дакле, тенденција да се врши искључиво приклањање вредности само прошлости једне нације, може култури једне нације давати националистички карактер. Стога неки појединци и групе чија свест почиње да губи праве критерије о аутентичним друштвеним вредностима, о аутентичној култури и културној традицији може да губи и корак са стварним животом и постепено се окрећу реакционарним друштвеним снагама па каткад почињу и бивати у служби тих снага. Такве снаге се фактички окрећу од стварних друштвених токова и оријентација. Тако, се те снаге могу повезивати и повезују са конзервативном друштвеном мишљу па и политичком акцијом. Стога је неопходна борба свих прогресивних снага за аутентичну социјалистичку културу за револуционарно доследнији континуитет културне традиције која би морала да значи, тражи и условљава аутентично стваралачко одчовеченог човека — хуманизацију друштвених односа културе тј. укупног друштва. 3) Континуитет по сваку цену у традицији културе, и условно узето, модернизам културе, може стварати стање конфликтности које се у свом исходу може завршити културним изолационизмом једног од поменутих облика; 4. Најзад, однос према културној традицији се мора узети у једном ширем контексту, као: свесни стваралачки, критички и дијалектички, а не негаторски став према традицији културе или, још ближим одређењем — сталним преиспитивањем, интерпретирањем прошлости и обновом тзв. креативног духа. Наиме, захтев је за укупним, критичним креативним континуитетом у култури. У том смислу и треба схватити Лењинов став да марксизам ниуколико није одбацивао најдрагоценије тековине буржоаске епохе, већ је напротив усвојио и прерадио све оно што је било од вредности у развитку људске мисли и културе.

II

За социјализам као друштво „чији је један од основних принципа пуни и слободни развитак сваке личности“, намеће се не само преовладавање традиционалног индустријског система већ и прелазак на научно–технолошку револуцију — која за полазно поимање значи: промену у структури „укупног радника“ и положаја разних области људске делатности. То јест, она захвата промене структуре и динамике производних снага свих сфера цивилизације и изазива у њима далеко оштрија померања. Питање је за ток научно–технолошке револуције до које је границе она приближила стварање материјалне основе — друштву благостања, дакле, да ли се и колико може говорити о реализацији Марксове мисли по којој ће се људи бавити поред сликарства музиком, књижевношћу. То јест, научно–технолошка револуција као променљиви социјални процес и фундаментално социјално кретања одражава, значи промене у: средствима рада; предметима рада; месту и карактеру човека у производном процесу; и најзад, што произилази из ових детерминанти, промењеном карактеру рада (садржај, начин и организација рада). Одатле треба пратити изворе дубине и брзине промене структуре и динамике производних снага савременог друштва — којима се разумљиво мењају традиционалне границе досадашњих оквира цивилизације. Стога и констатација да модерна цивилизација мора стварати себи одговарајући — дух времена. Наиме, убрзани технолошки развитак не би смео бити сам себи сврха и вредносно неутралан. Научно–технички развој треба да све више условљава, подупире јачање непосредне демократије, обезбеђује шире одлучивање у радној средини: и најзад, јача процес дезалијенације човека.

Чињеница је да развијенија средина — са високим органским саставом капитала — све више захтева удружени, науком оплемењени, колективни рад, јер је то законитост повезаности таквог производног процеса, што, са друге стране, налаже и више колективног код савременог радника у процесу организовања, управљања и одлучивања. Тако промењен производни однос радника, динамичан, и нов положај у организацији рада — нов је и промењен његов положај према друштву као тоталитету. Стога и нов захтев појединца према култури и културној традицији и обрнуто. Култура овде сада мора деловати у смислу хармоничног односа свих људских способности. Штавише, може се говорити и о новој култури, или још ближе, о новим захтевима културе. Да би се објаснила прихватљивост ове идеје може нам послужити корелативни однос друштвених установа, друштвеног односа, наспрам свести човека. То је још увек почетна дезалијенирајућа свест о којој се већ данас озбиљно говори, и која се развија перманентно у условима непосредног самоуправљања и самоуправног одлучивања јер идеје и вредности које самоуправљање носи постају све распрострањеније и уврежују се у свест радних људи. Отуда наша основна теза да нарушавање самоуправљања и његових базичних принципа затим, каткад, и изостајање свесне друштвене акције усмеравања и сазнавања објективних економских законитости, инеадекватна присутност субјективног фактора, његове политичке акције у неким социјалним срединама омогућују да етатистичко–бирократска схватања могу још дуго егзистирати у свести једног броја радних људи. Стога је још увек једно од питања нашег социјализма данас како омогућити перманентну природну инфилтрацију нових, производних снага, како социјално интегрисати многобројне субјекте, а у исто време стварати у једном јединственом социјалном процесу предуслове за потпунији развој савремене личности како налаже развијено самоуправно друштво. Другим речима, освајање научно–технолошке револуције, као јединственог производно–духовног социјалног процеса, експлицитно значи укључивање и фактора позитивне, живе културне традиције у опус неговања и развијања културних вредности: личности, нација, народности и народа. То је већ законити ток у развоју и ослобађању људске личности.