Издавачка делатност за децу

Не може се пренагласити значај који књига, и штампана реч уопште, могу имати у изграђивању и васпитању дечје личности. Одувек су, у књигама, млади читаоци налазили импулсе за каснија животна опредељења, узоре свог деловања и понашања, трајна надахнућа у хуманистичком усмеравању разумевања живота и животних појава. Па ни данас, када филм, радио, и телевизија задовољавају неке потребе које је раније задовољавала књижевност, место лепе књиге у животу човека, детета посебно, тиме није ни најмање угрожено. Напротив, постаје још очигледнија незаменљивост књиге кад год су у питању дубоке, основне духовне аспирације. Млади читалац инстинктивно тражи у књигама одговоре на многа питања која га муче. Гро наше читалачке публике уопште сачињен је од младих људи, од деце до 15 година. Свако цивилизовано друштво, стога, обраћа посебну пажњу на то шта се најмлађој, и младој, читалачкој публици нуди, са каквом врстом литературе она долази у додир, и настоји да, дискретно али ефикасно усмерава кретања у овој области.

Савет за васпитање и бригу о деци СР Србије није занемарио ово важно подручје живота младих. Републичком наградом за дела из дечје књижевности „Невен“, повременим анализама штампе, стрипова и сликовница, радом на Библиографији издања за децу до 20 година, подстицањем пропаганде дечје књиге итд. Савет је настојао да стимулише ствараоце дечје књижевности. Примећено је, међутим, да у последњих неколико година осетно опада број издања за децу, како из области белетристике и популарне науке, тако и међу делима намењеним предшколској деци, сликовницама. Тако је године 1968. у Србији, објављено само 14 књига намењених деци, године 1969. једва 9 дела, и године 1970. — такође 9 наслова на српскохрватском језику. Једино специјализовано предузеће у Републици „Младо поколење“, које је издавало дечје књиге запало је у кризу и већ трећу годину не издаје ништа. И у другим издавачким предузећима све се мање бриге поклања лепој књижевности за децу. Да за последње две године новосадски Културни центар и Змајеве дечје игре нису објавили десетак нових рукописа млађих писаца из Београда, могло би се рећи да је издавачка делатност за децу у Србији потпуно замрла и да се, бар за сада не види излаз из таквог стања.

Пут између детета и књиге све је непроходнији. Библиотеке не могу да задовоље ни основне потребе ученика. Чак и у градовима, школске библиотеке су врло сиромашне, о многим сеоским библиотекама боље да и не говоримо.

Престао је да излази „Полетарац“, књижевни часопис за најмлађе. Тако је крах једног издавачког предузећа угрозио и даљи рад на дечјој књижевности, проредио дечју читалачку публику, а из руку најмлађих отргао један стари и уходани часопис „Полетарац“.

У исто време, а сигурно у вези са лошим стањем у издавању лепе књиге, шунд се развио до неразумних граница, утичући вишеструко негативно на децу, њихов укус и критеријуме. У Србији излази око 30 листова и ревија за забаву и разоноду. Деца су на сваком кораку упућена на те ревије. Само 1961. покренуто је 7, 1966. — 11, а 1968. — 10 нових забавних ревија у СР Србији. То значи да на 3 становника наше Републике долази 1 забавни лист, а на сву децу у Србији долази само 4 листа и часописа за њихов узраст. Издавање стрип магазина и лоше литературе несумњиво је уносан посао. Свеједно да ли су ти листови отворено намењени младима или не, зна се да су млади главни потрошачи тих свуда распрострањених свезака. Пошто је у питању васпитање деце, брига друштва мора да постоји. Друштво није смело да дозволи да престану са излажењем „Полетарац“ и „Пионир“, и да се занемари издавачка делатност за младе. Толика окренутост најмлађе публике забавној литератури и забавној штампи навела нас је да се позабавимо профилом тог вида издавачке делатности. За 21. забавну ревију и лист располажемо подацима о висини тиража, који је висок, — рачунајући по једном издању достиже цифру од 2,257.000 примерака. Томе треба додати и десетак преосталих забавних листова, чији тиражи нису за потцењивање. Садржај већине забавних листова и ревија карактерише тежња да се представи оно што је у животу несвакидашње, необични и напети доживљаји, афере, скандали, итд. Доста се простора посвећује разним филмским звездама, лепотицама, фудбалерима, њиховим приватним згодама и незгодама. У великој се мери користе страни извори занимљивости, али се то често чини без критеријума и без политичког рефлекса. Поред криминалних романа, прича и репортажа, преносе се и разни стрипови чији су садржаји, најчешће, страни нашем схватању живота и нашим нормама у међуљудским односима. О жени се у тим листовима често пише неукусно и са омаловажавањем. Прибегава се описивању стравичних призора из живота, изазивању ужаса и страха, приказивањем несрећних случајева, погибија, убистава и насиља. Негативан утицај тога присутан је на сваком кораку, нарочито у градовима.

Што се забавне литературе тиче, ту постоје две врсте издања. С једне стране, у тој области постоје нека класична дела, која су позната свуда у свету, и врло популарна међу читаоцима. С друге стране, ту су дела тренутне, ефемерне забаве, писаца са жељом да се подиђе укусу најмасовнијих читалачких слојева. Ове две врсте код нас су видно разграничене, како по садржају, стилу и квалитету, тако и по форми, опреми, обиму, цени, ритму и начину издавања.

Романе у свескама и стриповима издају углавном новинска издавачка предузећа. У нашој Републици излази 31. едиција, од укупно 45 колекција колико их излази у целој земљи. Од 31. колекције, 14 чине романи у свескама и један роман у наставцима, а 16 стриповани романи, приче, хумор и сл. Најдуже излази „Роман X — 100”. од 1959. године, и до сада је изишло 306 свезака. Затим „Плави додатак“ (422 броја), и „Зелени додатак“ (299), „Цртани романи“ (245 бројева), итд.

Јасно је да се издавањем романа у свескама и стриповима пре свега надокнађује недостатак у издавању забавне литературе издавачких предузећа. У овој врсти литературе има и квалитетне и корисне грађе. Стрипови са догађајима из историје, из НОБ–а, стрипови по народним бајкама, стрипови у којима се обрађују класична дела, дела омладинске литературе, путописи и дела научно–фантастичне литературе успевају да споје лепо са поучним, али овакве се књиге премало издају. У осталим издањима преовлађују различити криминални, пустоловни, љубавни и други романи. Писци су, углавном, непознати. Серија „X — 100” покушала је да издаје и вредније књиге, али је од тога брзо одустала, и сада искључиво објављује садржаје о убиствима, крађама, обрачунима у америчком подземљу, шпијунским аферама, и сл.

Најмасовнији број читалаца ових издања чине млађи људи, од којих би требало да се регрутују читаоци озбиљне литературе. Деца одлазе из школе без сталних читалачких навика, дезоријентисана, заувек изгубљена за добру књигу и више видове уметничке књижевности.

Наравно погрешно би било рећи да забавна штампа и забавне књиге сумњивог укуса неминовно намећу деци своје садржаје. Потреба за лакшом врстом књижевности постоји и код деце и код одраслих, али се, на жалост, задовољавањем те потребе баве искључиво они који желе да на лак начин дођу до профита, без културне и друштвене одговорности, а често и без квалификација које би обезбедиле савесније обављање тога посла. С друге стране, издавачка предузећа која би могла да се, бар делимично, одупру поплави лоше забавне књижевности налазе се у кризи, и не издају дечју књигу. Већ неколико година није додељена награде „Невен“ за књигу из популарне науке и уметности. Жири Савета за васпитање и бригу о деци СР Србије који оцењује сликовнице и илустрације, констатовао је и прошле и ове године да нова издања не испуњавају потребне естетско–ликовне квалитете. И поред повећаних техничко–штампарских могућности, ликовна опрема књига је у сталном опадању.

Проблем површне и лаке забавне литературе не поставља се само у вези с дечјим васпитањем, али је овде, због стања у издавачкој делатности за децу постао озбиљан. Најмање што се сада мора учинити јесте да се уложи напор да се брзо спасе издавачка делатност за децу и омладину, која је од 1945. године играла значајну улогу у образовању и васпитању, да се поново покрене лист за предшколску децу и „Пионир“ за школску децу. Пракса је показала да издавачка делатност за децу не сме да буде узгредан посао издавача. Постојање специјализованог предузећа је неминовно да ова значајна делатност не буде занемарена. У области издавања за децу и омладину мора систематски да ради стручан кадар који ће гарантовати уметнички квалитет и педагошку вредност дела која се издају. Дечја књига као васпитно средство би морала да ужива културну заштиту и помоћ. Упоредо с тим треба да иде и систематски рад на стручном праћењу и проучавању издавачке делатности за децу.